Милош Павловић: Интернационализам – мач да се Србе расрбе

Када размишљамо о Европској унији, треба имати на уму да Србима ниједна интернационална идеологија није донела ништа добро.

Велику је истину забележио латински интелектуалац Марко Тулије Цицерон када је у једном свом чувеном делу написао да је „историја учитељица живота“. Она то заиста може бити ако су људи спремни да је такву прихвате. Она је „учитељица живота“ свакоме ко има очи да види њене примере и поуке и уши да чује њене савете и поруке.

 Следећи ову познату мисао можемо тврдити да нам познавање и истраживање историје може много користити у разумевању савремених збивања и у проналажењу одговора на актуелна политичка и геополитичка питања која се пред нас постављају. Стога је јасно да историја мора бити учитељица свакоме ко жели да се на било који начин озбиљно бави политиком.

У овом раду, ми ћемо покушати да слушањем добронамерног и саветодавног гласа „учитељице живота“ анализирамо историју и утврдимо природу србског интернационалног искуства. Како би на основу тога могли лакше да заузмемо што тачнији и чињеницама поткрепљен став према интернационалним изазовима српске политичке будућности.

У том погледу актуелне су европске интеграције Србије, будући да је Европска Унија државотворна стварност интернационалног карактера.

Европска Унија по својој политичкој суштини није јединствена појава европске историје. У прошлости Европе је постојало много примера стварања интернационалних држава различитог државног и душтвеног уређења. А будући да је интернационализам најважнија карактеристика Европске Уније, ми ћемо заузимање става према „европском путу Србије“ како већ рекосмо, градити анализирањем и сагледавањем историје србског интернационализма. У томе ћемо се ослонити на „учитељицу живота“, на учење из мртве прошлости.

Интернационално искуство у србској историји није непознато, напротив, прилично је богато. Најсвежије сећање враћа нас у не тако давну прошлост, у историју Југославије.

Данас, како време све више одмиче и временска перспектива пружа поузданији и објективнији поглед на тај период националне историје, све су учесталије негативне оцене србских историчара о југословенском искуству србског народа. Такав став је оправдан из пуно разлога.

Велика је ствар што су се Срби чином уједињења од 1. децембра 1918. године нашли окупљени у једној држави, први пут од средњег века, али упркос томе није извршена хомогенизација србског народа. Нова држава коју су Хрвати прихватили само као „нужно зло“ имала је крајње нестабилан политички живот, пуно унутрашњих и спољашњих непријатеља који су заједничким (зло)радом успели да униште темељ и ослонац југословенске зграде 9. октобра 1934. у Марсеју, када су убили витешког краља Александра I Карађорђевића.

После тога им није било тешко да сруше целу југословенску грађевину у кратком Априлском рату (6–17 април 1941.) а српске јунаке, старце, жене и нејач масакрирају и затрпавају у бројним знаним и незнаним јамама, од којих се по ужасу и размерама страхота издвојио логор Јасеновац. Но, само четири године касније та иста држава, додуше у нешто другачијој форми, је обновљена.

У име „братства и јединства“ настављено је разбијање србског народног ткива и пресецање свих заветних веза са србском прошлошћу. На штету србског етноса створено је неколико нових народа од којих се неки могу похвалити тиме да знају и тачан датум свог настанка, што их чини раритетом светске историје. Хрватским границама омеђене су бројне српске земље и грађани, који ће 50 година касније (у отаџбинском рату 1991–1995.) бити делом протерани а делом побијени. Косово и Метохија су систематски чишћени од Срба и насељавани Шиптарима. На крају, историја Друге Југославије кулминирала је и завршила се у новим небројеним јамама, новим застрашујућим гробницама србског народа.

Резултат две Југославије и два југословенска распада је делимично истребљење србског народа и окупација делова србских земаља. Можемо опоро и оправдано констатовати да је југословенско искуство србског народа било застрашујуће, готово погубно.

 Било, не вратило се.

Међутим, Југославија није једини интернационални период српске историје. Пре Југославије Срби су живели у Османском и у Аустро–Угарском Царству. Верујемо да не треба посебно указивати на негативне последице робовања под Турцима.

А о робовању под Немцима и Мађарима рећи ћемо само толико да је једино пораз и распад Аустро–Угарске у Првом светском рату спасио србски народ од нестанка на тим просторима.

У овом раду сматрамо да је врло важно не заборавити једну интернационалну државу које се Срби данас радо сећају, и уопште сматрају је великим и светлим примером своје националне прошлости. Реч је о Душановом Царству.

