Морганова мера

У Новом Зеланду се распламсава кампања против кућних мачака. Кампању је покренуо локални бизнисмен и филантроп Гарет Морган. Његова иницијатива има присталица, има и противника, - али се гласови задњих гласније чују, уколико дајемо процену према узрујаној реакцији јавности. Уз то треба навести да су у Новом Зеланду мачке далеко веће љубимице него ли у већини других развијених земаља,– 48% породица има у свом дому макар једног представника мачје популације.

Морган образлаже неопходност своје кампање низом цифара. Овај кућни љубимац је предатор, звер – месождер, који ће проузроковати нестанак 33 врсте ретких локалних птица, међу којима је и симбол Новог Зеланда,- птица тркачица киви. Угрожене су и друге ретке врсте животиња, наводи аутор иницијативе. На пример, краткорепи слепи мишеви, којих за недељу дана једна мачка може да уништи преко сто јединки. Мачке су урођене убице и остаће као такве без обзира колико год их добро хранили, пише Морган на свом сајту "Cats To Go". Бизнисмен је против радикалних мера као што су успављивање. Он је за то да се врши стерилизација, да се мачаке држе затворене у кућама и да након што угину,- да се не узимају кућни љубимци ове врсте. Као резултат би требало очекивати постепено смањење бројчаног стања ових кућних љубимаца.

Иницијативу Новозеландског бизнисмена за "Глас Русије" је коментарисао биолог и ТВ водитељ Иван Затевахин.

- Мачке, као и пацови (али у мањој мери) били су узрочник нестанка многих ретких врста. Заиста је то бич, напаст за многа острва. Да ли ће Новозеланђани прихватити његову иницијативу? Једнозначно и јединствено – не. Али влада може да обавеже власнике мачака да припазе да мачке не једу птице.

Морганова мера је покушај борбе против последица, а не узрока. Зоолози су јединствени у констатацији: чим је Нови Зеланд био откривен никако није требало довозити тамо животиње са других континената, посебно врсте месождера, ловаца који раније тамо нису живели. Управо због тога што их Нови Зеланд није знао, на острву живе врсте птица (тркачица) и слепих мишева који немају способност да лете. Али досељеницима, који су понели са собом мачке, најмања брига је била размишљање о очувању „тамо неких“ ендемских врста фауне. А данашње антимачје мере су више налик на млаћење празне сламе.

Морганова иницијатива на неки начин подсећа раније кампање у борби против животиња, које су проглашене за штеточине. Њих је било и у Кини и у СССР-у. Крајем 1950.-их година руководство Кине је објавило рат врапцима, јер су били проглашени за штеточине, које уништавају усеве. У Совјетаском Савезу је од краја 40.-тих година вођен сталан одстрел вукова уз образложење да вуци уништавају домаћу стоку. Али се кампање против животиња, које су проглашени штеточинама, - принципијелно разликују од данашње кампање у Новом Зеланду, објашњава зоолог Антон Евсејев.

- Врапци у Кини и вуци у Русији – то су локалне врсте, они су чинилац екосистема. Таква веза се формирала стотинама хиљада година. Зато је у овим ситуацијама масовно уништење нанело еколошким системима штету. За Нови Зеланд мачке су страни елеменат, то је врста агресора.

Према мишљењу стручњака, колико год се трудио Гарет Морган и његове присталице, мачји проблем ће се тешко решавати и решити у Новом Зеланду. Већина људи је индиферентна према проблемима који се налазе ван прага њихове куће. Самим тим и према проблему очувања ретких врста животиња и птица. Да ли из овог разлога, или неког другог, али антимачја иницијатива још увек није популарна код Новозеланђана, и подршку пружа само 24% становништва. Међутим то није главно, тврде научници, главно је привући пажњу према проблему.

Борис Павлишчев,