Једнополни бракови као симбол глобалних промена

Посланици Националног парламента Француске, након десет дана дискусија усвојили су нацрт закона којим легализују једнополне бракове и таквим породицама омогућава усвајање деце. На тај начин, према мишљењу низа експерата, забележен је озбиљан јаз у француском друштву по овом питању, које уопште није једноставно.

Уочи парламентарних дебата у Француској су одржане масовне акције присталица и противника једнополних бракова. У последњој париској протестној акцији 13. јануара учествовало је од 340 хиљада људи (према полицијским проценама) до 800 хиљада (према подацима организатора). Са своје стране, заговорници законског нацрта су 27. јануара скупили у главном граду од 125 хиљада (према полицијским проценама) до 400 хиљада људи (према проценама организатора). Наредна масовна акција противника закона је заказана за 24. март.

Данас су у Француској дозвољене грађанске заједнице партнера истог пола, међутим социјалисти су одлучили да легализују бракове хомосексуалаца и да дају таквим породицама могућност усвајања деце. Томе се противе представници „десничарске“ опозиције и Католичка црква. Према подацима социолога друштво је подељено практично на два једнака дела.

Владимир Брутер, експерт Међународног института хуманитарно-политичких истраживања изјављује следеће.

- Француска „левица“ је говорила да ће донети овај закон током предизборне кампање. Земља је гласала за њих. На тај начин добили су подстицај у поступку доношења овог закона. Зато се не може говорити о одбојности у француском друштву. Питање је у другом. Француско друштво је доста традиционално у сваком погледу. Јаку улогу у њему има Католичка црква, која не дели мишљење заступника либералних вредности. Наравно да традиционалистички део друштва износи неслагање. И тај део је у мањини. Ради се само о томе да је Француска – демократска држава. И власти доносе законе у име већине. Криза у вези доношења закона о хомосексуалним браковима у Француској не постоји. Са друге стране постоји расцеп. Он је постојао пре, постоји данас и постојаће после. Јаз у француском друштву је традиционалан. Још у уџбеницима 50.-тих година налазимо да у сваком француском селу постоје две партије – „партија свештеника“ и „партија учитеља“. Једна заступа католичке вредности. Друга, - да католичке вредности, као такве, не постоје. Тај спор се наставља и данас. И он је највероватније вечити спор. Јаз ове врсте се превазилази демокатским путем. То је прво. Друго, правни брак за хомосексуалне парове не представља претњу традиционалном браку. Ови парови неће добити одобрење за своју заједницу од свештенства и оног дела друштва, који се противи таквим браковима. Правна констатација односа није црквени брак у пуном смислу значења ове речи. Сасвим је могуће да ће, уколико традиционалне политичке снаге добију знатну већину у наредном саставу француског парламента, - израз „брак“ бити замењен на „партнерство“. Али то је максимално што се може постићи. Са правног гледишта то не мења ситуацију. Али за традиционалистички део друштва то ће бити велика победа.

Полемика око објективизације моралних норми, у контекст којих се може ставити и питање односа према хомосексуалности, неочекивано је постало веома актуелно (иако стриктно гледајући, оно је настао истовремено са настанком првих етичких система). Тешко је рећи, шта се ту сматра победом, а шта поразом. Али се може допустити могућност, да, као две стране медаље, у својим оквирима једно прелази у друго. У суштини реч је о питању вере. А ова област је толико индивидуална за сваког човека, да је у најмању руку неозбиљно очекивати прожимање великог скупа субјективности у једну велику и изражајну објективност.

Тако да се и у Француској води спор око проблема усвајања деце од стране једнополних партнера, а не о томе, да ли је добро или лоше бити хомосексуалац. О томе је у интервјуу „Гласу Русије“ говорио потпредседник Асоцијације родитеља и будућих родитеља-хомосексуалаца и лезбејки Доминик Борен.

- Већ 14 година у Француској постоји ПАКС (Грађански споразум солидарности), који даје права паровима, који живе у ванбрачној заједници. И захваљујући њему данас хомосексуални парови у нашој земљи третирају се као нормална ћелија друштва. Већина људи, међу њима и конзервативци, помирили су се са идејом, да су једнополни бракови – нормална појава. Са усвајањем деце је знатно теже, и ова тема се никада није разматрала на одговарајућем нивоу у Француској. Брак се третира као логичан наставак ПАКС, док усвајање деце нема предисторију, према томе мишљење Француза се стално мења и сада посматрамо ситуацију када тотално негирање полако попушта позиције.

