ПУТЕВИМА НАШЕ ПРОШЛОСТИ КНЕЗ НИКОЛА ВАСОЈЕВИЋ (4.) (1797–1844)

07.03.2013. год.

Радомир П. Губеринић

ВАСОЈЕВИЋЕВЕ ЕКОНОМСКЕ ТЕШКОЋЕ

Док је кнез због дизања устанка на Космету одсутан цијела три мјесеца, породица је била смјештена у кући начелника Студеничког среза Лазара Тошића. То је за Тошића било оптерећење, па пита начелника Среза чачанског, шта да ради, ради чега опет, овај тражи објашњење од Министарства унутрашњих послова Србије писмом следеће садржине: ''Будући ме је начелник Среза студеничког, Лазар Тошић известио да се фамилија конзула у Пазару, бившег, у страни нашој на граници наоди, пита, шта ће се са реченом конзула фамилијом радити..., треба нам размотреније по коему би знао како му се управљати ваља, а јошт више што му се речена фамилија у његовој кући налази.

У Вирову, 4. април 1839. Начелник Окружја чачанског

Милосав Перуничић''*.

26. априла исте године, дакле послије пуна три мјесеца, кнез Васојевић се вратио из Косова и Метохије Врло је вјероватно да је том приликом ишао у Васојевиће. Приликом повратка у Србију, јавио се караули у Рашки, одакле се начелнику Чачанског окружја, високоблагородном г. Милосаву Перуничићу обраћа да му се одобри издржавање карантина у Рашки. Писмо гласи:

''Високоблагородни и поштенејшиј Г.Перуничић!

Текућег месеца 26-тог дана у осам сати по турском рачунању,с помоћу Бога и мое смелости с сабљом у руци и са запетом пушком преко највећих гора, крша и планина преоделевши сва препитицвија, сам-четврти успео сам провући се кроз све страже и бусије турске кое су ми били разставили да ме или жива ухвате или убију. Но Бог и срећа невидљивом руком превели су ме невредима преко безчислене опасности и беде, и сретно приспео сам на Рашку, откуда намеравао сам ићи гдегод у карантин. Како сам већ био и јавио бившем војеноме команданту Г. Генералу Обреновићу. Но Турци су ме били тако јако са свију страна стијеснули да су ми све путеве захватили и свугдје бусије метнули, и већ сам се био са сејменима пећким завадио који су ми били уграбили коња. Коња смо на силу оружја отели, и ја покоравајући се благоразумију, морао сам у свој итњи прећи границу, и на србској страни искати заштите. Турци видјећи ме преко границе на Рашкој караули нису више смели пресљедовати ме. Укратко изражавајући се, имам чест уведомити вас да су ме веома жарко и тесна опстојатељства принудили овде прећи границу. Како вам је већ познато ја сам веома строг сверху себе самог не нарушавати општа поставленија, но познато вам е и то да е нужда препетствием немогућности.

Сад пак наодећи се овде на Рашкој караули у тој истој колиби где сам и прије са мојом дјецом карантин чинио, и без јавне опасности немогући никуд даље ни макнути се,молим вас ако икако могуће да овде опет овије седам или десет дана останем карантин бројећи и 26. април, дан мога пришествиа, као што се свуд по целој Европи чини. Велим, овде сам и пре одседио, да и сад одседим, ако ми допустите, будући да не идем из Турске и из чумног места него из Европе, от мора, то мислим да мое желеније неће наћи некаквог препјаствиа. Очекивајући ваш пријатељски отговор, и поздрављајући вас љубазно, Радуе ме да е Бог и на нас већ очи свое обратио. Имам чест именовати се Вашим истиними пријатељ и слуга покорни.

На Рашкој, Кнез васоевички, с.р

Петак вече, 28.IV 1839

П.С. Покорњејшеје молим вас поздравите от мое стране свету руку нашему доброму ахипастиру владики ужичкоме и чачанскоме, моему љубезному и старуму пријатељу. Такођер, ако би сте имали прилику, поздравите ми мое драге пријатеље књаза Јеврема Обреновића, поштену и добру душу, Г.Алексу Симића, Г.Вучића, Г.Аврама Петронијевића, Г.Лазу Тодоровића и Г.Лазу Зубана.

