МАНАСТИР ШУДИКОВА ЦЕНТАР ПИСМЕНОСТИ ВАСОЈЕВИЋА

Захваљујући ктиторству младог привредника из Будимље господина Мила Ђурашковића, који живи и ради у Београду, комплекс манастира Шудикова, на десној обали Лима, на самом почетку Тифранске клисуре, засијао је пуним сјајем. Изграђен је на темељима старог, нови осавремењени конак са келијама у којима је боравила старјешина манастира, упокојена мати Агнија и сестринство монахиња и искушеница. Недостају још неки ситнији радови да и црква Ваведења Пресвете Богородице, која је такође рађена на старим темељима, буде потпуно довршена и освећена. 
 

О манастиру Шудикова, његовој старости, називу и археолошким истраживањима писао је у ''Свевиђу''  бр.13 археолог Предраг Лутовац. Овај средњовјековни манастир, за који се тачно не зна вријеме настанка, спаљен је 1738. године од стране Турака и од тада није обнављан. Према писању бројних историчара и истраживача који су се бавили Шудиковом, прва археолошка, како су они истакли, нестручна истраживања Богородичне цркве, провео је 1923. године Душан Вуксан, директор беранске гимназије. Пронађени дјелови црквеног намјештаја и поједини дјелови фреско-сликарства пренесени су у Гимназију. Овај материјал је уништен приликом пожара у гимназији 1941. године. Тек 1989. године Полимски музеј у Беранама спроводи мања сондажна истраживања ради прибављања основних података о манастирском комлексу. Обнова манастирског комлекса почиње 265 година послије спаљивања, тачније 14. јула 2003. године, када је владика Јоаникије са свештенством освештао камен темељац и на темељима Цркве Ваведења Пресвете Богородице служио свету архијерејску литургију. 

 

 

У августу 2005. године архитекта Ранко Вуканић из Андријевице уради идејни пројекат за цркву Ваведења Пресвете Богородице, који се прихвата и радови почињу онако како их је он пројектовао. У архитектонском образложењу архитекта Вуканић је написао: „Скромност могућег изгледа цркве у визији конзерватора, а у односу на значај Шудикове, представља изазов за пројектанта да не нарушавајући наслијеђено, обликује архитктонску форму која ће и визуелно свједочити о Манастиру као духовном, просвјетном и културном средишту Горњег Полимља у прошлом времену. Димензије новопројектоване цркве у основи су 8,00 м x 13,50 м. Просторије у склопу цркве су: Припрата (21,36м2), Наос (16,74м2), Сјеверна певница (3,84м2), Јужна певница (3,84м2), Олтар (10,73м2), Улазно степениште (2,10м2), бочно степениште (0,78м2). Укупно (59,39м2). Идеја пројектанта је да поштујући габарите постојеће основе да нову димензију објекту, са додатком правоугаоних певница бочним зидовима наоса. Бочне певнице су постављене и димензионисане тако да са западним и источним травејом формирају уписани крст. У централном дијелу наоса у ширини олтарске апсиде формира се централно кубе са кровом на висини од 12,70м, на кружном тамбуру који се ослања на квадратно постоље које продире кроз дововодни коси кров и ослања се преко пандатифа и конзолних испута на носеће зидове. Припрата која је засведена полуобличастим сводом придодаће се наосу цркве и од њега ће бити одвојена само полукружним луком који се ослања бочно на пиластре. Са источне стране је споља и изнутра полукружна апсида која заједно са западним травејом чини олтарски простор. Проскомидија и ђаконикум су дате као зидне засведене нише у сјеверном и јужном зиду олтара. У зидовима певница, апсиде и припрате и тамбура, постављени су прозори полукружно завршени. Улазна врата од здраве храстове грађе са потребним оковом су западно зиду припрате, а улаз је наглашен степенасто увученим симетричним кружним нишама. Објекат је унутра засведен полуобличастим сводом изнад припрате, травеја и певница те полукуполом изнад апсиде у куполом, у централном дијелу. Кров објекта је дововодни, покривен оловним плочама преко дрвене подконструкције. Кровни профилисани камени вијенац је на истој висини, централни брод и бочне певнице и апсиду, док је кровни вијенац припрате као и сам кров припрата денивелисана, односно, нижа у односу на главни брод. Конструктивни склоп објекта је са масивним зидовима, озиданим опеком, на 38цм изнутра у продужном малтеру и обзиданим до дебљине од 60цм каменим блоковима ''бијелог камена'' (''никшићки'' или ''вјенчац''), те укривеним и изнутра и споља вертикалним и хоризонталним серклажима од армираног бетона за укрућење. Сводови и купола која се зида на конац озидани су опеком, дебљине  до 25цм, а преко армирано бетонски свод, преко тога се поставља дрвена двоводна конструкција. Темељи објекта су тракасти, армирано бетонски, који ће се урадити након детаљног снимања и привременог уклањања постојећих зидова и подних плоча, који ће се накнадно поново президати од материјала и индентично садашњем стању, са видним и наглашеним спојем са новим зидом. Црква ће се унутра мелтерисати кречним малтером, од креча посебно његованог и припреманог старости не мање од четири године, и завршно фрескописати техником у влажном малтеру. Крстови, полијелеј, иконостас, ће се радити пом посебно израђеним детаљним  пројектинма у складу са наслеђем и узорима у умјетности српске православне цркве. Електроинсталације у објекту ће се извести у складу са посебним пројектом, уз напомену да се поцинчане траке воде скривено кроз арматуру од темеља до централне куполе. Новопројектовани објекат се ради на темељима постојећег, а уређење цјелокупног комплекса биће предмет анализе свеобухватног Пројекта уређења терена''. 
 

