Ношња српске средњевековне властеле

Читајући старе српске епске пјесме  и записе странаца који су кроз вријеме посјећивали Црну Гору и понешто оставили у писаној форми о нашој народној ношњи, намеће се логично размишљање о времену њеног  настанка, функцији, као и евентуалним измјенама које је претрпјела  кроз вјекове. О овој народној ношњи су писали Вук Караџић, Вук Врчевић, Љубомир Ненадовић, као и други странци, али су се они бавили само њеним изгледом и љепотом, док о њеном настанку и опстанку кроз вријеме нема ни помена.

Осамдесетих година двадесетог вијека појављују се неки радови на тему: „Црногорска народна ношња”, али су сви они углавном веома скромни и некомплетни. Ја нећу улазити у разлоге, али морам примијетити да сви који су писали, у истраживањима иду само до династије Црнојевића.

А одакле Црнојевићима?

Ја ћу кроз овај рад покушати да дам нека објашњења и сазнања до којих сам дошао, да бих отклонио недоумицу о настанку, тј. да ли је у питању изворна „Црногорска”, или ношња старе српске властеле.

Свакако да је династија Црнојевић била богата, а за тадашње прилике и добро образована. Сигурно је да ту ношњу нијесу креирали и створили сами, већ су је наслиједили из Скадра од Мрњавчевића и Немањића и носили је кад су се учврстили у катунском дијелу Зете као српске државе, а тај катунски дио тек од 1435. године почиње да се назива Црна Гора.

Сигурно је да је ова ношња много старија од овог датума. Црнојевићи су и у Скадру припадали српској властели и носили богату ношњу. Нијесу они напустили Скадар у каквим било ритама, већ као властела у „господском одјелу”. Свакако, наставили су  даље да је чувају и израђују онакву каква јесте. С правом се може констатовати да је та традиција и чувања и вјерне израде истрајала пуних шест вјекова. Све до половине двадестог вијека постојали су у више градова мајстори звани „терзије” који су ту ношњу израђивали. Но, и ови скромни истраживачи новијег времена признају да немају доказе о настанку те династичке ношње.

Документа постоје и потврђују да су Црнојевићи носили ношњу која одговара данашњој. То су записивали записивали млетачки агенти и повјереници, задужени да прате кретања у Црној Гори, а нарочито приликом сусрета владалаца Црнојевића са млетачком „сињоријом”, односно представницима власти.

Тачно је да и ови новији истраживач и признају да је креација и настанак ове ношње била реалност времена у којем је настала. Да, то и ја тврдим, само не код Црнојевића, већ код Немањића. Да је ово тачно, свједочи и чињеница да она није сачувана само у Црној Гори, већ и у Херцеговини у свој својој оригиналности, и кројем и симболиком и  сваким украсним детаљем. И капу су Херцеговци прихватили као и у Црној Гори, али
се она код њих зове „заврата”. Сачувана је такође и код Срба у Српској Крајини, иако нешто измијењена, или нешто старија од ове у Црној Гори, али има велику подударност са црногорском.

У истраживању настанка ове ношње неизоставно је село Перој у Истри Истри, гдје су се прије више од 400 година преселили Срби са простора Црне Горе и Херцеговине и са собом понијели тадашњу народну ношњу у њеном изворном облику и љепоти, коју и данас љубоморно чувају.

Има мишљења да су Петар Први или Петар Други - Његоши креатори ове ношње. То није тачно, али је тачно да су је носили.

Има и оних који њен настанак везују за Котор. И то је нетачно. Управо је обрнуто. Између црногорске и бокешке ношње има разлике, али и велике сличности. Овдје ћу се користити стихом из епске пјесме „Смрт краља Владимира”, оног светог Јована Владимира из околине Бара и једног од првих српских светитеља:

„Колика је приморска Србија
Све од Скадра до бијела Задра”.

Значи, овдје припада и Бока. Касније, Бока је пала под власт Венеције. А добро знамо да су сви поробљивачи поробљенима забрањивали да носе оружје, свечану ношњу и сва
своја изворна знамења. Због тога, као и због утицаја венецијанског стила облачења, кроз вријеме, ова ношња је у Боки претрпјела извјесне корекције.

Што се Турака тиче, они су имали и пропис како се „раја” смије облачити. Практично, само просјачки.

Прави примјер овоме је и чињеница да су околна племена стекла право да је носе тек када су ослобођена од Турака и припојена Црној Гори, дакле, после Берлинског конгреса 1878. године.

Прво су је обукли њихови племенски прваци и главари, па за њима одмах и народ. Ово је осамдесетих година примијетила и Ксенија Пејовић која је и писала о поменутој ношњи.

