ПУТЕВИМА НАШЕ ПРОШЛОСТИ - КНЕЗ НИКОЛА ВАСОЈЕВИЋ (1797–1844)

РОЂЕН НА ЗГАРИШТУ

Кнез Никола Васојевић, од оца кнеза Станише (Михаила) и мајке Јоване (Ане), рођене Никшић, рођен је 1797. године, у љеворечком селу Лопатама, у данашњој Црној Гори. Јована је била кћерка требјешког харамбаше Лазара Ник-шића, који се од 1791. године, послије неуспјелог познатог Требјешког устанка налазио са још 200 требјешких породица у избјегу у Горњој Морачи. Ослоњена на моћну једнокрвну и једновјерну заштитницу Русију, са којом је 1711. године успоставила јасне и трајне братске односе, Црна Гора се током друге половине 18. вијека веома активна и жестоко опире турском окупатору. Зато је 11. јула 1769. године дошло до великог похода турске војске на Црну Гору, која је у бици код Височице од Црногораца била потучена. У тој бици тешко су рањени главнокоман-дујући обје зараћене стране, Махмут – паша Бушталија и владика Петар I. Махмут паша је након залијечења ранâ, у јесен исте године, поново кренуо с 30 000 војника на Црну Гору. Петар I је прогласом поред Црногораца позвао и Брђане, међу којима су учествовали и Васојевићи. До одлучујуће битке дошло је 3. октобра на Крусима, у којој су Турци до ногу потучени, гдје је и сам Махмут паша био ухва-ћен и посјечен.

О борбама приликом другог похода Буштлије, др Дашић каже „...О ставу Васојевића према првом походу Махмут паше на Црну Гору недостају подаци, а приликом другог похода (исте 1796.) они се заједно са другим брдским племенима боре против бројне турске војске, која је од Гусиња, Плава, Бихора и Бијелог Поља, а по свему судећи и од Пљеваља, кренула у помоћ скадарском везиру. Савременици и учесници у догађајима оставили су ово свједочење „Кад је други пут Скадарски Махмут паша Буштлија ударио на Црну Гору, Требјешани су били са Морачанима, Ровчанима и Васојевићима против колашинских Турака“. Васојевићи и остали су се том приликом тукли са турском војском на планини Лопате (Лопате у Лијевој Ријеци) „и нијесу јој допустили да се састане са Бушатлијом, него су их срамотне вратили натраг...“
 

Сљедеће 1797. године, колашински и медунски Турци су се дјелимично попалили и попљачкали, када је запаљена и кућа кнеза Станише (Михаила) Мило-шевића. Ипак, много је жешћа била 1802. година, када је Лијева Ријека претрпјела жестока пустошења, паљевине и погибије. У тим борабама је погинуо и кнез Станиша (Михаило), иза кога је остала његова удовица Јована (Ана) са петогодиш-њим сином Николом, без игдје ичега. „Несрећа постигша кућу нашу 1802. године, која ме је принудила до недрага и као вуком расхиштена овца у туђа стада прибежиште искати, биал је причина томе“ – писао је касније кнез Никола Ђорђу Мушицком.

Негдје око 1803. године, харамбаша Лазар Никшић преудаје своју кћерку Јовану за Глигора Радоњића, ваљда Требјешанина.
 

Никола Васојевић је 1804, године са групом Требјешана одселио у Русију. Разлози сеобе Требјешана су познати. Године 1788-ме они су дигли устанак и напали на никшићка турска утврђења. Како устанак није успио, а Турцима је нанио доста штете и жртава, Требјешани су листом напустили Требјесу и практично се поскитали, да би на крају 1791. године приспјели у Горњу Морачу, гдје ће остати све до пресељења у Русију 1804. године. За сво вријеме њихове разуре и избјег-лиштва, које је трајало пуних шеснаест година, владика Петар I се непрестано зала-гао да их пресели у Русију. Но, тако велику групу од 200 породица, са око 1 000 душâ, Русија није одједном могла да насели, јер су исељеници морали да се крећу преко Турске и Аустрије, а ове то нијесу дозвољавале. Зато је царица Катарина 1795. године на ту молбу негативно одговорила. Но, на непрестане молбе Петра I г и морачких и требјешких главара упућених 1794. и 1796. против да се Требјешани населе у Русију, али да треба причекати за то погодан моменат. Поред тога, руска Влада је препоручивала Петру I да Требјешане бар привремено пресели у Црну Гору. То међутим није било прихватљиво, јер Црна Гора није могла прехранити ни своје становништво, већ је ту и тамо било умирања од глади.
 

