Оваквој ЕУ Србија мора да окрене леђа

Уочи ванредних парламентарних избора заказаних за 11. мај и усред нових компликација на домаћој политичкој сцени у вези са збивањима на Космету, редакција Гласа Јавности одлучила је да покрене серију интервјуа са јавним личностима у Србији, разних политичких оријентација, у покушају да дође до одговора на питање о чему ће, заправо, грађани Србије морати да се изјасне на тим изборима. Која би за њих опција од две основне, садржане у формулама „И Косово и Европа (ЕУ)“ и „У Европу (ЕУ) само са Косовом“, била кориснија и прихватљивија? Да би свима било што лакше да извуку праве закључке одлучили смо се да свим нашим саговорницима поставимо - иста питања

Истраживање Гласа јавности на тему „Како се 11. маја одлучити између изборно-историјских формула: „И Европа и Косово“ и „У Европу само са Косовом?“ почињемо разговором са Његовим преосвештенством владиком рашко-призренским и косовско-метохијским господином др Артемијем (Радосављевићем).

Којој бисте платформи дали предност 11. маја: „И Косово и Европа (ЕУ)“ или: У Европу (ЕУ) само са Косовом“?

Прва платформа: „И Европа и Косово“ представља вешто смишљену замку да би се народ завео и обмануо. Заступници и носиоци такве тезе, нису до сада ничим показали како могу Косово задржати у саставу Србије помоћу оних земаља из ЕУ које су свим силама радиле на одвајању Косова од Србије, и брже-боље признале Косово, мимо и против свих принципа међународног права. Друга платформа: „У Европу (ЕУ) само са Косовом“, је сама по себи и разумљива и логична. Њени носиоци нису против приближавања и ступања Србије у ЕУ, али само као целовите и интегралне државе, у границама признатим многобројним међународним правним актима. На ЕУ је да се изјасни да ли хоће такву Србију, или леш Србије без њеног природног срца - Косова и Метохије. Од тог одговора зависиће даљи кораци Србије.

Председнику Борису Тадићу и дојучерашњи коалициони партнери замерају да унутар своје формуле „И Косово и Европа (ЕУ)“ апсолутну предност даје уласку Србије у ЕУ. А Тадић узвраћа да су му ЕУ и Косово једнаки приоритети. Шта је, према вашем мишљењу, права Тадићева позиција и шта је у његовом ставу добро а шта лоше за Србију?

Све је лоше! Као члан Социјалистичке интернационале (СИ), која се здушно залагала за план Мартија Ахтисарија, а сада се залаже за независно Косово, ДС и њен председник (уједно и председник Србије) Борис Тадић, очигледно не може ништа радити за добробит Србије и Косова изван програма те међународне организације. Обавезе према тој међународној организацији су приоритетне за све њене чланице, па и за ДС и њеног председника. Како год било, ДС ће извршавати наређења СИ, па макар били и супротни националним интересима. Та „наређења“ су изнад свих тих „примитивних“ осећања као што су патриотизам, вера, осећај достојанства и др. Треба констатовати да је чланство ДС у тој СИ у суштини противуставни чин, јер програм СИ руши нашу државу, о чему наша јавност није обавештена. Од ДС треба одлучно захтевати да иступи из Социјалистичке интернационале, и да се јасно определи или ће поштовати Устав државе Србије или ће бити чланица Интернационале, јер су ове две ствари апсолутно неспојиве.

Имају ли право Тадићеви опоненти кад тврде да ће се „и Косово“ из формуле „И Косово и Европа (ЕУ)“ фактички сводити на пасивно ритуално понављање да Београд не признаје и никада неће признати „државу Косово“, уз узмицање пред реалним израстањем друге албанске државе и пропуштањем прилика да се парира и ономе чему би и слаба Србија могла и морала парирати?

Да, очигледно! Јер ће Тадић радити и понашати се као да се ништа није десило, као да нам Косово и Метохију нису отели. Вербализам, као и до сада, неће имати никаквог значаја јер ће нечињењем било чега што би показивало активно и практично неслагање са „свршеним чином“, у ствари показати да прећутно прихвата новонасталу ситуацију као реалност, што је једнако признавању независног Косова. То Србија не сме допустити!