Боје тканина од којих се израђивала „црногорска” ношња имају велику симболику. То нам лијепо објашњавају и следећи стихови:

Турчин
„Шта је ово у бијело сукно
До кољена, а плаве чакшире,
А од паса црвени џамадан
Па овако ка пасаст изгледаш”.

Црногорац
„Од пропасти наше на Косово
Витезови српски оступише,
Те витешку борбу продужише
И заклетву страшну учинише
Да ће свету чувати заставу,
Ил сачуват, ил сви погинути.
Па да би се Богу одужили
Од три боје направе одјело,
Кад с обуче управо изгледа
Као наша државна застава”.

Све ово потврђује и снажно народно предање и памћење. Имао сам прилике да о овој теми разговарам са деведесетогодишњацима, који за ове стихове нијесу ни чули, али су боје „црногорске” ношње прецизно овако описали. У Херцеговини сам нашао и изреку: „црвен, плав и бео- то је Србин цео”. Ову изреку је створио народ вишевјековним
снажним памћењем. Колико су Немањићи имали снажан утицај на простору и Црне Горе и Херцеговине потврђује и следећа изрека: „Светом Сави је Херцеговина
ђедовина а Црна Гора очевина”.

Ово морам да објасним: Свети Сава је син Немањин, Немања Завидин, Завида син Љубомиров.  Љубомир, праотац Немањића живио је у Херцеговини, у мјесту које је по
њему добило име Љубомир код Требиња. Немања и свети Сава су рођени на Рибници код Подгорице, па се за то каже: Херцеговина ђедовина а Црна Гора очевина.

Није на одмет да кажем: да митолошко библијско значење имена Немања значи - онај којега Богови воле.

У народном предању живи легенда да су Растоци и Растовац у Никшићком пољу добили име по Растку Немањићу, Светом Сави, јер је то простор старе Херцеговине гдје су Немањићи имали велики утицај.

Но, да се вратим главној теми. Три основне боје тканина (црвена, плава и бијела) од којих се израђивала ова ношња имају и своје митолошкоисторијске карактеристике и значења.

Црвена боја у митолошком значењу не представља проливену крв на бојном пољу, како се често мисли и говори, већ је боја милосрђа, топлине срца човјековог - дакле, симболизује живот и љубав. С тога је код Срба прва и најзначајнија и у народној ношњи и на државној застави. Једино у тумачењу симболике црногорске капе, чија се креација приписује Његошу, црвена боја поља на капи представља проливену крв на Косову
пољу 1389. године. О томе ће бити ријечи касније.

Плава боја симболизује вјеру Христову и његов Небески Трон. За то се каже „племић плаве крви”, дакле, узвишене – божанске.

Бијела боја је боја наде и свјетлости. Она у православљу има више значења: Христа је свети Јован крстио у води Јордану у бијелом стихару - хаљини. Христ је послије страдања
био увијен у бијело платно, па је због тога и дан - данас покров на умрлника изричито бијеле боје. И Дух Свети је сишао са неба на апостоле Христове у лику бијелог голуба
па се за то и данас приликом освештења воде Јордана пушта бијела голубица. Због свега овога Срби су узели за свој грб бијелог орла. Орао представља слободу - слободни лет, а као што је речено бијела боја наду.

Мора се закључити:
У Немањићкој властелинској ношњи спојене су многе значајне компоненте, почев од
митолошких, религиозних, витешко-ратничких до државно-симболичких значења. Ова ношња је резултат и историјског и економског статуса оних који су је створили и времена у којем је настала.

Што се тиче Србије и њихове данашње ношње, треба скренути пажњу на следеће: Робовање под Турцима и забрана ношења те ношње за 500 година учинило је своје. Али, Срби су и преко тога успјели да у својој данашњој ношњи сачувају извјесне детаље
и везу са свечаном немањићком ношњом и традицијом.

Погледајмо данас њихов мушки јелек. Он није ништа друго до копија старе српске ђечерме, како кројем тако и украсном орнаментиком. Боје су избјегнуте морањем - забраном.

Или њихова тканица која је остала у свему идентична као и у Црној Гори и Херцеговини и по врсти ткања, по бојама, по дужини и ширини, као и по начину ношења.
У српској женској ношњи сачувано је више детаља, како у бојама и квалитету материјала од којих се шије, тако и у врсти веза и орнаментике.

Старе српске епске пјесме су неизоставна грађа у истраживању настанка ове ношње. Подсјетимо се стихова из пјесме: „Женидба Душанова”, кад Вукашин Војиновић опрема
свога брата Милоша “у свате незвана”:

„По кошуљи три танке ђечерме
Пак доламу са тридес путаца
По долами токе саковане
Златне токе од четири оке
А на ноге ковче и чакшире”.

