Опанци за Бајдена

Пише Мирослав Лазански
Политика

Потпредседник САД Џозеф Бајден назвао је у Београду агресију НАТО-а на СР Југославију 1999. године „кампањом”. Нисам ни очекивао другачији термин, поготово што су све власти у овој земљи до 2012. године ту агресију и званично називале „бомбардовањем”, па и „ваздушном кампањом”. Термин „агресија” намерно се избегавао, није био политички коректан. Узгред, наш велики пријатељ, потпредседник САД рекао је како смо у прошлости имали „неких неспоразума, али да је то сада превладано”.

Бомбардујеш неку земљу мимо свих правила међународног права, мимо одлуке Савета безбедности УН, отмеш јој 15 одсто територије, у свакој прилици подржаваш ту отету територију против Србије, и онда то назовеш „неким неспоразумима„. Или је Бајден неки шаљивџија, или крајње циничан политичар. Који је усред Скадарлије пожелео да купи опанке. А пре само 17 година се јавно залагао да се жестоко бомбардује Београд, да нам се погаси струја, да се вратимо у камено доба, практично да се сви вратимо у опанке. И онда лепо дође у Београд и купује опанке. И ми му их великодушно поклонимо. На сву штету од најмање 50 милијарди долара нанету 1999, сада нам је узео још и 70 еврића. За опанке. Како то да наше обавештајне службе и државни аналитичари нису на време предвидели да ће Бајден у Скадарлији „пикирати” баш на опанке. Па да их на време све склонимо, или да сви обујемо опанке.

Што није купио шајкачу, рецимо са краљевском кокардом? Или без кокарде? То је прави србски национални симбол. А не, он ће опанке, које сви србски непријатељи увек спомињу када је реч о прогнаним и непожељним Србима. Какав циник, којег нисмо на време препознали. Додуше, добро је све и прошло, могао је, не дај боже, у Београду и одликовање да добије. Онако, за одлазак из администрације. Орден опанка првог степена...

Да, Џозеф Бајден је у Београду упутио саучешће жртвама „кампање” НАТО-а 1999. Не и извињење. О неком кајању нема ни говора. О надокнади причињене штете, ништа. Семантичка рафинираност од виталног је значаја када су у питању односи између србског и америчког народа управо због недавне прошлости. Односи између држава не морају да подлежу тој рафинираности. Језик који се користи у оваквим приликама веома је осетљив, оно што држава не мора да памти, народ свакако памти.

Дакле, господин Џозеф Бајден би требао да зна да од када је 12. августа 1949. усвојена Женевска конвенција о заштити жртава рата, као и од када су 8. јуна 1977. усвојена два додатна протокола, међународна заједница прихвата ограничења у понашању свих страна у сукобу, без обзира на легитимност њихове борбе. Основно правило понашања у члану 48 Додатног протокола 1 гласи: „Стране у сукобу ће увек правити разлику између цивилног становништва и бораца, као и између цивилних и војних циљева и увек ће своје операције усмеравати искључиво против војних циљева.”

За време агресије против СРЈ, односно Србије 1999. године НАТО је, а скоро 90 одсто бомбардерских акција изводили су амерички авиони, бомбардовао са великих висина ТВ станице, мостове, трафостанице, електране, болнице користећи и касетне бомбе. НАТО није поштовао Женевску конвенцију, члан 57. Додатног протокола 1, који гласи: „ У току војне операције стално ће се водити рачуна да цивилно становништво и цивилни циљеви остану поштеђени.”

Мада је ово значајно питање, постоје и други видови односа између рата, закона и морала. Технолошки и војни јаз између НАТО-а, односно САД и Србије 1999. године био је толики да се агресија против наше земље могла поредити са експедицијама колонијалних сила са краја 19. века, будући да Американци и НАТО за време агресије 1999. нису имали нити једног погинулог војника, не рачунајући пилоте „апача” у Албанији. Ми смо за њих били „глинени голубови”, а такво гађање сигурно и није борба две зараћене стране, поготово што Конгрес САД и није објавио рат СРЈ, односно Србији. Па господин Бајден сада и нема потребу да се извињава глиненим голубовима у рату који то званично за САД и НАТО и није био. Наиме, била је то само „кампања”.

Заправо, зашто оклевати да се уђе у рат против глинених голубова, зашто давати било какве шансе дипломатији, када је цена рата тако ниска. Суровост је попримила нову димензију, дошло је до брутализације јавног мњења у западним земљама: највећи део јавности прихвата рат и цивилне и војне жртве на страни противника, па чак и код оних у име чије заштите се наводно и кренуло у рат, али само под условом да нема погинулих сопствених војника. На Србији је то 1999. успешно испробано.

Пре више од 2.500 година Атињани су своју жељу да освоје Мелос оправдали изреком: „Питање права се поставља само међу равноправнима. Иначе, јаки чине оно што им се може, а слаби трпе оно што морају.”

Џозеф Бајден у Београду, август 2016. Нема извињења и никада га неће ни бити...