Сматрате ли реалном Тадићеву процену да ће Србија у ЕУ - ако јој шансе не поквари „антиевропски блок“ после 11. маја - бити за пет-шест година и да је то за њу услов услова да економски и државно ојача и да сачува Косово?

Не, не сматрам. Напротив, сматрамо да је таква прича свесна обмана српскога народа у циљу постизања неких ускопартијских или личних циљева. Јер, просто није могуће да наш председник, поред толико својих саветника, није упознат са писмом које је Вили Вимер, иначе тадашњи потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а писао канцелару Немачке Герхарду Шредеру маја 2000. године, а поводом Конференције одржане у Братислави по питању проширења НАТО. Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, министара иностраних послова, као и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, за нас је у овом моменту најважнија тачка 8 у којој се дословно говори да „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја“. Мора се овде рећи и констатовати, да је ЕУ у последњих осам година Србију ставила у врло незгодан положај условљавањем „даљих интеграција“, што је у складу са Вимеровим писмом. Треба бити поштен према своме народу и отворено му рећи да, према свим расположивим доказима, никаква „европска перспектива“ не постоји, те се треба окренути другим могућностима за своје претрајавање. А таквих могућности сигурно има, ако има политичке мудрости и поштења.

Ако Србија буде у ЕУ бар 2013. и тако истински ојача, хоће ли јој то бити довољно да поврати Космет? Колико ће Србија тиме реално побољшати своје шансе, с обзиром на то да јој Брисел може тражити и признање „државе Косово“, а Немачка, Велика Британија, Француска и Италија тешко да су признавале Приштину да би узмакле пред Србијом која ће, чак и ојачана бити европска величина трећег реда?

Када би се и то „чудо“ десило да ЕУ прими Србију у своје крило, макар и 2013. то никако не би било довољно Србији да поврати Косово и Метохију у свој уставно-правни поредак. ЕУ јој у томе никада неће бити савезник. Много је вероватније да када Србија испуни све (понижавајуће) услове који се пред њу буду постављали, најзад дође и захтев да, ако жели у ЕУ, мора да призна „државу Косово“. Србија, њено руководство, после 11. маја мора наћи други пут за повратак на хајдучки начин отетог Косова и Метохије. На томе мора у континуитету радити, а реализовати онда када се буду стекли повољни геополитички услови.

Плаши ли вас то што се Приштина и Тирана у Вашингтону и Бриселу очито боље котирају од Београда, а самим тим и могућност да Приштина пре Београда уђе у ЕУ и у НАТО и да демократска Србија остане кратких рукава, иако 11. маја победи Тадићева изборно-историјска платформа „И Косово и Европа“?

Тога се не треба плашити, али то се може врло лако догодити. Не због мудрости и квалитета Приштине и њених челника, већ због интереса Вашингтона и Брисела. Тадићева, евентуална, победа 11. маја, можда би Србију за нијансу примакла ЕУ, али би је сигурно много удаљила и отуђила од ње саме, њених историјских и духовних корена, што би била и највећа трагедија за биће српског народа. Пунији тањир није решење за све проблеме.

Повећава ли Србија са премијеровим „контрагардом“ - колико год тренутно и у неколико наредних година (и без своје кривице), кварила односе са Бриселом и Вашингтоном - шансе да у ближој будућности сигурније поврати Космет? Чува ли њиме, како тврде из ДСС-а, боље историјску тапију да то учини при промењеном, повољнијем односу снага у свету?

Оваквим одговором премијера, односи са Бриселом и Вашингтоном се не кваре. Они просто не могу бити гори. Према томе и шансе да Србија помоћу њих (Брисела и Вашингтона) поврати Косово су никакве. Да то пак постигне при промењеном, повољнијем односу снага у свету, и могуће је и реално је очекивати. Незахвално је само прогнозирати време када ће се то десити. Нада никад не умире.

Ризикује ли Србија ишта са формулом „У Европу (ЕУ) само са Косовом“, с обзиром на то да је немачки бивши амбасадор у Београду Андреас Цобел био неопрезно искрен и добронамеран кад је открио Србима драгоцену, за њих забрањену, истину да ће у ЕУ бити најраније 2025?