Дакле, и данас као у вријеме цара Душана називи: токе, ђечерма, долама, остају исти. Ковче и чакшире такође исто, ма да се касније јављају изрази за чакшире - димије због свога кроја, а за ковче - докољенице.

Оне се зову „ковче” по томе што се „ковчају” од глежња до под кољено. „Баш одјела на свијету нема да пристоји ка на Црногорца, оно само представља јунаштво Српска слава у њем се огледа Нарочито капа је значајна”!

И ови стихови јасно говоре да је свитна свечана „црногорска” ношња српског поријекла, а потврђују и самосвјесност Црногораца о припадности српском роду. Овдје неизоставно припадају и црногорска застава, грби химна, који су у директној вези са свечаном ношњом, јер је и кроз њих истакнуто српско обиљежје и знамење.

Што се капе тиче, управо због изразито српске симболике она се друкчије и назива „ИКОНА КОСОВСКА”.
Но, о томе ће бити ријечи када будем обрађивао посебно капу.
Што се тиче црногорског државног грба, јасно нам о томе свједочи спољни зид олтара Цетињског манастира, гдје је по наређењу владике Данила уграђен камен са уклесаним
немањићким грбом, који је Иван Црнојевић пренио из Скадра као симбол за даљу борбу против Турака, а копију тога грба предао је 1715. године, када је посјетио Русију, руској
влади, а исти је чуван у архиви Министарства иностраних дјела у Москви.

А шта нам све говоре стихови из старе химне, коју су тадашњи ђаци редовно рецитовали на свим свечаностима:

„Полетјела два анђела
С неба од Бога
И падоше пред манастир
Петра светога
Један носи златну круну
Цара Душана
Онај други бритку сабљу
Бега Ивана”.

Даље се настављају стихови који говоре о заклетви црногорског господара Николе Првог:
„Ја ћу бранит Црну Гору
Сабљом Ивана
А тражит ћу српске земље
Круном Душана”.

Зар и ови стихови не говоре довољно о Књажевој самосвијести о припадности српском роду и племену. Познато је да је круна Стефана Дечанског, као и барјак Бошка Југовића и епитрахиљ светога Саве Немањића сачуван на Цетињу, у ризници Цетињског манастира.

Шта нам све казују стихови из пјесме Николе Првога „Онамо Онамо”. Овом пјесмом је црногорски господар написао праву ОДУ српству, како закључује академик Петар Влаховић,  „јер је повезана са Призреном, Душановим царством и црногорском одбраном свесрпског етничког бића у Црној Гори у трајању од неколико вјекова”. Ова пјесма и завршава стихом:

„Онамо, онамо за брда она,
Милошев, кажу, пребива гроб,
Онамо спокој наћи ћу души
Кад Србин више не буде роб!”

Ипак, и ови новији истраживачи нијесу могли заобићи неке чињенице а да се, макар овлаш, не дотакну Немањића.

Академик Петар Влаховић ту иде мало смјелије у свом раду: „Етнички простор Срба”, он тврди, што и ја сматрам, да и српска застава – тробојка траје још од Немањића, у Срби
ји и данас, а у Црној Гори до јуче. Зар и то не доказује црногорску припадност роду српскоме. Зна се и по предању да црногорски ратни барјак крсташ барјак није ништа друго до копија барјака Бошка Југовића, који се чува на Цетињу. Дакле, као српски - Косовски ратни барјак. Није то промакло ни новијем епском барду Радовану Бећировићу да каже:

„Крсташ барјак Бошка Југовића
У Биљарди кући Петровића”.

Тачно је да континуитет српског грба у Црној Гори није прекидао никад од Немањића до данас. Тим грбом Црна Гора обиљежава кроз вјекове своју државност, јер је грб Црнојевића – грб средњовјековне Србије.

Касније га преузима династија Петровић, с тим што на њега додају лик лава као детаљ са свога властелинскога грба. Дакле, лав је био симбол Петровића.

Овдје ћу да наведем члан црногорског устава који гласи: „Грб је Књажевине Црне Горе двоглави бијели орао са царском круном над орловскијем главама, са царскијем скиптром у десној, а са шаром у лијевој канџи. На прсима му је лав на црвеноме штиту”.

Поставља се логично питање: Зашто царска круна кад Црна Гора никад није била царевина а тада ни краљевина? Дакле, само за то што се царска круна Стевана Дечанског налази на Цетињу, а Црна Гора је тада била српска држава.

Мора се закључити да ни грб Црне Горе, нити застава, нити химна не могу да се одвоје од традиционалне свечане народне ношње, јер су повезани заједничком снажном симболиком.