- Закон о једнополним браковима и усвајању деце – у суштини је фаза званичног закона за ПАКС. Француска је још недавно била једна од најлибералнијих земаља у односу према сексуалним мањинама, заштити њихових права. И ми желимо да она сачува своје позиције, зато не треба ићи на излишна питања, него деловати. Реформа ће бити делимична, уколико не дозволимо ПРТ за жене. На први поглед се чини да су наши захтеви превише велики, када посматрамо искуство других земаља, које су добијали своја права у неколико фаза, и овај поступак је код њих трајао 20 година, али треба узети у обзир да је то било пре 10-20 година. Данас Француска све ради задња, и зато немамо другог избора, него да сада захтевамо све заједно: и бракове, и усвајање деце, и ПРТ. Није било специјалне, поступне припреме друштва за ову еволуцију, а у исто време чињеница је да једнополни бракови са децом – постоје.

- Не мислим да ће број бракова озбиљно да порасте након доношења овог закона, осим током прве две године. Сви, који су дуго маштали о томе, наравно сада ће моћи да региструју своје односе. Јер има доста парова, који целог живота заједно живе, имају заједничку имовину, уштеђевину, и када долазе пред пензионерско доба они не могу да оставе све стечено један другоме, - немају права, у овим ситуацијама брак ће за њих бити излаз. Рекордних бројева не треба очекивати.

Интересантно је, да могућност да склопе ПАКС у Француској, користе неколико стотина хиљада парова, а једнополних партнера међу њима је само 5%. На тај начин, упркос томе што је ПАКС формиран пре свега на захтев хомосексуалаца, преко 95% свих склопљених заједница су партнери супротних полова.

У суштини, брак за хомосексуалце је питање принципа, питање граница личног простора савременог човека. Друга је ствар, што француска „левица“ (уосталом и не само она), посеже на систем репродукције већине. Уколико умести речи „мајка“ и „отац“ у закону се појаве речи „родитељ А“ и „родитељ Б“, уколико уместо речи „муж“ и „жена“, буде потребно писати „супруг“, онда ће свет, који је ипак изградила већина, почети да се руши у корист мањине.

Људску природу је немогуће променити, колико год се трудили да то ураде они, који се са њом не слажу. Мушкарац не може бити мајка у уобичајеном поимању. Према мишљењу низа психијатара, дете треба да има представу да је његово рођење – резултат сексуалних односа двоје људи. И то је нормално. Чак усвојено дете може замислити да је рођено усвојитељима. И обрнуто, дете ни на који начин не може да замисли да је рођено од стране два мушкарца или две жене. Наравно постоје деца, које васпитавају мајка и њена другарица, или отац и његов партнер. Али ипак деца знају, да су рођена у вези мушкарца и жене. И то све мења.

Са друге стране не може се, а да се не призна, да у истој Француској већ двадесетак година деца се васпитавају у једнополним породицама. И они живе, као и други њихови вршњаци, у породичној топлини. Често се дешава да се деца рађају код партнера, који никада нису озваничили своје односе. Доста деце је рођено вештачким оплођавањем. Ове варијанте такође не одговарају традицији. Међутим већ су допуштене. То не чуди, јер током векова је сам појам брак доживео доста измена.

Црква међутим не скрива забринутост у вези трансформације брака, из структуралне институције у начин друштвеног признавања осећајности. Према мишљењу традиционалиста, у браку, мушкарац и жена остварују свој заједнички пројекат, тежњу да имају децу, да обезбеде породични континуитет и везу између генерација. Две особе истог пола не уклапају се у ове објективне категорије брака. Наставак рода и долазак нових генерација нису могући у једнополним породицама. Историја и антропологија недвосмислено наводе, да је брак искључиво право мушкарца и жене, и да се не може користити за „нормализацију“ хомосексуализма, - закључак је заступника традиционалних вредности.

Морамо признати да је свет на прагу глобалних промена. Њихова снага и димензије су толико велики, да се не може, а да се не реагује на то. Како реаговати – често је једноставно нејасно. Какво ће бити људско друштво након ових трансформација, - можемо само нагађати. Многи, са надом гледају у небеса, и дају предсказања о смаку света ближе време. Други гледају напред, и полажу наде на самог човека, на снагу његовог разума, на здрав разум, на изузетну способност да тражи и налази путеве спасења, чак када се чини да спаса нема.

Сергеј Дуз,