Промоција књиге „Србија и Евроазијски савез"

Сrpпско оделење Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе ће представити књигу-зборника радова србских, руских и белоруских аутора.

Идеја да се приступи објављивању зборника радова на тему односа Србије и Евроазијског савеза настала је у „троуглу“ Сергеј Бабурин – Владимир Кршљанин – Зоран Милошевић.



"Наиме, констатовало се да иако има чланака, пре свега новинарских, на тему Евроазијских савеза, да је 2013. године (9. новембра) одржана Прва међународна евроазијска конференција (са не баш јасним циљем шта се њоме желело постићи), да постоје чак и портали који у имену имају Евроазија (често на неодређено време прекидају рад), да се у оквиру геополитичке науке објављују научни радови на тему евроазијства, као и имајући у виду значај Евроазијског савеза, као и велику политичку помоћ и подршку Русије у Савету безбедности Уједињених нација у заштити Србије од агресивних планова Англосаксонаца (пре свега њихове жеље да се у поменутој институцији усвоји резолуција којом би се Срби прогласили „геноцодним народом“), затим помоћ око Космета и спречавању деструкције српске државе, итд,  све то је неочекивано мало. Да будемо искрени, то нисмо очекивали, иако, ако желимо да будемо цинични – све ово личи на нас (Словене). Наиме, о Евроазији се у Србији доста прича, али очигледно систематског приступа питању нема.

Нашем позиву за сарадњу и изради зборнику одазвало се 23 аутора из Русије, Белорусије, Босне и Херцеговине, Украјине и Србије, те према оцени приређивача и рецензената, аутори су дали ванредни допринос разумевању односа Србије и Евроазијског савеза.

Прво бисмо скренули пажњу на групу радова које некако „предводи“ чланак нашег познатог политиколога, Момчила Суботића, „Прозападна политика Србије и разграђивање државе и нације“. Аутор јасно показује да ако се настави „путовање“ у Европску унију, може се десити да тамо стигне „неки други народ“ ,а не православни Срби, уз то и без државе. Има ли јачег мотива да се потражи алтернатива? Аутор је с правом види у Евроазијском савезу.

Са Суботићем је у потпуности сагласан и Милош Ковачевић, који расправљајући о србском језику  и европским интеграцијама, указује да ћемо остати без језика или ће то бити крњи језик, пошто његове делове отимају „Хрвати“, „Бошњаци“, „Црнгороци“…

Истовремено, Драгољуб Збиљић у свом чланку наводи да су нам у Бриселу спремили и нови назив за србски језик „ексјугословенски“. Другим речима, зашто би „некоме“ коме укидају државу, нацију итд. оставили језик?

Другу групу текстова „предводи“ чланак познатог (бело)руског научника Кирила Шевченка, „Хаос у главама: хуманитарни проблеми евроазијских интеграција“. Аутор указује да се у евроазијске интеграције креће преко економије, а духовност и друштвене науке остављају по страни, што оставља простор атлантистима да преко идеолошких парадигми ове интеграције чине формалним интересним и тренутним, које је увек могуће разбити.

Необичан, али крајње снажан, упечатљив, добронамеран (према Србима) и аргументован рад је Артема Павловича Соловјова, „К. Н. Леонтјев о три стадијума развоја културе, балканском питању и будућности Србије: Поглед из XIX века“. Рад који је много рекао и који би, да је среће, постао платформа свих евроазијских странака и покрета, друштвених група и појединаца. Соловјов је објаснио, наравно и уз помоћ Леонтјева, где су Срби и други балкански народи погрешили, после ослобођења од Турака. Нећемо открити грешку, остављајући да то учине сами читаоци  када буду читали овај рад. Такође, Соловјов је рекао још једну истиниту чињеницу: Србима (и другима) је свеједно где ће, ако је и Евроазијски савез копија Европске уније, тј. материјалистички, либерални…Наравно, Соловјов је понудио и решење, нама се чини врло мудро и прихватљиво…

Ту су и радови великог србског пријатеља, православног Татарина Рустема Вахитова, чији рад „Хитлеровска Европска унија против Русије-СССР-а“ представља „крст“ над актеулном Европском унијом, јер ако човек прочита овај рад, ма колики „верник“ евроатлантизма био, после склапања корица, он то више неће бити. Свакако, уколико поштује аргументе.

Шта рећи за рад Ивана Анатољевича Тарасевича из далеког Сибира, чије читање изазива сузе – сузе због невероватне љубави овог аутора и његовог окружења према Србима, а који такође указује да нити које повезују народе и др-жаве у Евроазијском савезу не треба да буду либералне већ (и) православне…

Драгоцени су радови и Дмитрија Музе, Миломира Степића, Владимира Кршљанина, Срђана Д. Перића, Александра Загорнова, Дејане М, Вукасовић, Александре Мировић, Небојше Вуковића, Вадима Елфимова, Срђана Перишића, Мише Стојадиновића, Бранка Баља и Александра Јанковића, које нећемо коментарисати него препоручити да се прочитају. Видећете колико је наше (србско) незнање, али и колика је дволичност наших политичара, који на пример, донесу у Скупштини Србије декларацију о војној неутралности, али је после не уграде у војну доктрину. Читаоцима, дакле, препоручујемо овај зборник, јер после његовог читања пред очима се отвара један нови свет, који је све време био ту, али ми нисмо отворили наше духовне очи за њега. Били смо слепи код очију (личи на нас?), јер анализе објављених аутора помажу да се поново пронађе властити идентитет, властите вредности и евроазијски пут којим треба ићи."