Начелник оружја чачанског, Милосав Перунчић, актом № 829/2.маја 1839.године обавјештава Попечитељство унутрашњих дела Књажевине: ''Будући е дошао овде вице конзул великобритански, Никола Васоевић Радоњић с рапортом начелника студеничког, Лазара Тошића, № 197/31.априла 1839.године, оставивши своју фамилију на месту гди е и била, а он сам са још једним момком својим одлази одавде тамо у Београд, а каквим послом ние нам познато, за кое дужносто и прилажући копију реченог рапорта Г.Тошића коју пошиљем Великославному попечитељству внутрашњи дела на провидение. Милосав Перунчић, с.р.

Као што се види, ово писмо је у директној вези претходног Тошићевог дописа № 140/2.априла т.г.

Пошто је спор доспио и до највиших институција Књажевине, а ради се о енглеском конзулу као страном држављанину, Министарство унутрашњих дјела предмет просљеђује Министарству иностраних дјела и тражи од њега објавјештење актом № 1570 / јуна 1839.године. Акт у концепту гласи:

''Министарству инострани дела Београд.

Начелништво Окружја чачанског приложио је к рапорту своему од 2.т.м. № 821 писмо и визе конзула великобританског кнеза Васојевића... (предмет достављамо) Великославному Поечитељству инострани дела, овде, на благоразмотреније и даље потребленије.''

Како је начелник Тошић представио ствар Окружном начелству, тако је Окружно начелство ствар представило Министарству унутрашњих дјела, а ово, опет, на исти начин Министарству иностраних дјела, које, након тога, својим актом № 61 /13.маја т.г. одговара Попечитељству внутрашњих дела: ''Не само што се тужба кнеза Николе Васојевића, вицеконзула енглеског начелника Среза студеничког Оружја чачанског, Лазара Тошића, предложениа, и Попечатељства внутрањиа дела 7.т.м. № 1570, попечитељству иностраних дела на решение послато, по учињеном и рапорта начелника Окружја чачанског са истом тужбом сравненија, сасвим неоснована показала, но и прошениу са његовом , преко Совета Књажества србског 9.текућег м. № 660 Попечитељству иностраних дела у томе предложеном, да му се у Ужицама или где било у Србији с фамилијом пребивати дозволи, по преслушаниу, и мненију Совета, из тог призрениа, што се на њега, као енглеског чиновника, пазити мора, и што се он... утолико само удовољава, да може само у Београду, ако му воља буде, где и енглеској конзулат находи, а не на другом месту у Србији обитавати. Саопштавајући ово Попечитељству иностраних дела умољава га, да изволи реченом Васојевићу исто решење ради његовог управленија обзнанити.

Београд, 13. V 1839.

I № 61

Попечитељ иностр.дела књажевине Србије

Кавалир Аврам Петронијевић, с.р.

Из овог писма Министарства иностраних дјелавиди се да кнез Никола Васојевић још увијек није разријешен дужности енглеског вицеконзула, те да му баш то, као страном држављанину и дипломати чини велике тешкоће, па чак и по питању избора мјеста боравка. То је проузроковало нову представку кнеза Васојевића:

''Начелништву Окружја чачанског''!

