ЦРКВА СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У ШЕКУЛАРУ

 

              Стихови из народне песме ''Маргита  девојка и Рајко војвода'' у којој се помиње Шекулар и  војвода Петар Шекуларац као родоначелник Војводства Шекуларског и као  један од дванаест србских војвода.

                            Шекуларци су најстарије србско племе које је населило ове просторе, а самим тим, најстарија православна етничка заједница на овом широком простору. Та чињеница, као и чињеница да су до данас одржали своја темељна народна обележја, довољне су, макар и за претпоставку, кроз какве је све голготе пролазио овај народ у вековној борби за опстанак, очување слободе и идентитета. Нема сумње да је православна вера била један од основних стожера око кога се одвијао укупан живот Шекулараца и за који је несебично проливена крв њихових синова. Шкуларско војводство заузимало је далеко већи простор од данашњег. Тај простор су ''черупали'' како Турци тако и остала племена која су касније насељавала Полимље. У Светостефанској повељи и Дечанској хрисовуљи спомиње се Шекулар као метох манастира Дечани. Петар Шекуларац је саградио дворац у Будимљи на простору где је данашња циглана, које се и данас назива Шекуларевина. По многим документима и легендама Шекуларци нису Турцима давали порезе, па је и то био један од разлога што су Турци због не дефинисаних граница Шекулара његову територију смањили и свели га на степен кнежевине па Радоје Кастратовић сматра да је задњи војвода, а први кнез био Даша Шекуларац. После смрти Дашине, Шекуларом су владали Вук Љевак, Арсо Вуков Дашић, којег је у Гусињу обесио Мехмед-паша Шабанагић, Лабуд Рмуш-отровали га Турци(сипали му отров у кафу). После њега кнез у Шекулару  био је Радоња Дашић.

 

Према данашњим  још не испитаним рушевинама може се закључити да је у Шекулару постојало неколико цркава. Најпознатији локалитет је црквиште у данашњим Ћелијама. Црква је у некој поводњи склизнула и зауставила стотинак метара ниже изнад данашње Осмогодишње школе. Нажалост, тај локалитет није уопште истраживан и сматрам да би се ту могао пронаћи неки траг о далекој прошлости Шекулара. У засеоку Томовићи налазе се остаци зида богомоље у којој су становници овога засеока палили свеће. У каснијем периоду Шекуларци су правили цркве од боровине али су их Турци палили па су решили да саграде цркву од камена. Радови су почели 1875. да би били одмах следеће 1876. године прекинути због србско-турског рата. Тај и следећи стални ратови омели су да је не доврше они који су је и започели или њихови непосредни потомци. Време у којем су Шекуларци живели у слободи, коју су са осталим србским племенима и братствима извојевали у вековној борби са иноверним освајачима, углавном није било наклоњено ни вероисповести а камо ли изградњи божјих храмова поготово протекло пола века, те су до данашњег дана, од цркве остале само зидине. Црква је била сазидана до сводова и до 29. јуна 1994. је остала на милост и немилост зубу времена. Те године,  је уз благослов Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића, основан Црквеноопштински одбор за изградњу цркве, када је и почела обава, освећење почетка радова и обављено масовно крштење Шекулараца (крштено је око 200 грађана). Тим чином отпочела  је реконструкција и изградња храма. Тада је Митрополит дао Одбору рок од 10 година да доврше цркву. Од тада почиње мукотрпни рад на обнови како храма , тако и обнова духовности у Шекулару. Црква је освештана 2005.  а освештао ју је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић са свештенством.

          Део првог Одбора за изградњу цркве у Шекулару. На фотографији слева на десно:    Милан Лабудовић(држи кишобран), Данило Лекић, Жарко Живковић, Ристо Поповић,Страшимир Живковић, Миодраг Лекић, Радојица Живковић и Благоје Шарић(између Жарка и Риста је Владица Живковић-није члан Одбора)

 

        Иницијативу су покренули 1991. Благоје Шарић, Жарко Живковић и Радојица Живковић који су отпутовали на Цетиње и са Митрополитом се о свему договорили. На   Збору грађана 6. маја 1992. године формиран је Одбор који је руководио изградњом.

Благоје Шарић, председник, Ристо Поповић, благајник, Јереј Драган Ристић, секретар, Жарко Живковић, потпредседник, Миодраг Лекић, потпредседник, Радојица Живковић, Томица Божовић, Ђоровић Голуб, Жарко Булић, Душан Томовић, Радослав-Лала Спалевић, Драгомир Делетић, Војислав Рмуш, Данило Лекић, Илија Портић, Мираш Томовић, Вучеља Спалевић, Стојадин Рмуш. Завичајни Клуб Шекулараца у Београду делегирао је у Одбор: Драгана Бракочевића, Неђељка Лекића, Милорада Радевића, Владислава-Бата Делетића, Из разноразних разлога Одбор су одмах напустили неки чланови па је уз благослов Митрополита Амфилохија у Одбор су укључени: Милан Лабудовић, Страшимир Живковић, Поповић Милан, Божидар Лекић, надзорни орган.

