Под црвеним фењером

Уснио сам језив сан. Хитлер није извршио самоубиство, јер се повукао пред крај рата и добио помиловање. Степинцу и Павелићу, Ватикан је издејствовао исто. Друга половина 1946 године и митинг подршке Титу. Другови и другарице, окупили смо се на овом антифашистичком скупу, с циљем одавања поште свим жртвама фашизма. Исто тако, морамо разговарати и о економском опоравку наше земље. С тим у вези , довео сам свог блиског пријатеља, овде у Београд, да уложи свој огромни капитал, који је наследио од Јевреја, у обнову наших путева и наше земље. Он ће бити ваш нови газда, а германи су познати као добри руководиоци. Поздравите громогласним аплаузом Адолфа Хитлера. ( сви ћуте) Хитлер: „ Мени је жао, што сам вас бомбардовао и убијао вашу децу. Зато сам и дошао овде, да уложим у ваше фабрике, путеве, болнице и школе. Желим, да будете моји робови( ставља руку на уста), пардон, моји радници, којима ћу омогућити светлу будућност и изобиље. Заборавите прошлост и окрените се будућности. Градим фабрике, а ви заборавите бомбардовање ( мисли – зато сам вам све и срушио, да бих вас купио, драго моје робље). Народ: „ Живео! Живео Хитлер! Живео наш Спаситељ!"

Одједном, и сам се налазим међ народом, а граница између сна и јаве нестаје. Људи, да ли сте ви нормални?! – вриснух , пренеражено. Па то је Хитлер, монструм и убица наше деце! Зар да уновчимо њихову смрт ? Зар судбину наше преживеле деце, стављамо у руке децоубице?

Народ: „ Гладни смо бољег живота! Желимо изобиље! Ко си ти, да нам квариш снове! Уа! Уа!"

Тито: „ Баците то четничко копиле, низ оне степенице!"

Нисам четник – рекох – Сви моји стари беху ( не успех завршити започето, већ осетих, топлину, како се разлива низ моје лице и црвенило, у очима мојим. Летим кроз ваздух и падам на оно степениште, котрљам се и губим свест). Освестих се, сав у модрицама. Чујем, митинг још траје. Приђох ближе,кришом, да боље чујем.

Тито: „ Моји саветници, Геринг и Гебелс, нису могли доћи, али вам преносе топле поздраве."

Народ: „ Живели наши пријатељи, Геринг и Гебелс! " Тито: „ А наши пријатељи из Загреба, Степинац и Павелић, нам поручују, да су раскринкане све четничке лажи о наводним злочинима у Јасеновцу. Тамо злочина није ни било. Преварени смо. Зато смо и стрељали оне невине јаднике у Блајбургу. Одајмо им почаст минутом ћутања. Кад нам време дозволи, морамо отићи до њихове масовне гробнице и морамо се поклонити њиховим сенима." Народ ћути, а потом скандира: „ Доле четничке лажи о Јасеновцу! Слава јадним усташама, стрељаним у Блајбургу!" И као да ми ексере забијају у руке и ноге загрмех: „ Шта то говорите , манијаци! Јасеновац је стваран и није четничка измишљотина! Зар да се поклоните усташким кољачима ваше деце у Блајбургу? Да ли сте разум изгубили?!" И ево бежим,колико ме ноге носе , док ме руља прогони. Видим православну цркву и у њу утрчавам, да се тамо сакријем и склоним. Богослужење у току, говори Алојзије Степинац : „ Морате знати, да нема никакве разлике између православља и римокатоличанства. Неки православни фанатици кажу, како разлика постоји, али је ми нисмо уочили, јер је нема."

Откуд овај злотвор овде – помислих. Таман, кад више нисам могао ћутати, зачух шапутање иза себе – Вратио се - улази Владика Николај Велимировић. Нема разлике,кажете – проговара и наставља беседу: „ А да ли Христ – Христа – у Христа утерује? Да ли је Христ,  себе самог прогонио и убијао? Да ли је Христ, из себе у себе православце у католичанство преводио? Хоће ли Христ рећи, да су мученици Господњи, исто, што и Његови мучитељи? Коме Благодатни огањ силази, а коме не? Можемо ли ми, бити исто у вери? Питам вас, Пилати?" Степинац : „ То, што говорите је грех према екуменизму!" Николај : „ Екуменизам с Ватиканом је грех, сам по себи. Само православни свештеник, молитвом може умилостивити долазак Благодатног огња, тако да је Господ изричит- само истинске православце сматра својим, док су за Њега- сви други, само лажњаци, преваранти и самозванци." А онда наставља, обраћајући се оним свештеницима, који кажу, да су православни: „ Када се Авељ из кукавичлука или самољубља својег, потчини овоземаљској моћи Каиновој, онда настају два Каина- на погибељ свеопшту. А кад Авељ, чистом љубављу Господњом, Каина у покајање уведе; настају два Авеља- на свеопште спасење. Који је пут ваш, питам вас? Без мучеништва, нема ни вере Христове. Шта вреди, што сте им тела спасили, кад сте им душе погубили. Мислите, да сте тиме своје грехе окајали, али нисте. Ваши су греси, удвостручени! Од Беле Крајине до Срема и од Осјека до Дубровника, кланица је страшна. Све што беше православно, беше убилачком жестином нападано кроз векове, од папске „курије". Да ли су то чинили, испуњени Духом Светим, или злодухом пакленим? Злотвор и творац Католичке реакције, чији сте календар прихватили, идејно је уобличио и  практично проводио процес уништавања православља србског. Све су га папе следиле, а Степинцу је био узор, за његову Католичку акцију. Павелић беше извршилац воље Степинчеве. Степинац : „ Ми смо сада у љубави ( мисли- баш као што вук, воли свој плен). Немој нам кварити љубав, јер су Степинац и папа сада добри - рекоше православни свештеници, који држаху беле штапове у рукама и црна стакла на очима својим.

