Од агресије САД и НАТО на Авганистан производња хероина већа него икад пре

Производња опијумског мака у Авганистану чини више од 90 одсто хероина у свету, а од агресије САД, Велике Британије и НАТО-а чак је 40 пута већа него икада пре, показују недавно објављени извештаји.

Деведесете су биле доба хероина у Србији (аудио) Талибани су последњих неколико месеци извршили јак талас напада широм земље против авганистанских снага које подржавају САД. Речено је да део њихове стратегије представља и покушај да преузме Лашкар Гах, главни град јужне провинције Хелманд, богате опијумом. Али ове недеље авганистански председник Ашраф Гани осудио је неке од недавних таласа напада. ​„Непријатељи Авганистана изгубили су способност да се боре против безбедносних и одбрамбених снага земље и то је разлог што нападају ауто-путеве, градове, џамије, школе и обичне грађане наше земље“, рекао је он новинарима. Али када циљају локације богате опијумом, главно је да се контролише илегална производња и снабдевање, што је кључно средство економског ослонца, како за пољопривреднике који зависе од усева да би се издржавали, тако и као извор значајног прихода Талибана.

Након једне од највећих жетви опијума овог лета, према најновијем извештају Канцеларије за дрогу и криминал УН (УНОДЦ), утицај илегалне производње и снабдевања на крају се прошири на улице градова широм света, укључујући Велику Британију и ширу Европу, где је хероинска зависност такође на највишем нивоу.

Претходни међународни напори у борби против гајења опијума обухватали су увођење алтернативних усева за пољопривреднике, да наставе да имају извор прихода и такође, у неким областима, да им се плаћа да не саде мак. Али ништа од тога није помогло када су пољопривредници на другим местима почели да гаје мак у нади да ће добити новац ако буду престали, што је довело до даље ескалације питања производње опијума, који се види као једино прихватљиво средство прихода.

Дакле, шта се може научити из неких других земаља са изразитим питањем производње наркотика? Турска је једна од земаља за коју се каже да је успешно прешла из недозвољене производње у легалну, регулисану контролу тржишта, нарочито у области медицинске употребе. Ово би теже могло да се установи у нестабилнијим земљама као што је Авганистан, са слабијом инфраструктуром у поређењу са Турском. Сасвим је вероватно да је успех у земљама попут Турске можда имао контраефекат и изазвао повећање понуде и потражње у другим земљама као што су Мексико, Гватемала, Индија, па чак и Авганистан, тако да утицај свакако ни на који начин није допринео глобалног епидемији. ​Стога, како би се утицало на илегалну трговину, турски модел према законској регулативи мора бити кључни дугорочни циљ за многе друге.

Као и са сваком другом пословном приликом где потражња за нешто што је нерегулисано наставља да расте широм света, увек ће постојати заинтересованост криминалаца на снабдевање те нерегулисане потражње. ​Повећана употреба замена за опијате за лечење и медицинска употреба хероина могли би утицати да земље на крају ланца снабдевања мало смање потражњу. Бављење државе кључним друштвеним и економским факторима који узрокују ескалирање проблема са болестима зависности такође је кључна област на коју треба усмерити пажњу. Свакако да не постоји брзо решење у борби против глобалне епидемије дрога. Једна ствар која се посебно може научити из интервенције међународне заједнице у Авганистану јесте да насилни упад једноставно не функционише, већ би корак у правом смеру могао да буде кретање ка одређеном нивоу етичких прописа.