Коначно, по одобрењу цара Павла, Требјешани се 1804. године селе у Русију. Сеоба је извршена у три групе: прва од 22 породице, затим друга са 50 и у трећој са око 130 породица, и сви су насељени у Новоросијском срезу у одеској губеринији. Насељеници су добијали по 150 ''десјатина'' земље и по 150 рубаља помоћи по породици. Разлог колонизације баш у Новоросијском срезу лежи, поред повољних климатских прилика и плодности поднебља, и у томе што је у том крају 1702. године због неподношљивих политичких услова из Војводине, која је била под Аустроугарском, насељено око 1.000 породица са око 5 000 душâ, које су и формирале то насеље сасвим наново на пустом терену и дали му име Нова Србија. То је име касније преиначено у ново име Славеносрбија, да би га на крају, након коначне асимилације досељеника, назвали именом Новоросијск, по коме је касније и срез назван.
 

Никола Васојевић је са мајком Јованом и очухом Глигором Радоњићем пресељен са првом групом од 22 породице Требјешана, и настањен у Одеској губеринији, „гдје су их вазљубљена браћа братски примила као свој свога без иле и пизме“, како каже Владика Петар I.
 

Др Љ.Дурковић каже да су искључиво Требјешани под утицајем тамошње средине мијењали своја имена. Тако се у списку колонистâ из 1807. године и Никола Милошевић биљежи по очуху као „Николај Глигоров Радоњић, неожењен, стар 18 година“, а његова мајка Јована води се као „вдова из никшићких дворјан, Ана, доч Лазарја Никшича, стара 40 година“, док Глигора воде под именом Михаило, иако у претходним подацима стоји „Николај Глигоров“, а не Михаилов. Тако погрешно засновани подаци су утицали да се и на надгробном споменику, који му је подигла породица 1845. године, у Загарачу урежу подаци „...кнезу Нико-лају Михаиловићу Васојевићу...“
 

Са данашње дистанце гледано, сеоба србског живља из Црне Горе у далеку Русију изгледала би веома чудно. Међутим, када се узму у обзир одређени оновре-мени чиниоци изгледа нам сасвим другачије. Прво, србски живаљ из Црне Горе, због неплодности свог крашког завичаја, у прошлости је својој крајњој немаштини налазио лијека искључиво у мигрирању према плоднијим пољопривредним реони-ма. Друго, национално свјесни и на свој србски идентитет до гордости поносни, Црногорци су се у својим сеобама кретали искључиво према словенским једнокрв-ним и једновјерним срединама – углавном према Србији и Русији. Други „небратски“ крајеви нијесу долазили у обзир, макар се од глади и скапавало, што се послије напада Махмут паше Ђуприлића 1712. године због затворености границâ и догодило, када је посљедицом тоталног опустошења тадашње Црне Горе са Цетињем и затварања пазара на турској и млетачкој територији од глади помрло око 2 000 душâ, али од „небраће“ није тражена милост. Треће, с обзиром да је Србија још увијек била под Турцима, организоване сеобе у том правцу није могло бити. Но, и послије ослобођења Србије, тај пространи санџачки коридор, који је и даље остао под Турском, дуго је представљао сметње за сеобу у Србију. У таквој ситуацији Црногорцима је остајао једини излаз у сеоби према својој једнокрвној и једновјерној браћи Русима.
 

