Први и последњи председник државе Србија и Црна Гора

Светозар Маровић био је изабран за председниак Заједнице држава Србија и Црна Гора 2003. године. Много сам слушао о Маровићу још пре састанка са њим као о прагматичном и врло образованом политичару. Он зна неколико страних језика, међу њима и руски. Састали смо се у Београду у октобру 2004. године, уочи значајног датума у историји наших народа – 60-годишњице ослобођења Београда од фашизма. Председник је говорио о томе што је и данас актуeлно за ситуацију у региону. Он је изразио јасан став о Косову, где су САД и ЕУ чинили све како би покрајина постала практично етнички чиста и ишла ка проглашењу независности буквално ломећи све пред собом.

Наше земље су заједно ослобађале Југославију од нациста. Да ли Србија и Црна Гора данас памте „братство по оружју“? Јер Совјетски Савез и Југославија су изгубили више од свих у Европи у том страшном рату?

- Тада смо изгубили десети део нашег становништва – милион и 700 хиљада људи. За малу земљу то је незаборавна трагедија. Народи Југославије и СССР заједно су се борили против највеће опасности за човечанство – фашизма. Русија је увек притицала у помоћ Србима и Црногорцима. И у 19. веку, и у првом светском рату, и у другом. Наше савезништво је трајало више од два века. Ми смо памтили и памтићемо увек совјетске војнике и официре који нису жалили своје животе за ослобођење наше земље. Нико и никад не може да избрише из сећања Срба и Црногораца да је Црвена армија дошла на Балкан да донесе слободу не само Југославији, већ читавој Европи. 20. октобра 1944. године, када је Црвена армија у борбама заузела Београд, град је изашао на улице да поздрави ослободиоце. Погинуле су сахрањивали као хероје. 35 хиљада совјетских војника заувек је остало у нашој земљи. И сваки октобар, сваки минут нашег живота дужни смо да о том емислимо.

Данас можемо често да чујемо мишљење о томе да је Русија отишла са Балкана, а Београд није превише заинтересован за развој политичких и економских веза са Москвом. Да ли је то тако?

- Одмах да кажем да међу нашим народима који су везани једном културом и религијом, одувек су постојале најпријатељскије релације. То траје већ неколико векова, и тако ће бити убудуће. Данас градимо нове односе демократских партнера и у политици, и у економији. Истина, постајемо рационалнији у нашој сарадњи. Најважније за Србију и Црну гору данас је руски бизнис и његови представници активно раде код снас. Они учествују у процесима приватизације, помажући самим тим и Београду, и Подгорици у спровођењу економских реформи. Сада су нам врло потребне и руске инвестиције и руско искуство и знање стручњака, који могу да помогну у реконструкцији многих иднустријских објеката. Пре свега енергетског комплекса, који је прављен уз подршку СССР.

Када се пре две године распала Југославија и појавила нова конфедеративна држава Србија и Црна Гора, говорио се о томе да ово чедо неће дуго живети. Колико је по вама дуговечан савез између Београда и Подгорице?

- После распада велике Титове Југославије 1991. године појавиле су се нове независне државе. Само Србија и Црна Гора су остале под претходним називом Југославија. Сада већ све наше претходне републике живе самостално. Словенија је већ ступила у НАТО и ЕУ, хрватска је стала у ред за ове организације. Босна и Херцеговина, где је скоро четири године био рат, сада покушава да изгради мултинационалну и мултиконфесионалну федративну државу. У томе јој помажу Европа, САД и Русија.

- Србија и Црна Гора су такође добиле жељу за независношћу. Ми смо прошли дуги пут преговора и компромиса. Наш савез даје врло велике могућности и Србији и Црној Гори. нисмо самостални у многим питањима. Али имамо заједничку армију, спољну и унутрашњу трговину, министарство иностраних послова. Наравно, имамо још много недостатака и недорађености. Без грешака је тешко проћи. Покушавамо да нађемо нову конфигурацију мишљења у нашем региону, где, као што се зна, уступци се чине врло врло тешко. На савез Србије и Црне Горе пажљиво гледа ЕУ и УН. Брисел сматра да је такво партнерство најкраћи пут за ступање Србије и Црне Горе у ЕУ.

- Имамо већ доста обавеза пред Међународним трибуналом у Хагу. И ако не почнемо да испуњавамо захтеве овог органа, сан о ЕУ ће остати нереалан. Али не треба да заборавимо ни на наше суграђане од којих део сматра да изручење Хагу појединих људи није патриотски поступак. Они се придржавају мишљења да им треба судити у домовини. Али Брисел, Вашингтон и Хаг са тим се никако не слажу. Без испуњења обавеза пред УН које смо потписали, ред за ЕУ може да се отегне деценијама.

За три године, према нашем заједничком Уставу, свака од република, Србија и Црна Гора, може да реши даљу судбину – да буде или не буде заједно. Ради тога треба организаовати рефрендум на којем треба да се изјасне сви наши грађани. Без узајамног компромиса наш регион може поново да се претвори у нестабилан. Зато Београд и Подгорица одлично разумеју да само тесни контакти са Москвом, Вашингтоном и Бриселом помоћи ће нам у решавању разних проблема. А њих на Балкану има још прилично много.

Косово и Метохија се већ више од 5 година налазе под међународним протекторатом и не потчињавају се Београду. Мировњаци су за то време постигли само да у покрајини сваким даном има све мање Срба. Руководство Србије и Црне Горе нема намеру да се бави даљом судбином покрајине и у целини се ослања на УН, ОЕБС и ЕУ?

- Срби на Косову данас врло тешко живе. Трагични догађаји 17. марта ове године су показали свету право лице албанског екстремизма. Сада на Косову не важи ни један закон који би давао гаранције безбедног егзистирања србској мањини. Албански лидери упорно позивају на формирање нове државе – независног Косова. њима се жури да претовре Косово у етнички чисту покрајину. Али у региону је прилично сложена ситуација. У сваком тренутку на Балкану могу да започну нови конфликти. Није искључено да ако албански лидери буду превише упорни у својој жељи за независношћу, србско становништво Босне и Херцеговине такође може да пожели да формира сопствену државу и иступи из састава федерације. Тада ће Дејтовнски мировни споразум на којем се у суштини и држи Босна и Херцеговина отићи у парам парчад. А то је врло опасно за читаву Европу.

Константин Качалин,