Радош Бајић: Зар нам је пречи Дино Мерлин од краља Петра?!

 

Колумну Радоша Бајића у “Политици” преносимо у целости:

 

 

Ниш је град Миланског едикта, летњиковац римског императора Константина, епицентар хришћанства и место моје младости. Далеке 1968. године, први пут сам, као голобради средњошколац, згазио на турску калдрму нишке касабе, с теглом младог кајмака, слатком од дуња и комадом сланине у коферу, ако ме заболе крајници да је ставим на гушу. Јуна исте године на Београдском универзитету букнуо је ослобођени револуцинарни пламен студентског протеста. После четврт века комунистичке диктатуре, са специфичним особеностима титоизма, тешко да је Србија разумела и могла да зна шта се заправо догађало у главном граду социјалистичке Југославије. Ипак, све је указивало да смо на прагу новог доба. Све сем слободе која нам је и даље сервирана на кашичицу.

 

Убрзо затим, тог лета ’68, друг Тито је на опште изненађење дао подршку студентима. Планетарна љубав великог маршала са свим народима који су живели у братству и јединству – или у дотакнутом вековном сну свих јужних Словена – била је задата константа. Ватра љубави између друга Тита и младих који су му за сваки рођендан приређивали величанствене слетове – те ’68. доживела је нову кулминацију. Сви су били загледани у Брионе. Својим генијалним, слободарским и визионарским умом, студенте је разумео само и једино друг Тито. Не бледи сећање како препланули император, са томпусом којег је добио на поклон од Фидела – прима вође студентских протеста и јавно им даје подршку.

 

“Ко зна одакле је дошао овај ништак. Он није ни Хрват – толике године су прошле а видиш да још не уме да говори србски”, вртео је главом и шапутао ми је тајновито мој деда Мирко. Увек сам снажно и запенушено бранио друга Тита у свим разговорима с дедом. Једноумно клониран као и многе генерације пре моје, помињао сам све чему су нас научили у школи: офанзиве, Сутјеску, Неретву, вучјака Рекса који се бацио на друга Тита и својим телом га спасао о сигурне погибије… Није вредело. Деда Мирко се до своје смрти крстио, молио Богу, увек нешто неразумљиво шапутао и надао се да ће да сване дан када ће краљ Петар Карађорђевић Други да се врати у Србију.

 

 

Те 1968. кад су студенти у Београду запосели универзитет и изашли на улице – он се радостан и узнемирен надао да ће тих дана краљ Петар Други из изгнанства да се врати у своју отаџбину. И сад, као да га видим како кришом и тајновито – згурен поред радија ,,тесла” са мачјим оком које светли у тмини гостинске собе, слуша ,,Глас Америке” и Гргу Златопера. Године 1970, касне јесени око Митровдана, када је ,,Глас Америке” јавио да је последњи југословенски монарх краљ Петар Други преминуо у болници америчког града Денвера – мој деда није хтео да верује у то што је чуо. Био је убеђен да је и та вест део подметнуте комунистичке пропаганде – и од тада је престао да слуша ,,Глас Америке”.

 

Ових дана наследник круне Карађорђевића краљ Петар Други, тихо и без превелике помпе, вратио се у своје краљевство и почива у капели свога дома у Београду, после 72 године изгнанства, што жив – што мртав. Сем нужне церемоније дочека на београдском аеродрому, заузети нечим другим, незаинтересовани и равнодушни Срби – прилично су млако и аморфно дочекали свог несрећног краља. Тешко је не запитати се: Хоћемо ли потпуно заборавити ко смо и шта смо? Хоћемо ли показати минимум учтивости и самопоштовања? Пре неколико дана отишао сам у капелу двора и у своје и деда Мирково име поклонио се се моштима краља Петра. Био сам веома тужан. Све делује празно и тихо – нема људи, нема редова, нема мимохода, нема букета цвећа, нема студената, ни колона ђака са разредним старешинама.

 

Нема потомака достојанствених, часних, усправних и поносних Срба који су гинули на Кумановском пољу, Брегалници, Кајмакчалану… са узвиком: За краља и отаџбину!

 

 

А само пре неколико месеци један осредњи певач из Сарајева, који се представља као Дино Мерлин, после дужег времена запевао је својим промуклим гласом у непланирано више пута препуној и до последњег места попуњеној београдској концертној арени. Далеко било да имам ма шта против.

 

У то време нисам био ни на Новом Београду а камоли на концерту, али се сећам заноса и енергије, борбе за карту више, егзалтације и еуфорије која је владала у целој србској престоници. Све је изгледало као да због нечег треба да се извињавамо. Више десетина хиљада Београђана је хрлило да види и поздрави увређеног Едина – аутора својеврсне музичке химне муслиманске војске у страшном грађанском рату у Босни. За сваку похвалу је што Београд с правом носи епитет ослобођене европске метрополе која се на мапи добрих намера препознаје као најгостопримљивији град у Европи, који свима шири своје руке, прашта и отвара срце. ,,Праштати морамо – али заборавити не смемо”, говорио је патријарх србски Павле.

 

Бојим се да се оглушујемо о светачку бистрину и аманет почивше Његове Светости. Страхујем да као народ увелико заборављамо и стрепим да смо – у времену које долази и сами осуђени на заборав.