Домени и хостинг
Почетна страница > Новости

Како деца Донбаса дочекују 1. јун, Међународни дан заштите деце

Како деца Донбаса дочекују 1. јун, Међународни дан заштите деце
30.05.2020. год.
Фаина Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике. И шампион у теквондоу. Има само 11 година и завршава шести разред. Много воли Србију и Емира Кустурицу. Фаина пише позоришне комаде и приче. Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је неколико награда. Већ су је преводили у иностранству. А ево шта је написала ових дана:


ЖИВ ЈЕ
Фаина Савенкова

Знамо да сваки рат има свој почетак и свој крај. Али званични датуми често бивају само безначајне бројке у сећању учесника.

Када је, за сваког од нас, почео рат у Донбасу? Колико год да сам постављала то питање својим познаницима, увек сам добијала различите одговоре. Те 2014. године било је много догађаја, које су људи видели као прекретницу.

Ја верујем у хуманост. Хоћу да верујем. Као и моји родитељи. Ми не живимо у сновима. Просто, увек постоји разлика између онога што видимо и онога што желимо. А моји познаници су желели да верују да је оно што се догодило била чудовишна случајност. Људи не могу да буду тако сурови и немилосрдни, зар не? Могу. И ми то знамо, али ипак се надамо да ће се предомислити, уразумити. Како бисмо живели без те наде? А то је само наивна нада, која уопште не оправдава злочине. Не знам. Људи су просто били убеђени да је тако нешто немогуће у нашој домовини. Све је изгледало као неки глупи кошмарни сан. То није могло да се деси. То није СМЕЛО да се деси – да наша армија уништава свој народ. Али, то се ипак дешава.


Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток

Мислим да човек заиста схвати да је почео рат, онда када се навикне на смрт. Тада рат почиње и за појединца, а не само за државу.

За мене се то десило другог јуна 2014. године. Сећам се да је био понедељак, брат и ја смо се разболели и требало је да идемо код лекара. Живот сваког дана има свој распоред по минутима, чак иако то не примећујемо: до станице аутобуса идемо толико минута, вожња траје толико времена... Ред вожње аутобуса, радно време дечјег лекара и колико се обично чека у реду. Ангина је непријатна ствар, али није опасна по живот, и ако ставиш маску, можеш да свратиш и у библиотеку, да узмеш књиге за лектиру за време летњег распуста. А неки планови се могу и променити, зависно од околности. Наши су се променили јер се мој старији брат уплашио и тог дана сам само ја отишла код лекара, а мене је мрзело да идем у библиотеку по књиге, које ионако не бих могла да читам, осим да прегледам слике. Да се мој брат није уплашио, или да мама није разумела његово узбуђење, ми бисмо за време бомбардовања били баш на тој раскрсници коју су гађали из авиона. И ја разумем да сам жива, можда само захваљујући брату.


Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток

Сећам се како сам се расплакала од ужасне тутњаве која се чула у целом граду. Сећам се да су мобилни били у прекиду, па нисмо могли да добијемо баку, која је радила у близини обласне администрације. А још се сећам шта је мој учитељ причао о догађајима од другог јуна. Иза зграде администрације је дечји вртић и тог дана, после бомбардовања, васпитачи су стајали на вратима и говорили уплаканим мамама којима су колена клецала, само две речи: „Жив је“. Једино то су и желеле да чују.

Рат – то је када свет првог јуна обележава Дан заштите деце, а већ другог јуна, најважније и најпотребније речи које родитељи могу чути су – „Жив је“. А већ после недељу дана је прво дете погинуло од артиљеријске ватре. Полина Солодкаја. Имала је 6 година. Могла је да постане лекарка, учитељица или уметница. Али заувек ће остати прва на списку деце – жртава овог рата. А најстрашније у свему томе је реч „списак“. И он се до данас допуњава. Непријатна истина, која се не сме заборавити. А не би се ни могло, чак и кад бисмо хтели.


Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток

У Луганску постоји споменик, посвећен деци, погинулој у нападима. Мислим да сличан постоји и у Доњецку. Стојећи испред њега, одрасли не могу да нађу речи и ћуте, оборивши поглед. Ту заиста нема шта да се каже. Свет обележава Дан заштите деце, а не може да нас заштити.

Некад сам написала да су деца рата тиха, јер их одрасли не чују. И то је засад тако. Али верујем да ће се све то променити. Једном ћемо видети мир и у нашој земљи. А ми деца, која су преживела рат, ћемо порасти. И настојаћемо да зауставимо сав тај ужас, да учинимо оно што одрасли нису успели, да би Дан заштите деце престао да буде само датум, и да постане прави празник.

Фаина Савенкова (11)
Превео В.К.



  • Извор
  • Танјуг
  • Деца у склоништу у Доњецку, фото: Восток/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

  САД су заплениле око 1.116 милиона барела иранске нафте на четири танкера који су кренули ка Венецуели, потврдило је Министарство правде САД-а, наглашавајући „асистенцију“ страних партнера, одбивши да открије...


Министарство здравља Владе Републике Србије саопштило је данас да су од последњег извештаја тестирани узорци 9.383 особe, од којих је 235 позитивно на коронавирус.

Турски председник Реџеп Таип Ердоган рекао је да размишља о прекиду свих дипломатских веза с Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ) након што је заливска држава саопштила о


"Европска унија поздравља све иницијативе и свако учешће трећих страна које за циљ има помоћ Београду и Приштини да се договоре око свеобухватног споразума о нормализацији односа", поручено је...



Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Олуја је погром

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА