Срби топове носили на рукама

 Београд – Два научника који се баве наизглед потпуно различитим областима – уметношћу и наоружањем – недавно су разоткрили заблуду да се србска артиљерија у Првом устанку састојала од свега два дрвена “трешњева топа”. Истражујући старе рукописе у потрази за тајанственим “тобџибашама”, они су осветлили потпуно непознати део слике стварања модерне српске државе.

„Трешњеви топови су мит, Срби су још пре почетка устанка прокријумчарили топове у Србију“, каже војни историчар Бранко Богдановић.

„Многи устаници су као фрајкори ратовали за Аустрију и имали добре везе преко којих су набављали оружје. Мит о дрвеним топовима сакрио је и причу о великом подухвату Срба из Аустрије, пре свега Војводине и Трста који су притекли у помоћ устаницима, новцем, ратним материјалом и војним стручњацима.“

Богдановић је уредник едиције “Војна историја Балкана” која ће ускоро објавити причу о заборављеним србским артиљерцима. Едицију издаје фонд “Руски витезови” при војном ваздухопловству Русије. Србска историографија још се није одужила овим јунацима Првог устанка и њеном команданту Томи Милиновићу Морињанину, констатује историчар књижевности и социолог проф. др Ненад Љубинковић.

„Наши историчари су потпуно превидели сведочанства о србској артиљерији које су оставили Филип Вишњић и Сима Милутиновић Сарајлија“, каже проф. Љубинковић.

„Трагом података из њихових песама открио сам да Народна библиотека у Београду чува рукопис Томе Милиновића Морињског, команданта прве српске артиљерије, који још од 1847. чека објављивање у Србији! Реч је о успоменама из устанка, у којима се налазе потпуно непознати подаци о обнови српске државности.“

Тобџибаша – артиљеријски војвода Тома Милиновић, пореклом из Мориња у Боки Которској, почео је каријеру као морепловац и постао богати трговац у Трсту. Сав иметак уложио је у Први србски устанак, коме се убрзо по избијању придружио као конструктор топова и артиљерац у биткама.

„Већ 1806. у бици на Делиграду Милиновић командује артиљеријом, која је била пресудна за успех устаника у првом судару с регуларним трупама Османског царства“, наводи Богдановић.

„Он изводи праву револуцију у артиљеријској тактици, прерађујући и скраћући цеви тадашњих огромних топова. Том лаком србском артиљеријом брзо маневрише у брдском подручју и уништава неупоредиво јачу турску војску.“

Бечки ратни архиви чувају детаљне извештаје аустријских обавештајаца о томе како су огромна турска оруђа поразили топићи које су устаници носили на рукама.

„Практично, то је била прва лака брдска артиљерија у Европи“, открива Богдановић.

„Врхунац је био први расклопиви топ на свету, који је конструисао Милиновић. За само неколико минута он би био растављан у пет делова, које су пешаци лако преносили на други положај. Један такав топ Турци су 1813. као највреднији ратни плен изложили на царском Топкапи сарају.“

Саговорник “Новости” наглашава да се идентитет тобџија и тополиваца у време устанка чувао као тајна, јер би њихово разоткривање прекинуло кријумчарске везе којим је у Србију стизао ратни материјал и војни стручњаци. Ипак, проф. Љубинковић је открио имена артиљераца из аустријске Војне крајине.

„Срби ‘иностранци’, артиљеријски поручници звали су се Мита, Петар, Прака, Панта, Андрија, Игњат, Јован Брка, Павле, Глуви Димитрија“, набраја проф. Љубинковић.

„На основу Милиновићевих казивања, њихова имена забележио је Сима Милутиновић Сарајлија у спеву ‘Сербијанка’. Најистакнутије ‘тобџибаше’ су Новосађанин Павле Поповић и механичар-сајџија Милисав Петровић из Баната. Милан Ђ. Милићевић наводи да је Поповић међу устанике дошао с Милиновићем и излио 1807. први устанички топ у Београду. По његовим речима, до краја 1813. изливено је око 150 топова.“

Бранко Богдановић је утврдио да су устаници имали непрестано у употреби 60-70 мобилних топова, који су репарирани или изливани у арсеналу у Доњем граду београдске тврђаве.

„Као тополивци ангажовани су најбољи звоноливци, јер је реч о истој технологији ливења бронзе, а за израду лафета ангажовани су колари и столари из Војводине“, објашњава Богдановић.

„Срби са свих страна похитали су 1804. да ослобађају отаџбину коју су претходне генерације напуштале у сеобама.“

Земља јечи, небо звечи

Први србски “ратни репортер” Филип Вишњић од почетка је пратио развој наше артиљерије.

„Вишњић у ‘Почетку буне на дахије’ открива да је, још пре избијања устанка, Хаџи-Мелентије, игуман манастира Рача крај Дрине шверцовао топове и џебану. У песми о боју на Лозници он извештава слушаоце да имамо моћну артиљерију стихом ‘јека стоји убојних топова/земља јечи, ведро небо звечи’“, каже проф. др Љубинковић.

Тобџибаша Тоша

Митрополит Стеван Стратимировић је за Беч сакупљао информације о устаницима, али је признавао да они ни њему као Србину не одају тајне, а камоли Османлијама.

„Турци не могу међу Србима тако лако наћи шпијуна, стога морају улазити у земљу њихову врло опрезно као у тамну ноћ“, говорио је Стратимировић.

Посебно је вешт у скривању идентитета и устаничких послова био Томо Милиновић, командант српске артиљерије. Он се у Србији крио иза надимка Тоша и правио невешт и неук, па је у народу остала изрека “прави се Тоша”. После пропасти устанка отишао је у Русију где је и умро као изгнаник.