Као огромна и моћна држава, по много чему једна од првих у тадашњој Европи, она је у србској колективној свести и народној традицији остала упамћена као највиши и најуспешнији домет националне историје. Тачно је, да је Душан стварањем Царства учинио велики подвиг, подигао национално самопоуздање и самопоштовање, показао снагу србског замаха, али морамо признати постојање чињеница које нису толико светле и позитивне.

Душаново Царство је било једна монументална и велелепна грађевина која је подигнута на слабим темељима. То је домаћинство само чекало слабог домаћина да се почне само од себе растурати и раскућивати. И нашло га је врло брзо. Био је то див чије ноге нису могле подносити његову прекомерну телесну снагу. Разлози за распад Душановог Царства налазе се пре свега у његовом интернационалном карактеру. Они су бројни и науци лако објашњиви и доказиви.

Ми ћемо само поменути мишљење Константина Филозофа (Костенечког) по коме Душан својим покушајем учини следећа зла: „самовласно узе царски сан и пређе пределе предака својих“.Индикативно је и проницљиво у том смислу запажање Светог Владике Николаја (Велимировића) који разлоге за неуспех Душановог дела, гледајући духовним очима, види у два греха: „србског расплињавања у интернационализам и освајања“.

Дрво Душановог Царства заиста није донело ни изблиза толико слатких плодова србском народу како се то обично мисли. Напротив, његово унутрашње нејединство изазвало је релативно брзи распад на већи број самосталних (и међусобно завађених) држава и управо је та подвојеност србских земаља олакшала и убрзала турско поробљавање србског народа.

Овако објективно сагледан историјски ток показује нам да је србско интернационално искуство богато, што нам омогућује садржајнију анализу, и самим тим прилику да лакше заузмемо тачно, чињеницама поткрепљено и искуством потврђено мишљење.

 Срби су као што смо могли видети били чланови више интернационалних држава у различитим историјским епохама. Горе сагледане историјске чињенице србског интернационализма уз анализирање њихових последица, нас доводе до закључка који непобитно тврди да је србско интернационално искуство негативно.

Најјача мисао која нам се намеће док сагледавамо штетне последице интернационалног искуства србског народа, је та, да би заиста било тешко утврдити која интернационална држава је нанела више штете и несреће србским земљама и србском народу.

Све поменуте државе се међусобно дубоко разликују, оне су монархије и републике; феудалне, капиталистичке или комунистичке; парламентарне и непарламентарне; религиозне и секуларне; вишепартијске, једнопартијске и непартијске; постојале су у различитим епохама, усвајале различити дух времена и имале другачију колективну свест становништва.

Упркос свих разлика, све ове државе су показале запањујућу сличност у свом негативном односу према србском народу и његовој државности. Неке од њих међусобно имају само интернационализам као заједничку црту, рецимо Османско Царство и СФРЈ, а ипак су творевине непријатељске према србском народу, иако упркос једном заједничком карактеру имају хиљаду других разлика.

Више је него јасно да је интернационализам као државотворна форма погубан по србски народни и државни организам.

Не морамо се уопште мучити да пронађемо одговор на питање зашто је интернационализам штетан по србско биће, јер је више него јасно да Срби не могу бити равноправни станари туђе народне куће, нити је пак суживот Срба са другим европским народима могућан уз инсистирање на очувању србског националног идентитета.

Односно, можда би Срби успешно живели у некој интернационалној држави али тек када би се одрекли србског имена и презимена, историје и вере и постали Хрвати или рецимо Мађари, али сложићете се да то није цена коју можемо платити. Док са друге стране, у случају Душановог Царства, видимо да се интернационализам показао као главни узрок разбијања српске државе, чиме је индиректно изазвао разбијање народа (што се догодило у свим осталим примерима), јер је омогућио или бар убрзао србско упливавање у антисрбско море османлијског интернационализма.

Стога се намеће логично питање: зашто би ново интернационално искуство било другачије од свих претходних? Зашто би данас, одједном, по први пут у својој историји србски народ постајући члан једне интернационалне државе доживео срећну и успешну будућност?

Ако знамо да су све досадашње интернационалне државе у којима је живео биле штетне по његов организам, ризичне по његов опстанак. Како оне у које је био силом увучен (Османско Царство) или их је сам стварао било потчињавањем других (Душаново Царство) било у сагласности са другим народима (две Југославије) тако и оне у које је својевољно улазио тешким приликама натеран надајући се бољој будућности (Хабзбуршко Царство).