Извођачи радова испоштовали су архитектонско образложење и а темељима старе изникла је прелијепа грађевина архитектонске форме, која ће свједочити о значају овог манастира који је био центар духовног, културног и просвјетног живота Будимљанске митрополије. Остало је само да се црква жовопише и фрескопише, а зато је потребно и времена. 

 

 

Пишући о ''будимљанској митрополији од устављења до гашења'' у ''Токовима'', часопису за науку, књижевност и друштвена питања (Беране, децембар 1994.), академик Миомир Дашић је закључио: ''Простор на којем је настала и дјеловала светосавска Будимљанска митрополија чинио је средишњи дио српске средњовјековне државе, а раскошна Лимска долина била је и остала кичма србског народа''. Људи овог поднебља - богоносци и остали - давали су огроман допринос кроз вјекове духовном и културном животу нашег православног свијета. На простору Будимљанске, Петровске и Милешевске (прије тога Дабарске) митрополије, ''на светим водама Лима'', у срцу српске средњевјековне државе гдје су истраживачи и открили и пописали око осамдесет манастира, цркава и других богомоља поникла је србска писменост, са овог питомог простора Рашке земље извио се онај златни лук књижевности који је у успону до данас (у Бијелом Пољу написао је Мирославово јеванђеље, ремек дјело српске писмености и минијатурне умјетности); на овом и сусједном простору рођени су, живјели и стварали први значајни писци српске биографске књижевности (Св.Сава, Стефан Првовјенчани, архиепископ Данило и др.), створивши тако темељну књижевну баштину коју је достојно обогатила и даље богати својим литерарним и другим интелектуалним остварењима плејада књижевних и других интелектуалних посленика и у ово наше доба. Овдје, из питоме долине Лима, из историјске Будимље, највјероватније из катедралног храма Ђурђевих Ступова и његове преписивачко-сликарске шудиковске школе, потекао је и талентовани фреско-сликар, живописац поп Страхиња Будимљанин, највеће сликарско име посљедњих деценија 16-тог и првих деценија 17-тог вијека. Из Будимље ''от манастира Шудикове'' отиснуо се у свијет и чувени минијатурни сликар (илустратор) и штампар монах Мојсеј Будимљанин, који је са познатим цетињским типографом Макаријем, у штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина, радио на штампању ћириличних књига у Венецији затим у Трговишту (Влашкој). У Тифранској клисури, на ушћу Будимске ријеке у Лим, на десној обали хучног Лима, око 200 година, у манастирској тишини, радила је  шудиковска преписивачка школа у којој су преписане бројне књиге и умножени многи црквени текстови. У долини Лима зрачиле су светосавским, православним духом њене митрополије још од проглашења српске аутокефалне цркве (1219 године). Са митрополитске катедре из манастира Ђурђевих  Ступова као и са катедра цркве Св. Петра и манастира Милешево, настављено је ширење светосавља и у вријеме тешког турског ропства, црквена звона и глас калуђера позивао је народ да издржи и у најтамнијем периоду српске историје, кад му је запријетила бездана пропаст, глас наде позвао га је да се држи своје вјере и цркве и да се одрекне  борбе за национални опстанак. Са ове свете земље - из долине Лима, Рашке и Ибра -поникли су први србски државници, владари, политичари, дипломате и знаменити духовници, па и први србски светитељи (Св. Симеон Мироточиви, Св. Сава, Св. Стеван Првовјенчани , Св. краљ Стефан Дечански и др.) У долини Лима, Ибра и Рашке многи споменици свједоче о аутохтоној градитељској школи у историји градитељства и умјетности познатој под именом Рашка школа. Та велика градитељска школа са својим монументалним грађевинама и високим умјетничким дометима превазилазила је (и превазилази и данас) националне границе. Величанствени споменици: Студеница, Ђурђеви Ступови у будимљанској жупи, Св. Петар у Бијелом Пољу, Сопоћани, Милешево, Ариље, Св. Никола у Тополици, као и друге бројне цркве и манастири у долини Лима, па и они који нијесу имали среће да у цјелости преживе варварска разарања Турака, њихова пустошења и паљење, и данас својом монументалношћу и сјајем, неки макар у остацима темеља, свједоче о једној великој цивилизацији и развијеној култури србског народа у средњем вијеку и на овом простору. Управо ти бројни споменици, међу којима су Полимски најбројнији, и данас изазивају дивљење европске и свјетске културне јавности, докази су великог домета наше  средњовјековне културе и развијеног, духовног живота наших далеких предака, још у вријеме прије него што су настале велике цивилизације на Западу Европе. То све доказује да је овај простор имао индивидуалност током свог историјског постојања, истицао се особеношћу и богатством духовног живота, посебно дјелатности њених митрополија. Територија будимљанске митрополије, од свог настанка па до гашења имала је изузетно велику геополитичку улогу у повезивању србских држава - Зете и Рашке. Полимље је било њихова спона, а у доба Немањића средишњи дио ових уједињених земаља, да би у нововјековној историји, када се кроз ослободилаштво стварају и изграђују двије националне државе - Црна Гора и Србија - такође, имало значај чврсте њихове везе, копче. И тако све до данашњих дана.