Нема сумње да силници овога света нерадо трпе да им се неко на било који начин супротставља, поготово неко много слабији. Стога, сигурно да предстоје нове уцене и притисци на Србију, нова понижења, могуће и нова територијална скраћења. Што се пак тиче Цобела и његове прогнозе, биће да и он није знао за одлуку конференције у Братислави 2000. нити је читао писмо Вимера, када је тако великодушно обећао Србима да ће у ЕУ бити 2025. године. Ако у међувремену не дође до неких ломова у међународној заједници, ако ЕУ буде још тада постојала, она ће за Србе и тада бити забрањено воће. Под условом, да и Србија тада буде постојала као самостална држава.

Ризикује ли Србија са премијеровим „контрагардом“да поново буде (и без формалних санкција) државно и економски изолована и кажњавана?

И то је могуће, имајући у виду досадашње држање ЕУ према Србији и Србима у целини. Да се не би то десило, Србија са мудрошћу државника мора пронаћи друге партнере којима ће се окренути, који је разумеју и цене, а таквих није мало у свету. При том не мислим ту само на Русију. Да не би Србија била стално одбацивана од стране ЕУ, потребно је да им она сама окрене леђа.

Колико су заснована страховања - упозорења, да Србија на Коштуничином путу ризикује да остане и без Косова и без ЕУ?

То је просто једна психолошка уцена. Србија без Косова не може и не сме никада остати, а без ЕУ, под условом који нам постављају, и мора и треба да остане. У ЕУ без Косова - никада, макар нас силом тамо вукли. То не може бити никаква компензација за губљење Косова и Метохије. Пристати на улазак у ЕУ без Косова исто је што и одрећи се Косова и признати независно Косово. Србија то никада не сме учинити. То би било њено самоубиство. Остала би без духа и душе, дакле - леш који се распада.

Бирају ли Срби између формула „У ЕУ по сваку цену“ и „Косово (Србија) по сваку цену“? Може ли се такав избор избећи, вреди ли Космет нових страдања целе нације? Имају ли данашње српске генерације право да се зарад „бољег живота“ одрекну најбитније територије свог духовног и националног идентитета?

Косово није, и никада није било узрок страдања „целе нације“, него је увек било и значило спасење целе нације. То је и данас. Неки који знају само за земаљска мерила, кажу да нас је Косово увело у петовековно турско ропство, те да је било узрок страдања „целе нације“; други пак, који познају и другу врсту мерила (духовна), веле да нас је Косово оснажило и ојачало да издржимо петовековно турско ропство и да дочекамо да нам поново сине сунце слободе са Косова. Те две врсте погледа на Косово постоје и данас. Косово нема цену. Никада. Стога, не само „данашње српске генерације“ него ни било које будуће, немају право да се зарад „бољег живота“ одрекну свог Косова. Која би генерација то урадила, уместо у „бољи живот“ пала би у духовну смрт из које нема васкрсења.

Кога ће наредне српске генерације и национална историја проклињати - оне који су уверени да треба ићи у ЕУ по сваку цену или оне који су за Косово (Србију) по сваку цену?

Одговор је дат на Видовдан још 1389. године.

КОШТУНИЦА СЕ НЕ ИНАТИ

 Политички конкуренти и критичари Војислава Коштунице већ звоне на узбуну и тврде да његова изборно-историјска платформа „У Европу (ЕУ) само са Косовом“ Србију додатно свађа са ЕУ и САД, да јој одузима шансу да економски и међународно ојача и тако ојачана „из Европе“ поврати Косово у свој уставно-правни поредак. Шта сматрате предностима, а шта слабостима и минусима премијеровог „гарда“?
Платформа Коштунице није никаква свађа или инаћење са ЕУ и САД, него јасно изражен став на шта Србија једино може да пристане. Прича да Србија ојачана „из Европе“ може повратити Косово, бајка је за малу децу. Предности и слабости „премијеровог гарда“ јасно произилазе из до сада већ датих одговора.