Но, некад давно (доктор Радован Тунгуз Перовић–Херцеговац) је написао једну стиховану драму у којој је вјерно објаснио и настанак и симболику свечане Немањићке-дворске ношње, која је касније прешла у свенародну ношњу - Српску.
Ја ћу се кроз овај рад користити стиховима из те драме.

Чини се да с правом могу рећи да је „црногорска” народна ношња доживјела и култно значење.

Прво: Када је Црногорац одлазио у велику битку, гдје се „фронта” читаво његово племе, а у племену и његово братство, облачио је што љепшу ношњу, а свакако, у xеп ставио и нешто новца, ако би погинуо, Турчин који би га посјекао имао је право да га “плијени”, значи, да скине са њега све што би му се свидјело, па да не би рекао да је посјекао неког „празнова”, дакле, сиромаха празних xепова и у лошем одијелу, већ да је посјекао значајног Црногорца.

Друго: Црногорац је имао два дана у свом животу а да му је било посебно стало да  лијепо изгледа. То су били дан вјенчања и дан „када крене свијет мијењати”, значи, дан сахране.

Била је честа појава да имало богатији отац набави најстаријему сину свечану народну ношњу и да му саопшти:

„Ово ћеш обући када се будеш женио”!

Та ношња је чувана у „скрињибајуну” све до тога дана, па макар то трајало и више година.
Исто тако када отац испроси снаху за сина, био је обичај да он снахи купи вјенчани прстен и ћемер, а понекад и комплетну свечану народну ношњу, поготово ако је снаха лијепа и од гласитога и јуначкога рода. Дакле, да се снаха „зори” накитом а свекар са снахом.

Пазарним даном или поводом каквог свечаног скупа излазио би свекар и један од дјевера, или чак оба, а снаха, накићена лијепом ношњом између њих, те би шетали кроз варош.

Народ би застајао да их гледа како су и „сојли и зорли”, значи сој који зна да се поноси.

Треће: И данас стари Црногорац или Црногорка „нареди” свом сину, снахи или кћерки шта ће им обући на дан „умора”, дакле, за сахрану. То је тај други дан који је за Црногорца посебно значајан да лијепо изгледа.

Многи стари Црногорци годинама припремају и пажљиво чувају свечану црногорску ношњу да у њој буду сахрањени. На овај начин су нестали многи прави музејски експонати ове ношње, чиме је учињена велика штета. Овдје ћу да наведем и мени познати примјер да се гласовити мајор и велики јунак Косто Марков Радовић, из  племена Бањана, сахранио у одијелу војводе Муја Сочице, сина пивског војводе Лазара.

Купио га је изричито да би у њему био сахрањен. Када Црногорац обуче свечану народну
ношњу, свакако, није комплетан ако не носи струку, оружје и дуван са пратећим прибором, јер се од овога није одвајао никад, па ни када ради обичне послове на свом имању.

То су условили чести упади турских чета, као и крвне освете. Значи, Црногорац је у сваком тренутку морао бити спреман за борбу.

Пушку је Црногорац носио преко рамена, увијек „сигурану”, што значи припремљену за опаљивање, а јатаган, кубуру-леденицу и мањи нож задјевене за силав или само тромболос, ако нема силав.

Седамдесетих година деветнаестог вијека појављује се пиштољ „ГАСЕРОВАЦ”.
То је прослављени и легендарни „КОЛАШ”, марке „ЛЕОПОЛД ГАСЕР” из 1869. године, калибра 11,2 мм.

За тадашње прилике то је било страшно оружје за блиску борбу. Пунио се са шест метака. Што се дувана тиче, обично су ђедови учили унуке израна, на пушење дувана.
У Старој Црној Гори за војника се стасавало већ са 15-16 година. Била је „мана” младом момку да носи оружје а да не користи дуван. Ово двоје се сматрало и као зрелост момач
ка, да може да долази „гдје се људи купе” и слуша крупне разговоре, на такав начин учи и припрема се за сурови живот и опстанак.

Дуван се носио у дуванкеси званој „тоболац”. Тоболац су правили у кући. Када се закоље и одере ован, онај дио коже који је покривао тестисе, обилато се откине, посоли и намакне на комад дрвета који је за то обрађен. Ту се суши више дана, затим се потопи у воду да омекша и вишак соли изађе. Дуго се ваља и трља да добро омекша, поново се навлачи на дрво да се обликује. Кожа се скида са дрвета и почиње да се украшава.

Обично се буши у кругу по три реда рупица „зумбом”, а затим се кожа просијеца ножем, ситно и веома честдо као мале ресе. На крају се „фарба” у жутокору или орахову љуску
да добије жуту боју. У њој се дуван добро сабијао и није могао да се пресуши. У кесу се стављало и „кресиво”.