Познатое овоме славноме начелништву како ме е несрећа прошле године постизала и принудила у Србију под покровитељством србским на прибежиште, и како и сам у зимно доба по дозволениу приватељства морао минутно с мојим људима и с мојом фамилијом уклонити се у Баљевац у конаку кои је занимао бивши капетан Ђурђевић с намернием с правом приликом и добним лепшим временомгдигод у друго место сместити моју фамилију, ер овде е прво близу границе, а друго, неимамо чаршије. Вративши се из Турске и окончавши карантин на Мокрој Гори, ја сам нарочито ради овог предмета ватио се у Ужицу и Ивањици, места које сам ја саображавајући се с моим данашњим веома критическим стањем по здравости, и то евтиноће ради пребивања мое фамилије нашао до будушчег распоређења мога правитељства. Но будући ја чиновник едне стране државе, ужичка турска и христијанска, а такођер и у Ивањици начела учтиво јавили су ми да они ради овог предмета желиду имати едну писмену заповест од своег военог начелства без кое заповести ја нигде у Србији пребивание имати не могу, толико више да су Данаске у Србии савршено нова постовленија заведена. О овому предмету ја сам имао чест већ с нарочитим човеком јавити врховному правитељствујушћему Совјету, а и сам ћу имати чест лично по овом предмету с Совјетом објаснити се. Дана 31.маја Тошић јавља да Васојевић полази за Београд.

Чекајући да енглеско ''Приавитељство''учини крај неизвјесности, што је по свакој логици било дужно, кнеза Николу Васојевића су све жешће притискале материјалне тешкоће.

Такво његово незавидно материјално стање довело га је на идеју да се обрати на адресу Намјесништва Књажевине Србије с молбом слиједеће садржине:

I''Ја хоћу и желим да мој инжењер умије и свиње пасти и планове чинити''-с коим им је дао разумјети, да књаз Милош није никада желио имати при себи, нити ј умио цијенити поштене и свободне људе које ме је и принудило са стидом удаљити се из Србије и од душманина нашег искати парче хљеба. В прочем постојана и свагдашња је жеља моја била увијек с браћом мојом дијелити и зло и добро.

Нужда велим, но не собствена воља, принудиле су ме као вуком растјерана овца у туђем стаду прибјежиште искати, и те исте способности моје, које сам ја ради браће моје Срба неусипним трудом у туђем свијету и од туђих народа приобрео, посветити ползи туђина и непријатеља наши. Дванаест година поштено и вјерно служио сам Русе, као инжењерни официр, седам година поштено сам служио Султана и био сам, као што је већ Правитељству Србском познато, генерал квартир-мајстер и начелник штаба над свима турскима сухопутним војскама, и двије године сам био консул великобритански у Босни, у Херцеговини, у Албанији, као што је већ свијету и вашим честитим лицима познато. Точност и честност и исправност моја при (обављању) речених звања, ако и јест од части позната Србима и Правитељству србском, но различна моја писмена доказатељства од Русије, од Турске и од Енглеске служе ми тому порочитељству.

Сад пак, при сретном промјененију србски обстојатељства видим, да моја браћа у Србији и данашње благоразузмо Правитељство србско, познавајући цијену, има потребу, прима и зове к себи учене и способне сотруднике. Стидом и поношением себи, а и свакоме поштеноме Србину постављајући, служити и рабољевстовати туђину, а особито врагу србскому, онда када можемо бити полезни браћи својој и кад отечество има потрбу од сојој собстевији синова. Као Србин, брат и као племић србски усуђујем се моје мале способности и знања моја на ползу рода и отечества и браћи мојој Србима предложити, молећи ваша и честита лица Намјесништва књажевског, како год и исти Правитељствујушћи Совјет србски да удостојите и мене као брата и Србина у число своји сотрудника примити. Пре, шестар и сабљу моју посвећујем Србима, браћи мојој, и желим с њима да до посљедње капи крви моје и зло и добро дијелити, а вријеме, дјело и случај љепше ће показати моју ревност и преданост, не желим икаква друга благозвуечећа израженија моја.

Предлагајући себе и способности моје на услугу отвечести и браћи мојој Србима и сваког по достоинству своме потичући, желио би и код браће моје, ако не друго, барем ту исту чест сохранити, коју сам и у туђим царствима уживао, а ја ћу себе свагда сретним почитовати удостоивши се бити сотрудником браће, кад у пуном смислу успијем на дјелу оправдати и себе и Правитељство, које ме је удостојило те почасти.

С високим почитанијем имам чест именовати се.

У Београду, 14. VI 1839.

Ваш покорњејши слуга кнез Васојевички''.

