Руски човек

У узаврелој предизборној атмосфери, у којој пљуште увреде и оптужбе, у којој су ниски ударци противника нешто као добар дан, у којој је, како су нам свих ових година лепо објашњавали „све дозвољено”, зачуле су се и оптужбе довучене овамо из једног давног мрачног времена. Што би рекли Французи из „старог режима”.

У једној ТВ-дебати, политичка кандидаткиња, у пламену страсти, оптужила је свог противкандидата да је „руски човек”. То јест, да је тамо студирао, да често путује у ту земљу, да има тамо много тајних састанака, да довлачи руски капитал у Србију и да је, речју, „руски човек”. Не руски шпијун, него руски човек. Човек који отворено ради за интересе Русије. Такве оптужбе би биле само изразито мрачне да нису и необично парадоксалне, управо због тога ко их је изговорио.

Тираду тих осуда испалила је жена која је удата за страног дипломату и која је своју кампању чак и почела из иностранства. „Руски човек” је остао без текста. Није се сетио да јој узврати питањем о њеним печатима у пасошу. Руски човек се није снашао, или није хтео да посеже за тако тужним аргументима или се можда и уплашио – замислите да је руски човек рекао нешто слично европској жени – сигурно би био нападнут са свих страна, прогласили би га прљавим и ретроградним ликом, пророком самоизолације и руским човеком. Пошто свако ко се успротиви европској жени, јесте пре свега дивљак. А онда би, заиста, тим више, доказао да је руски човек, што само значи да је и противник демократије, европских вредности, толеранције, а највероватније и православни хришћанин, што уопште није ни лепо ни модерно.

С ким је и зашто пио руску вотку, постаје, тако, не више само актуелно политичко него и идеолошко питање. А ако европска жена и њени дођу на власт, руском човеку ће свака кап вотке на нос изаћи. И њему, а и свим сличним руским ђацима и љубитељима Загорска.

Да се човек најежи, од ових љубитеља Загорја, којима свако туђе путовање мора да има неки тајни разлог, поготово ако је у смеру „супротном од логичног”.

Напасти било кога да је руски ђак! (А је л’ то и данас неки злочин, морална одредница, шта ли?) Или зато што често путује, зато што иде у Русију, или било где другде, у Париз, свеједно, у Америку – звучи застрашујуће. Је л’ нам то ови грлати самозвани „једини заговорници толеранције, демократије и европских стандарда” спремају неку нову резолуцију, неки нови ИБ? Неокомунизам и једноумље прерушени у „високе потпетице”.

У каквој ми то земљи живимо и какав нас је то дух окупирао, када се већ данас људи етикетирају по томе где путују и шта су видели? Које језике говоре? Са ким су у браку? Да ли у оптужбени арсенал можда већ спадају и књиге које читају и музика коју слушају? Да ли су надрљали они који обожавају филмски опус Никите Михалкова? Кавијар или пужеве? Исток или Запад?

Народу је поручено да је празан пасош сигурна улазница за срећну будућност и неупитну прошлост (а занимљиво је да је у то одувек веровао и Ким Ил Сунг, а и његов мали, Ким Џонг Ил). Дакле, идеолошка географија на сцени: већ сада имамо арбитре који ће нам листати пасоше, да провере чији смо људи. И, какви смо то људи, по томе чији смо.

Или што би рекао сатиричар: „Источни грех – још једна провокација запада”.

И, ко је ишао на Запад, тај може да рачуна на лепшу будућност – али ко је ишао у Русију, Индију, Кину и „друге сличне земље”, у срећној будућности, коју нам обећава ова европска жена, немају шта да траже. А, не дао нам Бог, да на идеју ове европске жене одговоре руски људи – истом мером. Да и они направе списак непожељних путовања! Тешко нама који волимо да путујемо.

Најтужније од свега је да се о такозваној кривици путовања, уопште, расправља у земљи у којој грађани већ две деценије не могу да путују на запад, (а однедавно ни на исток, ни на север, ни на југ) уколико не донесу неопходна документа о томе какви су и „чији су људи”, укључујући и крвну слику, и слику кућног љубимца, и све то уз непојамне редове понижења пред страним амбасадама у Београду.

Чији си ти, мали?

Вотка или виски, пити ил’ не пити, питање је сад?