Поводом подизања рогова на цркви 4. новембра 1995. године организовано је народно весеље. Свечано подизање и закивање рогова обавили су Слободан Томовић министар вера Црне Горе, Игуман манастира Ђурђеви ступови Никодим Комљеновић , јереј Драган Ристић и Благоје Шарић. Спонзор свечаности је била Земљорадничка задруга ''Јаворак'' из Шекулара(директор Радослав-Рацко Балевић). По обичајима сељани су донели поношке, а гости здравице о чему постоји прецизна евиденција.

 

Изградњу су помогли Министарство вера Црне Горе, Скупштина Општине Беране, градоначелници: Момчило Мићовић, Свето Митровић и Реља Јованчевић. Бројна предузећа и установе.

 

Око 250 дародаваца је дало своје прилоге. Већина од њих су дали чамову грађу. Највише су помогли: Драгољуб Дашић, Милан Поповић, Ристо Поповић, Данило Лекић, којима су и додељене Грамате.

 

Напомињем, да су крст и звоно урађени у Русији и поклон су Милана Вељковог Поповића из Чикага(пореклом из Шекулара). Председник Одбора Благоје Шарић је био на стручном усавршавању у Москви и искористио време да купи звоно и крст и упути у Шекулар.

 

       Другог августа 2005. године црква је освећена и предата Србској Православној цркви-Епископији Будимљанско-никшићкој. Том приликом се присутнима обратио Благоје Шарић, председник Одбора речима: 

 

                   ''Преосвећени Владико, часни оци, добротвори цркве Светог Јована Крститеља, уважени гости, у Христу браћо и сестре,

 

      Ево, хвала Богу дошао је дан да, Светом архијерском литургијом и радосном народним сабрањем, прославимо завршетак радова (иако ни један посао на њиви Господњој није завршен) на изградњи цркве Св. Јована Крститеља, и да је предамо Епархији будимљанско-никшићкој Српске Православне цркве и верном народу, да се у њој сабира, службу врши и Богу се моли.
 

        Благодаран Господу што је учинио да станем на ово место, с осећањем изузетне почасти, желим да све вас, у име Црквеноопштинског одбора Шекулар-Беране, као његов председник, срдачно поздравим и пожелим да нам овај дан, и сви дани будући, буду испуњени слогом и љубављу, богоугодним трудовима и молитвама за успех у сваком раду који је од користи за род наш православни. А једно такво дело је управо ова црква која је, уједно, и задушница нашим прецима и завештање нашим потомцима. Ја ћу, с тиму вези, само подсетити, да су њени темељи постављени пре 130 година и да је судбина била да њени зидови пуних дванаест деценија одолевају зубу времена и историјским ћудима, чекајући боља времена, нове људе и нове градитеље. И дао је Бог да се, пре десетак година, саберемо и, с благословом Високопреосвећеног митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одлучимо да завршимо оно што наши преци нису могли. И, ево, урадили смо онолико колико смо могли, звоно, из мајке Русије, се огласило а олтар пропојао. Са икона нас гледају очи светитеља, а на небесима се радују душе наших славних предака Петра Шекуларца, Љевачине Вука, Даше Војводића и  Комнена Барјактара чији барјак и његово махање сви данас осећамо, и других витезова који су из овог врлетног гнезда на србско небо узлетели, и свих њихових потомака који су, кроз историјске Сциле и Харибде, проводили старо србско племе Шекуларце, територију му, и идентитет, сачували до дана данашњег, на олтар српства небројене жртве приносећи.

                Поштовани саборе,

 

        Тог дана је и обављено масовно крштење (око педесет душа), престао је мандат старом Одбору. У међувремену обављено је и прво венчање у цркви. Венчали су се Ненад Живковић и Радојла Вулетић, венчање је обавио свештеник Миливоје Јововић-парох шекуларски. Уз благослов  Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија изабран је нови Одбор који ће водити даље активности око довршетка радова  и других послова и активности везаних за живот цркве и духовни препород народа: Милош Бракочевић, председник, Владица Живковић, потпредседник, Александар Лабудовић, благајник, Јереј Миливоје Јововић, секретар, Јован Дашић, Веско Давидовић, Драгољуб-Шујо Лекић, Дејан Спалевић, Саша-Сајо Рмуш, Жељко Бабић, Благоје Шарић.

 

Други Црквеноопштински одбор Шекулара -слева стоје: Веско Давидовић, Дашић Јован, Милош Бракочевић, председник, Парох Миливоје Јововић( сада Јереј Стаменко Станковић), Владица Живковић и Благоје Шарић,чуче слева: Жељко Бабић, Александар Лабудовић, благајник и Драгољуб-Шујо Лекић.

Аутор текста: Благоје Шарић