Пошто књаз Милош тада није био на челу Србије јер је био адбицирао, на челу Србије је било Намјесништво. Оно је удовољило молби кнеза Васојевића, ''признавајући га као искреног теоретичара и практичества инжињера''. Намјесништво је ријешило да га пошаљу у Ћуприју да изради план за изградњу моста преко Мораве, и да тај план достави намјесништву. За тај посао, Васојевићу је одређен хонорар по један талир дневно. Ово решење је упућено министарству унутрашњих дјела. Министарство је 29. августа т.г. издало Васојевићу дозволу за рад, али за главног надзорника изградње моста именовало пуковника Ивановића. Пуковник Лазар Ивановић је у ствари главни, а кнез Васојевић је требало да му као помоћник буде подређен. Пошто је кнез Васојевић то сазнао тек пошто је стигао у Ћуприју, није желио да буде подређен пуковнику Ивановићу, тим прије и што је хонорара за тај посао исувише низак, тако да је на тој служби захвалио и радилиште напустио.

Користећи се личним везама и познанством, кнез Васојевић се дописује са аустријском петроварадинском командом у вези са наплатом својих потраживања од лондонске владе. У писму се поред тога истиче да би, уколико ускоро отпутује у Лондон, фамилију могао оставити у Новом Саду, ''Што даље од Новог Пазара и новопазарске кадије''.иако му то као ''страном чиновнику'' не би било мило.

Главнокомандујући петроварадинске тврђаве 2. јула те 1839. године о свему објестио је и конзулат у Београду. Не располаже се са одговором конзулата.

На сам Ивањдан, 7. јула 1839. године кнез Никола Васојевић поново пише намјесништву у Совету Србије. Циљ овог писма је затражити извјесну помоћ ради одласка у Енглеску ради наплате потраживања, али више од тога, скренути пажњу на нека важна текућа кретања.

У писму истиче задовољство што је Србија стала у ред угледних земаља, и што је стекла бројне моћне пријатеље у свијету. Наглашава да и сваки Србин мора подредити своје личне општим интересима, истичући да је '' у овим обстојатељствима учинио се сотрудником вашим и са вами до посљедње капи крви моје и зло и добро дијелити за услугу браће и отечества'' спрман чинити. Да је то и на дјелу показао, напомиње ''моје за Србију опасности којијем сам се подвргавао на Вршкој Чуки, у Великом Извору при препливању Тимока у 1831. љету 9. фебруара'', као и жртве које је као конзул енглески ради отечества претрпио када је, ''унижавајући штете у Новом Пазару, по заповести моег Правитељства ја сам 1. априла ове године представио рачун о свима трошковима новопазарског конзулата, како год о мојој собственој плати коју сам ја при оглабленије (пљачки) вишереченог конзулата претрпио''.

На крају писма, кнез Васојевић тражи од Совјета и Намјесништва извјесну помоћ за смјештај и обезбеђење фамилије закратко, јер му ''и не остаје друго већ лично ићи у Лондон полученија ради следуће ми плате и удоволетворенија штете претрпјене у Новом Пазару''. За то ''ми помозите, не поклањајте ми ништа нити ћу се ја на то сагласити, но само на кратко време позајмите, едну веома малу своту новца да могу са њим моју фамилију оставити овдје, а самоме коекако доћи до Лондона окончања ради мојих дел, и полученија ради мое плате.''

Намјесништво је 14.августа т.г. поменути захтјев прослиједио Савјету, уз Тражење мишљења како да поступи. Совјет 17.августа т.г. одговара да с ''ииз разних политических разлога'' Совјет није сагласио да се удовољи Васојевићу тражењу из државне касе, али да нема ништа против да му ''као човеку Србину и христијанину то учини неки приватник.''

Пошто кнеза Николу већ у фебруару 1840. год. видимо на путу за Лондон, лако је претпоставити да му је Совјет Србије удовољио тражењу.

Изводи из књиге Радомира П. Губеринића ''Кнез Никола

Васојевић'', издавач ''Ступови'', Андријевица, 1997.

Наставиће се ...