У кресиво спада огњило, кременица и труд. Огњило је комад челика, лијепо обликован за руку, а кременица је комад љутог, црног камена. Када се огњилом удари о ивицу кременице изазива се варница која је лако упаљивала труд, те се то упаљено парче
стављало на дуван у лули и дуван се палио.

На овој фотографији се види трофејна кратка пушка са пуњачем барута и прибором - кутијама за ношење барута и мазива.

Види се да су и пушка и пуњач као и кутије скупоцјени и веома лијепо украшени сребром и позлатом. Овакав прибор и оружје су „плијењени” у биткама, јер у Црној Гори није постајала радионица за њихову израду.

Овакво оружје су могли да имају виши турски официри, везири и паше. Спреме за ношење барута и мазива исковане су од сребра и украшене „искуцаном” орнаментиком и са по три прелијепе кићанке, на сребреним алкама и складним сребреним продужецима, од црног свиленца, а често пута су кићанке „прогрушане”, заправо измијешане са посребрењеним нитима. Интересантно је да напоменем да су Црногорци користили неслану срж из кости за подмазивање оружја. Другог мазива нијесу ни имали.

Дакле, ова ношња има свој говор. Ова ношња носи снажну историјску и патриотску поруку. Она је духовни одјек народа српскога. Она је иски ћена кроз српску епску поезију.

У њој је уграђено шест вјекова славне српске историје. Она је памтивијек народа српскога. У њој је уграђен косовски мит и легенда кроз који су стасали сви црногорски знаменити јунаци, па и сам његош у грандиозне фигуре Хомеровог стила и домета.

О П А Н Ц И
Чини ми се да би било најправедније да прво кажем неку ријеч о опанцима који су прављени у кући - домаћинству, о опанцима за свакодневну употребу, јер је Црногорац
увијек стизао на вријеме тамо гдје се „људи купе” пјешке на опанке.

Свака црногорска кућа је имала основни прибор - алат за прављење опанака. У тај прибор спада: опанчар, игле зване “опанчаре”, оштар нож, „зумба” или пробојац и шило,
Опанчар је од дрвета, обрађен приближно као стопало. Имао је на горњем дијелу и ручку, од пете до љесице испод које је дрво било издубљено да би се лакше баратало са њим у току израде опанка. Нож је морао бити и добро оштар и шиљат, једнако је
служио за сјечење говеђе коже за опанак, дакле, нагазна кожа и за „окрајање” опуте.

Игла–опанчара је дужине око десет центиметара, дебљине два милиметра, при врху зашиљена. Уши игле су биле мало шире да би се лакше „уврзивала” опута или шпаг.

Зумба је била танка челична цјевчица у коју се лагано ударало чекићем да се „назумба” – пробије говеђа кожа за провлачење опуте.

Шило је такође било од челичне жице, једним крајем убодене у обликовано парче дрвета, као ручка.

Основни материјали за опанке су били: говеђа и овчја или козја кожа. Нагазни дио опанка био је од говеђе коже, јер је она и дебља и тврђа. Кад се каже: „окројио опанке”, значи, откинуо комаде говеђе коже и обликовао их за опанке.

Опута се правила на следећи на чин: Када се закоље овца или коза, кожа, или народски „чапра” се обрије оштрим ножем.

Онда се убере подебље пруће и по дужини и по ширини веће од коже, зашиљи се на врховима и један крај се забоде у ивицу коже, а други се као тетива натегне и забоде у  други крај. Тако се стави по десетак прутова те се кожа растегне и остави да се
суши. То се каже „разапео чапру”. Послије неколико дана кожа је сува и пруће се скида. Од коже се откину сувишни крајеви, ножице, шија и окорепни дио. Кројење опуте је обич-
но женски посао. Она би сјела и оштрим ножем почела да реже танки каиш, ширине око пет милиметара, све тако изједна док не искроји читаву кожу. Искројена кожа се потапа у воду да омекша, а затим је жена упреда на „дружлици” што тврђе.  Тако упредена кожа се зове „опута”.

Обично се преврне троножац и мокра опута се намота око његових нога да се суши, а после тога се мота у „клувка” и спремна је за „чињење опанака”.  Желим да напоменем да су жене које хоће да „учине” што љепше опанке, опуту натрљавале сољу и остављале по два дана да одстоји, а затим би је опрале и осушиле. Таква опута је много бјеља и  постиже се љепши визуелни ефекат.

Чињење опанака обично почиње домаћин, јер он „назумба” говеђу кожу на око два милиметра од ивице и на раздаљини од четири до пет милиметара.

