На Чакору не заборављају србског војника

Ужице – Запуштени гроб непознатог србског војника, палог у Великом рату на планини Чакор где му је тело тада покопано, ускоро ће бити уређен и обележен. То најављује Ужичанин Драгољуб Пауновић, родом из села Велика с Чакора, један од иницијатора низа садржаја за јачање србско-црногорских веза, па и овог подухвата.

Тај војник, казује Пауновић, подлегао је суровој зими, глади и силним напорима на превоју Чакора приликом повлачења српске војске децембра 1915. године од Пећи уз Руговску клисуру ка албанским гудурама. Главнина наше војске успела је потом да преброди албанску голготу и стигне до Крфа, али том борцу овде је ратни и животни пут завршен. Све донедавно о овоме је сведочило живо сећање једног дуговечног становника Велике.

– Деценијама је причао у нашем селу стари Милутин Бака Вуковић, који је цео 20. век поживео, да су тог несрећног србског војника његови саборци тада покопали на чакорском превоју, у близини катуна. Једва су у метрима високим снежним сметовима ту спазили кровове катунских станова. Али, средином шездесетих, кад се катун проширио, крупнија стока на испаши изровала је гроб и указале су се кости ратника. Будући да се народ села Велика дичи јунацима и србско-црногорским братством, реше жене планинке на катуну (мушкараца је ту било мање, код кућа су обављали теже послове) да гроб прекопају, кости војника пренесу недалеко одатле, сахране у дрвени сандук и боље заштите. Кад су остатке ископавали нашли су и војничку чутурицу и некакве бројеве. Ставили су по један камен са обе стране гроба, као обележје – прича Пауновић (70), кога у Ужицу зову Паун, а у завичају Дашо.

Али, временом су катуни напуштени, многи људи са ових планина сишли у градове, а тај нови гроб је у густиш зарастао. Једва да знају где је и некадашње планинке Радмила Бошковић и Радмила Кнежевић које су пре пола века у том пресељењу учествовале. Заједно с њима, у иницијативу да се поново уреди и обележи у време кад се обележава век Великог рата, укључени су Момо Пауновић из Велике, Радослав и Милован Бошковић из Београда родом Величани, као и Драгољуб Пауновић који из Ужица често долази у завичај.

– Кости војника још самују у камену високог Чакора, али ми намеравамо да гроб поново прекопамо и остатке пренесемо на погодније и приступачније место, да га на прави начин обележимо. И то на самом превоју Чакора где је и издахнуо, или на сеоском гробљу. Чим гране пролеће почињемо с тим. Хоћемо да дамо пример учвршћивања србско-црногорских веза, а трагаћемо и за идентитетом тог србског војника – најављује Пауновић, који пола века живи у Ужицу, економиста је по струци. Био је на руководећим местима у ужичком СДК и Народној банци, а сада у пензији. Увек је активан кад треба повезати црногорска брда и овај брдски део Србије, спојити Чакор и Златибор, развијати братске и духовне везе: пун аутобус Ужичана ишао је његовом заслугом на обележавање важних годишњица у селу Велика, ту је градњу две цркве помагао, намерава и да се спомен-дом српске војске на чакорском превоју направи.

А сурови Чакор, најкраћа веза Црне Горе са Метохијом и Србијом, доминира широм околином, с њега се, кажу, поглед пружа у бескрај. Село Велика је на 1.900 метара надморске висине. Поносни Величани су, писао је новинар и песник Дарко Јововић, знали да крв ратних добровољаца, којом су током балканских и Првог светског рата исписивали светле странице наше историје, тече венама њихових бројних потомака и поштовалаца. И данас, овде под облацима и код државне међе, ови људи вековне вредности још увек поштују.

Бранко Пејовић,
Политика