Шешељ: Испунио сам своје обећање дато србском народу да ћу растурити антисрбски Хашки трибунал

Недавно је истекао рок који сам имао да одговорим на жалбу Тужилаштва поводом ослобађајуће пресуде која ми је изречена 31. марта 2016. године. Нисам желео да трошим своје драгоцено време и лично одговарам корумпираном и пристрасном тужиоцу Сержу Брамерцу и његовим сатрапима јер бих тако ризиковао да им нехотице укажем макар и мрвицу поштовања што самом себи никада не бих опростио. Зато сам послао формалан одговор чији су аутори четворо мојих правних саветника који су се, такође невољно, бавили назови жалбом потписаном од стране Сержа Брамерца, а којом у недостатку правних и чињеничних аргумената доминирају кукумавке тужилаштва које ламентира над сопственом неспособношћу и немоћи.

Став Сержа Брамерца о било чему па ни о мом процесу ни најмање ме не занима. Са Хашким трибуналом ја сам заувек завршио. Провео сам у притвору дванаест година током којих сам у потпуности био на располагању суду. Тужилаштво није доказало моју кривицу зато што је нема, зато што нисам крив ни по једној од тачака политичке оптужнице која ми је стављена на терет. Своје обећање дато србском народу да ћу раскринкати и растурити антисрбски хашки трибунал сам Богу хвала испунио и ја се хашким развалинама сигурно више нећу враћати, чак ни на изрицање пресуде по жалби.

Све што је имало везе са било којом од тачака оптужнице окончано је пре више од девет месеци – мојом тријумфалном победом. Што се тиче поступка вођеног против мене пред срамним трибуналом, остало је још само једно отворено питање. Питање висине правичне надокнаде штете због непотребног, неоснованог и противправног дванаестогодишњег притвора и намерног, упорног и систематског кршења свих мојих људских и процесних права.

Да сам којим случајем ипак желео да лично одговорим Брамерцу, послао бих му текст писма којим су Козаци из Запорожја отписали Мехмеду Четвртом кад им се он обратио тражећи од њих да се без даље борбе предају и положе оружје. Наиме, моћна султанова војска напала је Козаке у утврђењу Сич очекујући слаб отпор и сигурну победу. Међутим, запорошке Козаке није импресионирала бројчана надмоћ и боља опремљеност турске војске. Силовитом и срчаном борбом до ногу су потукли освајаче и нанели болан пораз Султану који им се након тога обратио писмом сроченим надмено и потцењивачки, још једном далеко прецењујући свој значај у очима Козака и неразумевајући важност козачких завета слободе и части. Султан тада написа: „Ја султан, син Мехмедов, брат сунца и месеца, унук и изасланик Бога, владар Македоније, Вавилона, Јерусалима, Горњег и Доњег Египта, цар над царевима, владар над владарима, непобедиви витез, чувар гроба Исуса Христа, повереник изабран од Бога лично, нада и утеха муслимана, заштитник и бранитељ хришћанства – наређујем вам, Козаци из Запорожја, предајте се добровољно и без отпора и немојте ми досађивати више са вашим нападима“. Одговор Козака био је жесток и за моћног султана Мехмеда Четвртог поражавајући попут онога на бојном пољу. Писмо Козака из Запорожја, написано између 1672. и 1680. године, сликовито је сведочанство непобедивости и непокорљивости словенског духа. Иако писано од стране можда слабо образованих али свакако неустрашивих, слободољубивих и правдољубивих Козака представља један од славнијих докумената у историји дипломатске преписке. Двеста година касније, чувено писмо надахнуло је славног руског сликара Иљу Рјепина да створи невероватну слику „Запорошки Козаци пишу писмо турском султану”.

Дакле, текст којим бих се обратио Брамерцу није изашао из мога пера, чак и не припада времену у коме живимо али ћете читајући га, сигуран сам, закључити да је протеком векова само постао пригоднији и актуелнији. У начину опхођења турског султана препознаћете однос данашњих тирана са Запада према многим народима разасутим широм света које они сматрају мање вреднима од себе. Ја представљам огромну већину слободарског србског народа којој су досадиле директиве Запада и која више неће да трпи понижења од стране белосветског шљама и олоша. Представљам потомке светог кнеза Лазара овенчаног славом јер није одлучивао да ли ће ићи у битку према томе колика му је сила претила већ према томе колику је светињу бранио. Зато би мој евентуални одговор Брамерцу и другима који не разумеју да су част и реч важнији од главе могао гласити управо овако: „Теби турска сатано, брате и друже црног ђавола, секретару Луцифера самог, поздрав. Којег си ти ђавола витез, маму ти твоју? Твоје армије се не бојимо уопште, на земљи и на мору у нашим чајкама борићемо се против вас сотона до последњег. Ти некрсту, звери Вавилона, скрнавитељу светог Јерусалима, јебачу коза из Александрије, свињска главо Египта (Доњег и Горњег), јерменска свињо и татарски јарче, коњокрадице из Канајамета, зликовче из Анадолије, унуче ђавола лично, будало, ти свињски брабоњче, магарећа гузице и кловне из Хада, месарско псето, некрштена волино, нека ђаво носи тебе и све Турке. То је све што ми Козаци имамо да кажемо, гадан си и својој мајци, а куд хришћанима да владаш. Датум не знамо, јер календар немамо, месец је на небу, година у књизи, нама је исти дан овде ко и теби тамо. Ти и твоји Турци можете нас пољубити у дупе.“ Београд, 4. јануар 2017.

Проф. др Војислав Шешељ,
Искра