Онда би домаћица „околомлатила” кожу опутом, добро је стежући и на такав начин обликујући опанак. Кад састави круг, околомлаћену кожу би намицала на опанчар,
који даје опанку прави облик, те домаћица почиње да уграђује „врчманице”.

То је онај дио који хвата љесицу ноге, вјешто провлачећи опуту испод коломлата. Кад су врчманице постављене, онолико колико она одреди, узима двије опанчаре истовремено и врши преплет врчманица. Преплет почиње од врха опанка и истовремено се провлач
е два краја опуте, један испод а други изнад врчманице, а надаље иде доњи крај изнад а горњи испод следеће и све тако редом.

Пошто се изађе из реда врчманица, на врху љесице оставља се „петља” и истим крајевима опуте враћа се преплет према врху опанка. Тако се постави четири па и шест преплета.

Четири најгорње врчманице се обраде исто као и преплет, с тим што се по средини простора са обје стране преплета спусте мале гранчице, рађене на исти начин. Истим оваквим преплетом се „построје” врчманице до самог коломлата и ивице опанка.

После овога, прелази се на израду петног дијела. Опута се хвата такође за околомлат и праве се петље које иду мало височије него што хвата висина класичне ципеле. Ове петље се довршавају преплетом и горњом и доњом ивицом до коже.

Преплет је исти као и уз љесицу. Сада се прави такозвана обувача. То је вишеструко усукана опута, која се једним крајем причвршћује за горњи преплет петног дијела, па се провлачи кроз петљу на љесици и када се опанак обује, везује се за горњу ивицу петног преплета. Тиме је опанак завршен.

Радован Бећировић каже, описујући младу дјевојку Милицу Војиновић из Жупе Никшићке, када се накитила  красном ношњом:

„Па опанци од говеђе коже, Сој ђевојка,
љепша бит не може”!

Све до недавно постојале су у градовима „опанчарске радње” које су израђивале врло лијепе опанке, по наруџбини. Њихова подлога је тврди кожни ђон, а „окивани су сактијаном”, фабрички уштављеном кожом која се за ђон причвршћивала металним обућарским ексерима.

Често је умјесто опуте коришћен ланени „шпаг”, танко али чврсто упреден. Такви опанци су се звали „оковани, шпагани опанци”. На овакве опанке стављана је и потпетица, чију је висину одређивао наручилац. Умјесто обуваче пришивао се танки „сактијански” каиш,
који се „запуцао на преглицу”. Овакви опанци су чувани и коришћени само за „изласка”,
значи, за свечане прилике.

Тек половином деветнаестог вијека опанке почињу да замјењују чизме или „цревље – кондуре”, како су се у народу звале тадашње ципеле.

Њих прво и почињу носити официри и дворска свита. Касније их полако прихвата и
народ.

ЧАРАПЕ, ДОКОЉЕНИЦЕ И ПОДВЕЗЕ

У комплету свечане народне ношње биле су двије врсте чарапа, „мрежаче” које су „биле
веома лијепе и „бјелаче”, које су биле мало простијег рада. И једне и друге плеле су
се од бијеле вуне, веома танко предене изричито на вретену. И код једних и код других
стопало је плетено, ситним, густим плетом, с тим што је код мрежача петни дио већ почињао да се украшава посебном врстом плета у попречним редовима, равни плет, па
за њим кукичасти, па као плетеница.

Одмах од пете и стопалног дијела наставља се „калцета”. То је онај дио чарапе који иде уз ногу и прелази у изузетно лијепе врсте плетова у редовима. Калцета чарапе је висине
од десет центиметара и исплетена је од десет редова различитог плета, с тим што је калцета према унутрашњем чланку раскидена.

Кад се заврши плетење, долази украшавање. На доњем почетку калцете, раскидени
дио и горња ивица „оптаче” се уским комадом црвене чоје, ширине око један центиметар.

Када се чоја ушије, и горњом и доњом њеном ивицом се додаје танка плетеница од црног свиленца. На раскидени дио калцете, одмах до црвене чоје везла су се три мала
црна кружића. Са унутрашње стране испод кружића пришивале су се три мале „ковче”,
кад се чарапа обује њен раскид се са поменутим ковчама закопча.

У том случају, копче се не виде а чошна оптока се додирује са обје стране.

„Бјелаче”  чарапе су по врсти плета доста сличне, с тим што калцета није била раскидена и нијесу биле опточене ни црвеном чојом, ни црним концем.

