Безбедна храна у Европи — мит или реалност?

Потрошња безбедне и здраве хране већ годинама брине не само потрошаче у Европи, већ и високе чиновнике. Последњих скандал око неисправног маркирања намирница од говедине у којима су били пронађени трагови коњетине, још једном је навео на мисао колико се квалитетно врши контрола безбедности намирница у Европи.

То није једини случај да су штетни елементи пронађени у храни. Сетимо се макар краставаца на пролеће 2011. године, одгајаних у Шпанији, у којима је била пронађена цревна бактерија, што је изазвало епидемију цревних обољења, између осталог са леталним исходом, у тако уређеним земљама као што је Немачка, Француска, Шведска, Холандија. Сви ови проблеми намећу питање о поверењу према намирницама из Европе.

Изрека ”ми смо то што једемо” потпуно се односи и на животиње које човек користи у исхрани. Тако је недавно у Доњој Саксонији пронађено на десетине хиљада тона отровне сточне хране од кукуруза, тобоже испоручене из Србије. А пре неколико дана делегација ЕУ у Србији је изјавила да је афлатоксин у млеку на максималном нивоу од 0,05 један од услова евроинтеграције Србије. Афлатоксин је заиста снажан канцероген, али само у високој концентрацији. У читавом осталом свету, између осталог у Русији и САД, и даље је дозвољена концентрација 0,5 која је сасвим безбедна за потрошача. Испада да ЕУ ипак прати квалитет и пооштрава контролу? - питали смо директорку београдског Института за хигијену и технологију меса Весну Матекало-Сверак.

- То се дешава из политичких и економских разлога. Брисел жели да се заштити од увоза пре свега америчког кукуруза, у којем је повећан ниво афлатоксина. Ова супстанца се затим прерађује у јетри домаће стоке и доспева у млеко, али у вишој концентрацији него што је предвиђено европским стандардима. Наша сточна храна је безбедна и налази се под сталном контролом која је сада појачана 20 пута.

Председник управе Међународне конфедерације удружења порошача Дмитриј Јањин међутим не види велике проблеме за европске потрошаче у скандалима који су избили.

- Односим се према тим скандалима мирно. И то што је свака прича праћена масовним одузимањем продукције са тржишта показује да у региону после озбиљног случаја са лудим кравама пре 6 година систем је усклађен и прилично добро функционише. Продукција се повлачи са тезги, уништава се. То је сасвим нормалан радни прилаз и не треба никог да плаши. Када таквих случајева не би било, не би било јасно зашто ЕУ троши такав новац за издржавање једне од најбољих лабораторијских база у свету.

Треба истаћи да историја законодавства у сфери безбедности намирница у Европи траје највише 10 година. И за то време ЕУ је постигла значајне резултате. 2002. године Европски парламент је усвојио, а Европска комисија утврдила Опште принципе и захтеве према законима о намирницама (General Principles and Requirements of Food Law). Од 2006. ступио је на снагу правилник о пољопривредној продукцији и месу, организацији контроле њихове производње, граничним вредностима микробиолошких додатака и штетних супстанци у прехрамбеним производима. У целини директивама Европске комисије обухваћени су практично сви аспекти производње хране, укључујући строге захтеве маркирања продукције и тачно указивање елемената које она садржи.

Један занимљив детаљ — у контексту непосредне бриге о здрављу људи званична лица се брину о таквим, рекло би се, непринципијалним стварима као што је форма банана, краставаца, парадајза и других пољопривредних производа. Такав прилаз доводи до појаве ”лепих” намирница на тезгама, али са друге стране води ка повећању њихових цена. У вези са тим појављује се други проблем — годишње у свету се баца огромна количина хране.

Само ЕУ сваке године баци до 90 милиона тона хране у различитим фазама прехрамбеног ланца. А у читавом свету, по подацима ФАО, губици износе о 1,3 милијарде тона годишње или до 30% све произведене хране у свету. При томе цифре у земљама у развоју и развијеним су отприлике исте. Разлика је само у томе што у земљама у развоју губици се дешавају у фази бербе, а у развијеним на нивоу супермаркета и коначних протрошача. Овде је крива не само неодговарајућа форма продукције, већ и строга контрола рока трајања намирница. Месо, поврће, воће, хлеб и чак детерџенти бацају се због истеклог рока трајања.

Овако висок проценат губитака на позадини растућих цена довео је између осталог до појаве фономена као што је фриганизам, потрошња хране нађене на ђуришту. Дмитриј Јањин решење проблема види у следећем.

- Мислим да ће овде можда помоћи неки образовни програми који ће учити како да се рационалније купују намирнице. Други моменат — на пример у Великој Британији јело није скупо. Велика количина отпада је везана са тим што је јело врло доступно, чега нема ни у Африци, ни у Азији, где људи троше практично све што купе. Зато мислим да образовни програми и поскупљење хране обавезно ће довести до рационалнијег коришћења ресурса планете.

Неке фригане на тражење хране наводи нужда, мада има и идеолошких присталица таквог начина ”лова” на храну. Потрошња еколошки чистих намирница може се назвати супротном страном те појаве. Све популарнији у Европи су природно одгајани производи, без примеса и ГМО. Разуме се, такво поврће је много скупље, али гарантује максимум користи за човека. Куповина био хране и органике није само брига о сопственом здрављу и о здрављу унука и праунука, већ и о природи, јер таква производња је најштедљивија за њу и омогућава да се штеде вода и хемикати, закључује Дмитриј Јањин.

Алексеј Русин,