Милорад Лабус: Чујте, Срби

Туга је једина ријеч с којом се може одужити чињеници да један разуман човјек припада корпусу, који је спреман да емитује, помно прати, доживи, а потом и распреда о нечему што носи назив Велики брат.

Пјеснички речено, тој чињеници се не треба одужити, већ тужно и отужно отужити, покушати заборавити, пасти у депресију, мућнути главом, а онда схватити да је будалаштина најјача енергија на свијету и да ју је немогуће уништити.

Није ли било доста токсина с телевизије, која нам немилице ионако загорчену чашу, одавно празну меда, а пуну жучи чини још жучнијом, није ли било доста филовања ничим, контаминације шундом и ништицама, треба ли нам и један тако Велики брат, а тако ништаван брат.

Својевремено је др Родолф Арчибалд Рајс, сада већ доказано рођени мазохиста, Сизиф протекле, никада свршене катастрофалне Српске ере, написао књигу, како је сам рекао малу књигу - "...хајде дакле, мала књиго, и врши свој задатак...", остављајући српском народу на наук, попут тестамента редове који су ријетки прочитали, рјеђи схватили, а најрјеђи у своје вијуге уврстили као својеврсни уџбеник. Нијемац из Бадена, криминалистичар, истражилац аустроугарских злочина над Србима у Мачви, очитао је Србима лекцију, какву им никада никакви високи представници и посматрачи, медијатори и губернатори великих сила неће очитати. Он је, наиме, био искрен и отворен, непоткупљен и неинструисан, а на самом крају и довољно циничан да не зна да ће га управо звог тог цинизма, ти исти Срби стјерати под тепих науке, историје и самосвијести.

Године 1928. написао је текст, који је написан 1941. године, 1945, 1990, 1995, 2007, сутра, а као да није никад. Без разлике. Нажалост.

Чемер, јад, дволичност, апатија, плиткост српског омладинског корпуса, оличеног у тзв. водитељима, тзв. укућанима "Великог брата", тзв. задацима, који су пред њих постављани, лакше би се спознали прочитавши 118 страница Арчибалдовог тестамента Србима, него малтретирајући се гледајући бласфемичну сапуницу од 100 дана "Великог брата", инцестуалног манијака, садисте, власника мана и предатора људских врлина.

Истовремено се, наиме, приказивала и хрватска верзија овог, помало морбидног, шоуа, усмјереног директно против божје воље, тежње за људском слободом, приватношћу, интимом, слободоумљем, алтруизмом. И колико год Далматинци, Личани, Славонци, Истрани, хомо, хетеро и метросексуалци из Хрватске, фризери и интелектуалци, покушавали себе ставити на искушење пред вишемилионским аудоторијумом у својој земљи и БиХ, нису ни изблиза успјели достићи српски ниво. Ниво свјетских шампиона у свему наведеном.

Искрене емоције, макар оне биле и оно мало могуће, дио шоу-програма, квалитетних глумаца "укућана", фрцале су са екрана једне од хрватских телевизија. Чарке и неподношљивост, клановске подјеле, понекад да. Али, морбидна дволичност, "убијеност у појам", психичка испраност "укућана" србијанског "Великог брата", не, ни изблиза.

Понашање српских статиста у највећем шпијунском хорору, јавно овјековјеченом у Србији, недолично је, ако не поменуте телевизије, оно макар здравог разума.

Уосталом, ко је гледао и још гледа тај шоу, или му је све јасно, или му никад ништа неће бити. Ко није гледао, није то учинио, јер му је одавно све јасно. Ако није гледао из другог разлога, никада му ништа неће ни бити јасно.