Урлају и траже Николајев одлазак. Отвара се Небо, а Николај у Вазнесењу одлази.

Шта сте то учинили, некрсти – једва прозборих.

Освестих се у боловима, испред цркве, не знам више чије. Душа ме је болела, ова моја луда, која крвари. А из оба ока, уместо суза, тече крв.

Видех поред себе, неког човека,како лежи сав у светлости, а мирисне реке из њега избијају. Рекао ми је: „ Умиј се овом водом", и ја се умих.  Све моје ране зацелише у трену.

Ко сте Ви - упитах.    Ја сам онај, који је био штит Господњи, од свих звери паклених, које су унијатиле православне Србе по Херцеговини. Али, више им нисам потребан, јер су се збратимили са крвницима својим. Возили су ме стотинама километара и овде избацили.Зову ме Василије Острошки – одговорио ми је. Сада већ стоји и наставља да говори: „ Одбацили су ме, јер сам им показао виђење, које нису желели видети. Показао сам им заклано Јагње. Кољача, како милује јагње по глави, својом десном руком, уз благи поглед и осмех, а леву руку ставља под врат Његов и коље Га. У Виђењу, лева рука јесте римокатоличко свештенство у Србији, које је звог своје наивности и добродушности, послато од стране звери, да нас умртви и руке нам одбране спусти. Десна рука јесу следбеници Степинчеви спремни на покољ тела или душа наших. Глава, која се смеши и благо гледа јесте Ватикан. Обе руке делују по вољи главе, јер све је то један организам. Иста стратегија кроз векове.  Јагње је Христос, а ми смо Јагње."  У тај час,зачуо се глас са Неба: „ Дођи!"- и он оде. Остадох сам у паклу земље ове.

Неки трговац поред цркве нешто продаје. Поставио велике теразије и  још већу таблу с ценама. А цене гласе: „ Килограм очију деце наше за посао. Тона очију деце наше за фабрику, а десет тона за сто километара пута. Душе наше за Велику Европу." Ухватила ме је нека вртоглавица, и хтедох прећи на другу страну улице.

Покушао сам прећи, али нисам могао, јер су ми пут препречиле две зле врачаре у црном. Говоре: „ Ова ће деца бити добра кад се роде, зато им убедите мајке, да их побаце. Сву ће другу децу красити зло, зато нека се роде и Земљу населе."

У шоку, хтедох отићи, али се вратих оном трговцу. Кад тамо, непрегледан ред жена, које држе фетусе деце своје у теглама, а трговац трља руке и говори: „ Браво, то је омиљени деликатес за отмене." Зауставља се, поред мене, скупоцена лимузина украшена роговима, а из ње излази касапин сав у крви, држећи сатару у руци: „ Све је то мојих руку дело, моје крваво царство!"

Витла сатаром и иде према мени. Будим се, напокон, сав у води. Да ли сам будан? Јесам! Хвала Богу! Узимам пуну криглу ледене воде, да дођем себи.

Прошло је неколико сати и већ сам заборавио свој сан. Укључујем ТВ, да чујем нове вести. Кад тамо : „ Шредер жали, што је бомбардовао Србију.Сада је блиски пријатељ нашег премијера. Економија изнад свега. Блер и Мекалистер у улози саветника државног врха Србије. Екуменско јединство с Ватиканом у завршној фази(Нови Вавилон). Сви плачу за кољачима деце наше, који су због злочина својих, и стрељани у Овчари и Сребреници. Тадић се поклонио ратним злочинцима у Овчари , а Вучић у Сребреници.Гробови, наше побијене деце,остају непознати или негирани."

Помислих: „ Још само, да се поклоне стрељаним злочинцима у Блајбургу, па да циркус проради у свом пуном капацитету."

Ко зна, можда још увек сањам. А и чудно је ово небо, некако сиво и мртво, као да на крај слути.

Погледах мало боље у небо, а на њему угледах крвави Месец , налик неком црвеном фењеру, како се уздиже, изнад ове посрнуле Земље.

Синиша  Ковачевић