Мала победа, велика нада

18. јануар 1943. године је ушао у историју као датум пробоја блокаде Лењинграда. Тада је војска СССР успела да освоји мали појас земље да би обезбедила било какву регуларну везу града са „великом земљом“. Али, до коначног пробоја блокаде је требала још година дана.

Покушаји пробоја блокаде Лењинграда су почели скоро одмах после њеног успостављања. Град је одрезан од земље још крајем августа 1941. године, када је прекинут друмски саобраћај. Али, званичним датумом почетка блокаде се сматра 8. септембар – дан првог бомбардовања. До зиме је град пао у плен, покушаји евакуације становника, пре свега, деце по језеру Ладога су остали без резултата – Немци су константно бомбардовали језеро. „Пут живота“ (пут по ледом прекривеном језеру) је отворен тек у новембру 1941. године. И по том путу, без обзира на регуларне нападе, у град су довозили храну, а из града одвозили децу. Евакуација је становнике Лењинграда ставила пред страшан избор: ризиковати и, можда, преживети или остати у граду где сваки дан неко од блиских људи умире. Неко је погинуо и не дошавши до „Пута живота“, сећа се Владимир Кључарев. 1942. године је имао 11 година и заједно са породицом је напустио блокирани Лењинград.

- На Финској железничкој станици је био воз за језеро Ладогу. У том возу смо сви добили следовање: пола куване кобасице, камарицу резанаца, врелих, сећам се, да се пушило од ње. И нас троје смо добили скоро две векне хлеба. Воз је кренуо, али су многи умрли већ у вагону. Они су одмах напали на храну и дешавале су се страшне ствари: повраћање, диареја, људи су падали у несвест и, једноставно, умирали. И када смо ми изашли у селу Борисова грива, тамо је било много народа, сви седе, све около залеђено, ледене локве на сваком кораку. Кола, која би нас повезла преко језера Ладога, нема или их фали. Ја сам ходао, гледао и видео како под ледом у јами или у рупи од бомбе – не знам шта је то било –лежи смрзнута жена са новорођенчетом у рукама.

У зиму 43-ће се појавила нада. У граду се причало да нови командант Лењинградског фронта Леонид Говоров спрема одважну операцију за пробој блокаде. Битка је почела 12. јануара. За шест дана совјетска војска је успела да заузме Шлиселбург. У граду нису сви и не одмах сазнали за ту малу и судбоносну победу, испричао је Всеволод Петров-Маслаков. Када је почела блокада Лењинграда он је имао 12 година и скоро све време опсаде је провео потпуно сам. Отац је мобилисан одмах на почетку рата, а мајка је радила у пољској болници. На дан пробоја блокаде он је кренуо да тражи мајку.

- Сећам се момента: прасак, бомбардовање, пуцњава и бу-бу-бу-бу, бу-бу-бу-бу. И нема никога – не можеш ни да питаш шта се десило. Изађем на улицу: нема живе душе. И видим – одсјај, дечија фантазија, одмах сам помислио да Немци упадају у град, а тамо је моја мама. И ја плачем што ће Немци ући у град и убити маму. Све трешти, али експлозије нема. Изашао сам на Загородни проспект и кренуо даље, којим путем – сада се већ не сећам. И, одједном, приметим оживљавање, неке аутомобиле, људе у униформама. Улазим у двориште, а тамо све претрпано од људи. Била су двоја-троја санитетска кола која су стигла директно са фронта. Одмах су их окружили, неке су односили у болницу, неке прегледали на лицу места, неки су већ лежали мртви. Истрчала је и моја мајка, унезверена, са упалим очима, донела ми неку теглу са храном, гурнула у руке и ништа не говори само: Иди, иди. Наши су пробили блокаду. И никаквих више разговора, одмах је отишла, јако измучена. И нисам је видео до краја лета.

Земљу, која је освојена у току те операције на јужној обали језера Ладога, совјетска команда је искористила до максимума. Тамо је у јако кратком року направљено неколико путева куда су пролазила кола са храном. А, 7. фебруара је у град стигао и први воз.