Зашто би дакле данас живот у Европској Унији (или било ком другом истуреном одељењу Новог светског поретка) био суштински другачији од живота у било којој од ових историјских држава, ако још знамо да нас тамо чекају исти народи са којима смо већ имали негативно искуство заједничког живота у поменутим државама, и Немци и Хрвати и Мађари и Бугари, а у перспективи у Европској Унији нас могу дочекати или нам се касније придружити и Турци и Шиптари.

Ми зато чврсто стојимо на становишту да је интернационализам као друштвена и политичка стварност стран духу србског народа. Да је то неприродна и непријатељска политичка форма по србско народно и државотворно битисање.

Зато док нас неко не увери у супротно ми се поново позивамо на историјско искуство и кажемо да је само јака србска национална држава гарант српске националне безбедности и народног прогреса.

„Учитељица живота“ ће нам ову тврдњу аргументовати примером неспутаног и континуираног развоја србског народа под Немањићима до Душана, или под деспотом Стефаном Високим, или у новом веку, примером такође непрекидног србског напретка од 1815. до 1914. године. Само је јака србска национална држава могла да опстане на овој геополитичкој ветрометини и да својим грађанима пружи мир и благостање и услове за несметано развијање свих народних талената, као и да се са успехом брани када је непријатељ нападне. Само је јака србска национална држава могла победити у Првом светском рату, не би то могла Југославија која је онако срамотно поражена у Другом.

Само националне државе имају развијену свест становништва о свом идентитету на којој се темеље племенита осећања попут родољубља. Зато на европском континенту није могуће искрено и равноправно спајање националних држава и управо постојање нама савремене Европске Уније то потврђује, јер се она гради на одустајању од сопственог идентитета и суверенитета њених чланица.

Сваки народ је жив организам као што је то и сваки појединац једнога народа, и има своје законе по којима једино може задовољно живети, као што и сваки човек има своје властите навике и животне принципе по којима живи. Један народ закон властитог бића може остварити једино у сопственој држави као што и човек свој лични живот може најпријатније уредити у свом дому, а не у туђем живећи као подстанар. Тако и србска нација може живети под владавином закона свога бића једино у својој народној кући – србској националној држави.

Србски народ не може задовољно живети на територији која није његова отаџбина, нити волети власт која његовој држави покушава одузети карактер отаџбине.

Према томе јасно је да се закон србског бића никако не може остварити у интернационалној држави. Пример Царства Стефана Душана то најбоље показује, јер je ширењем националне државе у интернационалну, Србски народ неочекивано створио предуслове свог опадања, упркос томе што је био стваралац и носилац те државе, и како онда запитајмо се само, може очекивати напредак и бољитак уласком у интернационалну државну заједницу у којој неће ни изблиза бити у прилици да о било чему одлучује.

Постоји још једна ствар, а то је суштинска разлика у природи историјског и савременог интернационализма. Творци интернационалних државности ранијих епоха су тежили потчињавању и поробљавању туђинских народа, из економских и политичких разлога. Ретко када су те државе предузимале асимилацију покорених народа (као вид брисања националне самосвести), али и када би то чиниле, радиле су то искључиво ради појачања своје власти.

Данас, међутим, савремени интернационализам је израз политичке визије света Новог светског поретка, са важним правилом укидања народности. Нови светски поредак подразумева брисање националних држава и националних идентитета. У државотворном смислу он тежи стварању јединствене светске државе у којој неће живети посебни народи, већ само грађани без националних особености, са истим менталитетом, језиком, културом, религијом итд.

Не сме бити више Американаца, Енглеза, Немаца, Руса, али ни Срба. Зато је савремени интернационализам вишеструко опаснији по србско национално биће од свих интернационализама претходних историјских епоха.

Једноставно савремени интернационализам је средство којим се Нови светски поредак служи за постизање својих циљева у државотворном погледу, као што се глобализмом служи у идеолошком, или екуменизмом у религијском.

Сваки интернационализам у историји тежио је да Србе политички и економски пороби, док савремени интернационализам поред тога жели и да их у потпуности обрише са лица земље као такве, да укине само србско постојање.

Зато предлажемо свима да пре доношења коначног става о важним и актуелним политичким питањима, пре заузимања сопственог мишљења, да консултују глас историје. Историја није само мртва прошлост, већ она одређује у великој мери садашњост и будућност. У најбурнијим временима добро схваћен глас историје, може да замени размишљање.