ДОКОЉЕНИЦЕ
Докољенице се праве, односно кроје од домаћег бијелог сукна. Оне хватају од глежња-
чланка до под кољено. Доња њихова ивица, она коју крије чарапа, дивно је обликована,
јер је благо искружена изнад оба чланка. Доња ивица се опшива траком од танког бијелог платна. Дужа ивица која иде спољном страном уз лист ноге, опточена је црвеном
чојом, с тим што је ивица сукна превијена да се добије одређена дебљина. Оптока се даље наставља горњом ивицом.

Тијесно уз црвену чоју иде танки гајтан од црног свиленца. Преко црвене и црне оптоке, од доње до горње ивице распоређено је, на размаку од један центиметар, од тридесет
осам до четрдесет и двије „ковче” од жуте месингане жице, а понекад и позлаћене. Дакле, по овим ковчама епска народна пјесма и каже: „А на ноге ковче и чакшире!”

На другој страни докољенице, на три до четири центиметра од ивице, са доње стране
кроз сукно се провлачила петља од друге половине копче за коју су се копчале ове које
су на украшеној страни.

Крајеви жице са унутрашње стране савијени су у мали круг да би се лакше зашиле јаком пређом за сукно. Друга страна је имала врло мали украсни детаљ од црног гајтана, од горње ивице према наниже, уз саме копче а у дужини од осам до десет центиметара.

Како се докољенице стављају на ноге, унутрашња страна сукна до копчи подилази, односно преклапа је спољна украшена страна и копче се редом закопчавају. Но, и поред тога нијесу још комплетне. Стављају се подвезе. Подвезе се израђују од два уска каиша црвене чоје. њихова је ширина од два до три центиметра. И горња и доња ивица  чојаног каиша ја украшена танким златним ширитом.

Читавом дужином између ових ширита ради се, такође од златног конца, орнамент у облику осмица од почетка до краја. У сваком дијелу осмице ради се по један мали кружић или ситни цвјетићи са малим листовима. Ових листића или кру жића има од 28 до 30 зависно од дужине подвезе. На крајевима су пришивене по двије копче у самим угловима подвезе, а на размаку од два центиметра још двије, што значи да се могу сузити или проширити, зависно од обима и дебљине мушке ноге-подкољенице.  Одиста, подвезе докољеницама дају пуни украс и истичу њихову љепоту.

ЧАКШИРЕ

Чакшире, каснији назив „димије” шију се од плаве чоје. Оне хватају од појаса до под кољено. Доња ивица, дакле, око ногавице је опточена црвеном чојом и мало расјечена са спољне странс. Тај дио улази испод докољеница. Xепови су наглашени и украшени златном орнаментиком, уз саму ивицу ширитима са обје стране, а онда ситни вез. На појасни дио нашива се танко свилено платно, изричито црвене боје кроз које се увлачи
„учкур”. То је тврдо упредени гајтан од домаће вуне-пређе. О тврдоћи и квалитету овог детаља водило се доста рачуна, па није на одмет да напоменем, ако се војнику „на рат” откинуо учкур, а правила га његова жена, имао је право да је отјера, јер се то сматрало веома важним да мора у рату бити сигурно, а ако се откине, тај војник је самим тим и осрамоћен.

Чакшире су имале два типа кроја, на „широки и уски тур”, ширину тура су чињела троугласта парчад која се умећу између ногавица. Уски тур је био много ређи, а то је, ипак, био начин штедње материјала. Широки тур је био практичан, јер је човјек могао пуним замахом да корача, да трчи и прескаче с камена на камен кроз беспуће. Када се чакшире обуку и учкур притегне око појаса, оне су богато наборане. Учкур са црвеним нашивком хватала је доња ивица џамадана, а преко овога тромболос или тканица. Чакшире су истог кроја и у Црној Гори и у Херцеговини, Крајини Српској и Боки, с тим што су бокешке тамније - чивитне боје.

К О Ш У Љ А
Мушка кошуља се ручно шила од бијелог платна. Расјечена је испод врата до пола груди. На том простору су се пришивала три дугмета за закопчавање. Прво дугме се пришивало под грлом, друго до близу средине расјека, а треће при његовом дну. Крагна или оковратник је била уска, без ревера и управо на њој се и пришивало прво дугме. Од половине груди на доље платно је било превијено и прошвено на обје стране, не спољном ивицом превоја, већ унутрашњом на правцу расјека до доње ивице. Прошив је био близу један другоме око један сантиметар. Превијена пера платна личила су на уске листове отворене књиге. То је практично била „ошвица” на мушкој кошуљи. Рукави су били нешто шири од данашњих кошуља, при крају расјечени и на крају се пришивала уска мажетна , дакле, исте ширине као и оковратник или крагна. Рукави су се закопчавали са једним дугметом.

