Суноврат вјере у људска права

 Ужаснити призорима којима је је европска просвећеност помрачила и саму вјечност средином прошлог вијека, Уједињене нације су усвојиле документ – Повељу уједињених нација. Како је тада промовисано циљ ове Повеље јесте успостављање потпуно новог система међународно признатих вриједности које ће онемогућити и најмање понављање претрпљених или сличних страхота. Замишљено је да Повеља обухвати скуп идеала чијем остварењу цивилизација треба да тежи уколико жели да човјечанство опстане. У тим настојањима уједињене нације свијета су рјешене „да поново потврдимо вјеру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности,“.[1] Како се данас испоставља ово је почетна грешка у самој основи документа. Исповједа се дакле, вјера чак не ни у човјека већ у људска права која су тиме стављена изнад људи и вјера у достојанство и вриједност не људског живота већ људске личности чиме је сам људски живот сасвим обезличен.

Ово глобално вјеросиповједање обезличења људског живота које је озакоњено и усвојено од стране 193 државе[2], данас у вријеме још свијетлије цивилизацијске просвећености, чини се снажније и отвореније него икад доноси своје горке плодове. Ситим људима обећано је да ће бити још ситији и они почеше чинити злодјела каквих би се и гладни вуци постидјели.

Откривање ругобног лица ове вјере најјасније почиње од 22. јануара 1973 године када је Врховни суд САД-а одлучио да је утробно уморство малог Roа[3] у складу са уставом без обзира на свједочанства о томе да је овај мали дјечак у двочасовној борби за живот преживио више покушаја убијања киселином и гушења прекидом дотока крви и да је на крају др пажљиво гледајући на зидни сат голим рукама задавио бебу у утроби мајке како би јој одузео живот прије рођења и тиме избјегао одговорност за убиство. Од ове пресуде у САД-у је за 39 година убијено 54 000 000 људи.

Слиједећи своје догме УН су почеле широм свијета да на мјесту живородства сију смрт, те финансирају пројекте попут оног „један пар једно дјете“ у Кини у оквиру којег власти чине присилне прекиде бебиног живота путем абортуса без обзира на њену гестацијску старост, или пројекте сексуалног образовања који доказано повећавају број обољелих од ХИВ-а и број малољетничких трудноћа.

Рђаве мајке – Повеље УН, рђавија кћер – Европска конвенција за заштиту људских права, и чувар њених екстремних догми - Европски суд за људска права, 28. августа 2012. године[4] су показали сву гнусобност ове вјере рекавиш гласно оно што су нацисти у страху од јавног мњења шаптали а то је да је оправдано убити онога ко ће имати било какав поремећај, па макар то биле и потешкоће са дисањем. Ови хуманисти су отишли још један корак даље од нациста прогласивши овај злочин људским правом!!

Наиме, италијански пар од којих обоје болују од цистичне фиброзе – болести дисајних органа која је најчешћа генетска болест у западној Европи (једна од 22 особе је носилац ове болести), желио је да роди потомство које неће боловати од ове болести. Како би то постигли већ су починили један прекид живота своме нерођеном чеду. Сматрајући да је за њих повољније да зачну путем вјештачке оплодње али да прије имплатације оплођених ћелија изврше тзв. пре-имплатантно генетичко дијагностиковање, познатије као PGD, и на тај начин одаберу само „здраво потомство“, обратили су се Европском суду јер према италијанским законима жеља им није могла бити испуњена.

Иако се овај пар није обратио националним судовима[5], што је услов да би предмет уопште био разматран, Евроспки суд је прихватио да разматра њихов случај. На овај начин Европски суд је дерогирао своја правила о прихватљивости предмета која је установио кроз праксу у предметима сличне садржине.[6]

Тумачећи одредбе Конвенције које гарантују право на поштовање приватног живота (члан 8) Европски суд је нашао да „жеља“ да се има здраво потомство „чини један аспект приватног и породичног живота и обухваћена је заштитом из члана 8“ (параграф 57). С тога, правна немогућност да се испуни ова жеља било путем ембриоредукције или путем PGD-а, чини родитеље (вукове) жртвама (нерођеног чеда) и крши њихово право на поштовање приватног и породичног живота (параграф 58). Према овом становишту, право на приватност обухвата „право родитеља да роде дијете које не пати од болести које они носе“ (параграф 65) – заиста срцекидајућа хуманост. Тако смо дошли до тога да „жеља“ за здравим потомством ствара обавезу на страни државе да то и омогући примјеном еугенике – једног од најстрашнијих нацистичких злочинстава.

Европски суд је овом пресудом изједначио појам људске „жеље“ са појмом људског „права“, чиме је озаконио скрнављење вјековне тековине која се зове право дозвољавајући да се оно безганично прилагођава хтењима данашњице. Знамо да се људске жеље и морал најчешће сукобљавају и међусобно боре за превласт над човјеком. Од 28.08.2012. године морал је и коначно прогнан а на пиједестал цивилизацијских и личних вриједности постављена је ничим ограничена господарица „жеља“. Тако је Iustitia и званично постала дама без морала којом руководе њене жеље. Слијепа и наоружана курва.

Тако је човјечанство за само 64 године изостављајући вјеру у Бога живога, поново оживјело вјеру у смрт и то законским оправдавањем масовних убистава оних који су најугроженији и најбеспомоћнији међу нама. Други свјетски рат је управо овако почео – убијањем особа са тјелесним или душевним недостацима названим „бескорисне изјелице“ у медицинским установама. Да ли ће народ(и) данашњице смоћи снаге да пруже отпор тихом геноциду над безгласним вишемилионским жртвама?

[1] Преамбула Повеље уједињених нација из 1948. године

[2] https://www.un.org/en/members/growth.shtml 03.09.2012.

[3] U.S. Supreme Court ROE v. WADE, 410 U.S. 113 (1973)

[4] The case of Rosetta Costa and Walter Pavan v. Italy (Ap. 54270/10 submitted on 20 September 2010)

[5] који су већ имали праксу да налажу PGD( нпр. суд у Каљарију, 22 септембар 2007; суд у Болоњи 29 јун 2009, Флоренци 17 децембра 2007 и Салерну 3 јануара 2010.

[6] S.H. v. Austria, GC, представка број: 57813/00, 3 новембар 2011