Ђукановић и заувек

Иако од познатог „државног“ шверца цигарета у Милов џеп није завршио ниједан цент „државног буџета” те, да “до данас” нико о њему није открио ништа незаконито, ових дана је тек тако купио 10% акција Црногорске банке у износу од око пет милона евра. 

Бивши црногорски премијер и председник Мило Ђукановић каже да се “слатко исмејао” кад је прочитао резиме истраге која се против њега и још неколико особа из Црне Горе води у италијанском граду Барију у вези његовог наводног учешћа у незаконитој трговини цигаретама у периоду од 1995. до 2000. године. Он је за подгорички лист Република од 12. јула 2007. изјавио да ће “на сваком месту доказати да ниједан цент државног буџета” није завршио у његовом џепу. Додао је такође да “до данас” нико о њему није открио ништа незаконито: “ни тајне ни јавне банковне рачуне, ни викендице, ни авионе, ни камионе”.

Остављајући по страни могућност да неко нешто ипак може открити, рецимо колико сутра, јер ово “до данас” истиче већ са следећом поноћи, шта је у ствари то што Ђукановић поручује? Јер иако говори течно и много, он заправо каже мало, тачније ништа битно. Наводећи да није он тај који је грабио центе из државног буџета, отварао јавне и тајне банковне рачуне, и куповао викендице, авионе и камионе, умало најбољи син свих народа и народности Црне Горе ће извртањем џепова – који су, наравно, празни – покушати да још једном убеди обичан свет који добро зна колики су центи из буџета отишли где није требало а, с обзиром на величину Црне Горе, и ко све има оно о чему до јуче није могао ни да сања, те да њихова лаковерност, његове вештине и ничија одговорност чине комбинацију у којој Црна Гора сигурно добија. Као и 2000. године када је упорно носећи гипсану крагну око врата доказивао да не може на састанак са тек изабраним председником Југославије Војиславом Коштуницом јер се опоравља од саобраћајне несреће (у којој смо га, недај Боже, могли и изгубити), тако и сад нуди доказе у виду изврнутих, начисто празних џепова, толико празних да се питамо да ли ће имати чиме да купи примерак новина у којима је тако лепо и истинито доказао да је он заправо само обичан грађанин Црне Горе. Јер, као и они, и он нема оно што они немају, тј. незаконито стечена блага, и, он, као и они, има само оно што и они имају – знање да су власници наведених добара и пара своју имовину стекли кршећи макар обично људско поштење, ако не и закон. 

Не верујемо да ће уследити наставак овог спонтаног разговора у коме ће бивши премијер и председник рећи и оно што овом приликом није стигао да објасни – како су ти који су стекли то што су стекли на начин познат свим становницима Црне Горе, успели да то учине у време када је он наизменично заузимао један од два највиша положаја у својој невеликој отаџбини и шта је он учинио да их у тим незаконитим радњама спречи, што му је, претпоставља се, била једна од не баш безначајнијих дужности? Или зашто се тако упорно, натежући и устав и закон, селио из своје премијерске у своју председничку канцеларију и обратно ако у тим својствима није могао да учини баш ништа да своју честитост прошири и на своју околину, ако му се заиста није свиђао противзаконит начин на који ти, истина неименовани “они”, гомилају “буџетске центе” и скупа превозна средства?

Кад би било наставка тог спонтаног разговора и кад би било новинара и новина можда бисмо сазнали и да је покушавао. Можда се упорно трудио да их спречи, а “они” му узвратили тако што су га потурили истражним судијама у Барију и изложили свеопштем клеветању? Можда је мислио, “Ако не могу данас, моћи ћу сутра”, па се тако од данас до сутра, од сутра до прекосутра, то сложило у године у којима он, селећи се из једне канцеларије у другу, није стекао ништа осим празних џепова и претње да ће га стрпати иза решетака све трудећи се да помогне Црној Гори да преживи, како је устврдио, “осуду на смрт”, против власника наведене незаконито стечене имовине, ето, не успевши да учини ништа делотворно, осим да их овако, јавно – и позно – разобличи? 

Можда он и није хтео да седи у тим канцеларијама, али је морао, због својих убеђења и из верности својој визији о томе како његова отаџбина треба да изгледа, жртвујући живот обичног човека и грађанина, такорећи примајући на своја плећа туђе грехе и недаће? Можда ће ускоро написати и потресне мемоаре о томе како га је Црна Гора изневерила – њега који јој је несебично, без икакве користи на уму, поклонио своје најбоље године, не би ли повратио њену државност и све оно што је имала некад а потом изгубила? Да би, незахвална, ипак постала ово што је данас.

Све оно лудило које се са цигаретама преливало у Србију с којом је Црна Гора – уз царине, претресе на “граници” и антидинарски али еуфонетски “еуро” – ипак још била у заједништву (и званично говорила исти језик: српски), а које је њен бивши премијер и председник упорно и доследно потхрањивао – почев од онога да се свим бирачима старијим од 60 година дозволи само пола гласа у референдуму о независности који је тада још лебдео у некој неодређеној будућности, па до ускраћивања права гласа свима који су могли омести његову визију коначног свођења Црне Горе на њену праву меру, до напрасног стварања црногорских исељеничких организација по разним земљама света, те ваздушног моста којим су исељеници понајвише албанске националности са свих страна шара довођени у готово заборављену прапостојбину или чак парапостојбину на гласање, уз истовремену забрану домородним, неисељеним Црногорцима да и пешке уђу преко Бродарева и Јабуке, па макар били у бирачким списковима, све оне приче о српској окупацији и болесној српској жељи да доминира ђукановићевски поноситом Црном Гором, трућања његових функционера о Сињајевини као “европској” планини на илинданским планинским саборима, на које је половина присутних униформисана пристизала у полицијским ладама нивама а друга, по нешто старијем обичају, на неоседланим коњима, све пројекте, програме, донације, обуке и еколошке планове мимо отпада и ђубрета по свим водама, шумама, гајевима, ливадама и буџацима “Монтенегра” подстицао је, ако не и лансирао Мило Ђукановић, свe тe центe (то јест, милионе долара или евра) по туђим џеповима, авионе, камионе, викендице, бетонирања обале и продају ђедовине, Месића као почасног грађанина Подгорице и Јеврема Брковића као академика па жртву завере, превиђао је или одобравао он – ако ништа, по “командној одговорности” – тиме сврставши и себе међу ретко сретне људе који доживе да њихова визија постане стварност. Заиста: кад неко оствари своју визију, треба ли му ишта друго?

У времену свеопштих реформи и промена, брозовски омладински кадар па милошевићевски побочник Ђукановић се није изменио ни за зеру. Једнако је усправан и достојанствен какав је увек и био: с крагном око врата и изокренутим џеповима, увек ће се мусолинијевски задигнуте браде храбро суочити са сваким слободно постављеним новинарским питањем и наћи одмерен и прави одговор на утеху својим простодушним поданицима. Вероватно ће се потом, откопчавши крагну и уденувши џепове у панталоне, у стану у коме поседује највише једну собу, пола купатила и један кухињски шуко утикач, не одлазећи по позајмицу код брата Аца или газде од Будве Света Маровића, поново слатко исмејати, убеђен да је то што је постигао једино вредно постизања, и да ће се његове смицалице и вештине увек исплаћивати, јер за њега “данас” очито значи заувек.