Први контакти Црне Горе и Русије успостављени 1711. године, нијесу одмах могли предвидјети и планове о насељавању Црногораца, али финансијска и материјална руска помоћ није изостала. Прва помоћ Русије Црној Гори услиједила је послије Ђуприлићеве окупације 1715. године. Први Црногорац који је посјетио Русију био је владика Данило, који је од руског цара Петра Великог био братски примљен и од њега добио помоћ Црној Гори од 2 700 дуката и 13 400 рубаља једнократно, и 500 рубаља као сталну помоћ сваке треће године, „јер су Црногорци са Русима једне вјере и једног племена, које ће нашем оружју у помоћи да буде. Зато вам обећавамо сваку нашу царску милост и награду. Ова наша царска милост унапријед никада вам се неће ускратити“, изјавио је руски цар. Да су Црногорци са Русима једне крви и од једног племена добро су знали и Црногорци, ради чега се у Црној Гори и говорило: „Нас и Русâ - двљеста милионâ“.

Послије владике Саве, у Русију одлази владика Василије, 1752. године. ''Владици Василију било је особито стало да се што прије изда Повеља која би у суштини значила да црногорски принципат није никоме подложан, осим рускоме цару. Уз овакве представке и молбе владика је донио руској влади предлог да се један дио Црногораца насели у Русију, као што се селе Срби из Баната, и да тамо формирају посебан пук, који би имао своје старјешине у склопу руске војске. Због тога је руска влада дала налог свом посланику у Бечу, грофу Кајзерлингу, да издејствује код аустријске владе дозволу за прелаз ових црногорских исељеника преко њеног земљишта'', што бечка влада није прихватила. Владика Василије је у Русији остао скоро двије године, и тамо је 1754. године штампао свој спис „Историја о Црној Гори“. „Руски цар је и том приликом дао помоћ Црној Гори у износу од 5 000 рубаља, а владици Василију на име путних трошкова 3 000 рубаља, као и разне дарове Цетињском манастиру“.
 

Ослоњен на руско пријатељство и подршку, владика Василије одмах по повратку из Русије забрањује да било које племе Турцима даје харач, на што босански везир жестоко реагује. Но, владика за пријетње не мари, чак се у договору на везирово писмо са везиром спрда. То је везира још више разжестило. Скупио је 40 000 војника и силовито ударио на Црну Гору маја 1756. године. Међутим, у бици код Предиша био је потучен од стране Црногораца, а његове даље операције су осујећене интервенцијом царице Јелисавете, посредством свог посланика у Цариграду.
 

Владика Василије одлази и по други пут у Русију и поново оживљава идеју о пресељењу једног пука Црногораца у Русију и тражи да се Црна Гора стави под протекторат Русије. Са собом води и дванаест младића на школовање. Царица Јелисавета је „написала посебну грамату Црногорцима, у којој их пријатељски поздравља као једнокрвну браћу“ и обавјештава их да ће им сваке године слати по 15 000 рубаља као помоћ, али само под условом ''да успоставе потпуни ред и међусобну слогу“. То је било 1758. године.

Године 1756. владика Василије одлази по трећи пут у Русију. Опет са истим задатком, али овог пута умире сљедеће 1756. године у Петрограду, и „би сахрањен у царском граду свете Росије“. 29. јануара 1769. године царица Катарина шаље у Црну Гору кнеза Долгоруког, са знчајном помоћи и Граматом у којој поздравља Црногорце и Брђане, и позива их у помоћ „против клетих агарјана“.
 

Године 1779. Радоњићи су покушали да Црну Гору ставе под протекторат Аустрије, али је „љубав Црногораца према свемоћној мајци Русији толика да је никакве сплетке не могу помутити“, изјављује владика Петар I по повратзку из Беча. Године 1785. Владика Петар I одлази у Русију. У вријеме његовог боравка у Русији Турци су напали на Црну Гору и жестоко је похарали, а Цетињски манастир по четврти пут спалили. Но, владика је и овом приликом био богато дариван, коме је уз то обећана и свака друга братска помоћ, јер се у Петрограду увидјело да нема силе која би Црну Гору одвојила од Русије прије него би задњи Црногорац погинуо.
 