Џ А М А Д А Н
Џамадан је један од најосновнијих  одјевних предмета из комплета „црногорске” народне ношње. Облачио се одмах поврх кошуље. Хватао је од врата до појаса. Џамадан се шије и са рукавима и без рукава, значи, по наруџби. Он се преко груди преклапа, иако је горњи дио груди отворен, тако да се видјела бијела кошуља и дио њене „ошвице”.

Закопчавала се његова и унутрашња и спољашња пола, или перо са четири дугмета црне или златне боје. Ово преклапање преко груди имало је и практичну примјену. Наиме, кад се џамадан износи и горња пола или перо изгуби сјај и дио љепоте, за свечану прилику се окретала доња - очувана пола да иде горњом ради изгледа. Ако се правио
са рукавима, они су били пришивени на самом ободу рамена, а остали дио ивице рукава и ивице џамадана, ако се рукави облаче копчао се малим копчама. Дакле, рукави су могли и да се облаче и да се не облаче, зависно од мјеста и времена гдје се борави.

Сваки чојани џамадан био је свечани, па било да је рађен – свирађен златним везом, или „простим радом”, што значи само црним свиленим гајтанима. Свакако, златни џамадан је био много свечанији.

За свирађење џамадана била су три стандардна типа веза. Ово је и одређивало његову цијену. Дакле, по црвеној чоји златна и црна боја свираде су веома лијепо одговарале.
Свилени гајтани црне боје уједно су украшавали и крили шавове при Прво су, самом ивицом грудног дијела стављани златни ширити од четири до осам, а до њих по шест детаља у облику крупних цвјетова окружених ситном орнаментиком и танких гајтана који  иду у облику осмице. што је било више златног рада и џамадан је био скупљи.

Други тип грудног веза био је поред четири до осам ширита, густо извезени листићи са врхом мало савијеним према навише.

Трећи тип веза је био најбогатији и хватао је прилично велику грудну површину. Дакле, стављало се по осам златних ширита, па до њих широка златна плетеница, а до ње  поменути листићи или кружне групе цвјетова. На благо скруженом дијелу при врху груди на обје поле пришивано је по једно украсно дугме – овеће, израђено од златних нити гдје су на четири мјеста у једнаким размацима стављене по једна ситна перлица црвене
боје, које су чиниле украс самог дугмета. Ивица рукава је такође свирађена златним гајтаном и ситном орнаментиком добро згуснутом и обликованом која је завршавала  једним малим пером окренутим уз рукав. Леђни дио није свирађен осим изавратног
дијела.

Ђ Е Ч Е Р М А
Ђечерма је један од најукрашенијих одјевних предмета у „црногорској” народној ношњи. Шије се такође од црвене чоје: „СВЕ ЦРВЕНА ЧОЈА ВЕДЕНИЧКА”, како народна пјесма говори. Увијек је без рукава. Око врата је мало виши изрез, тако да не покрива горњу ивицу џамадана и кошуље. ечерма се не закопчава, већ је грудна страна потпуно отворена, тако да се грудна израда џамадана потпуно види. Обје предње ивице низ груди су украшене са по двадесет  и два месингана дугуљаста детаља, веома добро полирана или позлаћена.

Интересантно је да се ови детаљи никад не раде од сребра. Врхови ових детаља који су на предњој страни своде се у мали шиљасти израштај, а иза њега је као мали врат преко  којега се дискретно пришивају за златни ширит самом ивицом. На задњој страни овог месинганог детаља је избушена рупица да би се кроз њу детаљ пришио за чоју, а његов задњи дио се крије свиленим црним гајтанима, који ширином иду до два сантиметра.

Ови црни гајтани се савијају под правим углом на ћошку предњих пола и оивичавају читаву дужину доње ивице. До ових црних гајтана ради се златни вез у дужини ових двадесет и два дугуљаста детаља а ширине око два центиметра. Опет иза њих иду свилени црни гајтани исте ширине као претходни, а исто тако и ивице куда руке пролазе. Остали грудни дио се украшава златним везом по обје предње поле. Са правом се може
рећи: ту се неуморно такмичи машта и мајсторска вјештина онога ко је израђује.

Код ђечерме се исто толико водило рачуна да и леђна страна буде украшена као и грудна. Ово из разлога што се ђечерма може носити најгорња, дакле, иде поврх џамадана а ако се носи долама иде и преко доламе. Леђна страна ђечерме се дијели на три поља за украшавање. Главно и највеће поље од врата до појаса личи на зарубљени троугао, зарубљен на појасу. Од пазуха према појасу, под косином према средини доње ивице иде од четири до шест редова свилених црних гајтана у правој равни.

Одмах до њих ради се златни вез, од појаса