Приликом Наполеоновог напада на Русију 1812. године, владика Петар I са Црногорцима напада на Французе у Боки Которској и позива Бокеље на устанак „против клетог насилника који је напао на нашу свету мајку Русију“. Но, да се не би стекао утисак да су се сеобе догађале искључиво из љубави према мајци Русији, треба нагласити да је за мигрирања главни разлог био крајња немаштина. То је и био разлог да је владика Василије 1754. године израдио план о пресељењу свих Црногораца у Русију и да је тај план, након одобрења од стране црногорске скупштине, предао руској влади. Разумљиво, такав план је био неостварљив, али су миграционе струје ипак потекле. Тако је у времену 1756-1799 године, упркос озбиљним сметњама које су чињене од стране млетачких и турских власти и неколико племенских црногорских главара, у Русију у пет група пресељено 1 499 лицâ. Овај живаљ је насељен у Нову Србију на југу Русије, за чије је пресељење руска влада имала трошкове у износу од 42 168 рубаља. Из ове насељеничке групе добар дио младића дат је на војне школе о трошку Русије.

И владика Петар I је предлагао пресељење свих Црногораца у Русију, „јер Црногорци желе да живе заједно са Русима, као што син жели да је стално код своје мајке“, каже владика, и у том циљу се обраћа руском цару преко Татишчева. Уз ову молбу, Татишчев је и са своје стране дао врућу препоруку.
 

Временом је Владика Петар I увидио да од пресељења свих Црногораца не може бити ништа, али шаље једну групу Црногораца у Русију и по њима писмо цару, у коме између осталог пише „...и немам шта друго, Господару, но прикуп-љајући моју посљедњу снагу, шаљем ти по моме синовцу војводи Станку Петро-вићу 800 (осам стотина) Црногораца, да се населе у вашем царству, да не би због неплодности нашег краја туђе државе од њих вајде имале''.
 

Године 1833. у Русију одлази и посљедњи црногорски владика, Његош, и исте године се враћа са великим даровима и 8 000 рубаља, уз царско обећање да ће Русија стално заштићивати Црну Гору и да ће за њу интервенисати тако одлучно, као да је једна од руских губерини ја.

Ето објашњења откуда тежња Црногораца за сеобу у Русију, и њихова без-гранична љубав према Русији.
 

Црногорци нијесу хтјели бити задовољни са насељењем у развијеним пољопривредним рејонима и добијеним знатним површинама плодне земље, које би могле утицати на духовно осиромашене, већ су своју дјецу давали на школовање. „Посебно је питање школовања младих Црногораца у разним заводима Русије... дјеца су примана у техничке, пољопривредне и друге школе на Криму и Одеси, као и у војне школе у Одеси и разне друге заводе“. Године 1758. владика Василије је приликом другог одласка у Русију са собом повео и дванаест младића ради школовања.

Тај  Кнез Никола Васојевић примјер су слиједили и каснији Петровићи.

-Милошевић (1797-1844) На бази већ створене традиције одабрана је и група младића – досељеникâ 1804. године, међу којима се налазио и Никола Васоје-вић, који је изабрао војну струку. „Наскоро затим оде у Одесу, гди у корпус инжи-ниријскиј, под управљанијем генерала Потиера стоећиј ступи. Главне изпите из ове науке положио е у Петерсбургу, гди таки чин пропорчика добио“. Школовање Николе Васојевића трајало је од 1806. до 1818. године, дакле пуних дванаест година. Након успјешно завршене војно-инжињеријске академије, он је наставио да службује у Петрограду као војни инжињер. Након унапређења у чин капетана распоређен је на Кавказ, гдје му је главни задатак био израда војних карата за тамошње граничне области. Није познато колико је дуго службовао на Кавказу, али се тачно зна да се 1830. године налазио на служби руског војног аташеа у Цари-граду, што значи да је у руској армији служио од 1818. до 1830. године, дакле пуних дванаест година, како и сâм у својим писмима саопштава.