За 14 година Хрватска продала пет острва

 
Иако се пре десетак година на могућност продаје хрватских острва и острваца гледало као на катастрофалну и срамотну распродају и националне и породичне сребрнине, а наговештавала се и тотална распродаја светским милијардерима, резултати нису посебно фасцинантни — у 14 година, наиме, продато је само њих пет.

Међу првима је продато острво Смоквица код Примоштена 2002. године за девет милиона куна, односно за 1,1 милион евра.

Године 2000. продата су острва Фрашкер и Фрашкерић фирми руског тајкуна Владимира Јевтушенкова, док је 2005. године оточић Јакљан продат Горану Штроку за шест милиона евра, а приватизацијом дубровачког хотела „Ексцелсиор“ купац је у пакету добио и Острво живота у Малостонском заливу.

Острва на продају и нема пуно, преносе хрватски медији.

На хрватској страни Јадрана их је што већих што мањих 1.244, од тога насељених 65, али у државном власништву их је 85 посто и они нису на продају.

Када се острво откупљује од приватног власника важи правило прече куповине, што значи да продају треба понудити најпре општини, жупанији и држави, па те ако они нису заинтересовани може се понудити приватнику.

Уговор о купопродаји, међутим, не гарантује потпуни посед, будући да још увек као опште добро остаје обални појас ширине минимално шест метара, а тек са добијеном концесијом и за тај део купац се може сматрати потпуним власником.

Својевремено се, након продаје Смоквице, у јавности појавио страх да ће сва приватна острва бити врло брзо распродата, па су 2006. године донесене измене и допуне Закона о острвима, којима је уведено право прече куповине државе, жупаније, града или општине.

То би значило да су поред цене по којој ће наслеђену дедовину понудити држави, а испод које потом не могу ићи у продају ни другима, власници морали имати и све уредне потребне документе, укључујући и документ о утврђеном поморском појасу.

Тек након што се у року од 60 дана утврди да ни држава, жупанија, град или општина немају интерес за куповину, власници могу размишљати о продаји острва.

„Међутим, ниједно острво у целости заправо се ни пре није могло продати, јер би то подразумевало и продају поморског добра које је опште јавно добро, што значи да су потенцијални купци могли имати своје острво, али не и плажу, јер ју је могуће добити само уз концесију“, објашњава правница Јасминка Билишков, власница агенције „Билишков некретнине“ из Каштела Старог и заменица председника Удружења агенција за промет некретнинама, чија је фирма учествовала у купопродаји Смоквице.

Та агенција заправо и јесте најискуснија у понуди острва, јер од укупно понуђених двадесетак острва на Јадрану, они на „лагеру“ имају петнаестак.

„Имати своје острво је знак престижа међу светском елитом, али хрватско законодавство и лоши инфраструктурни услови на нашим острвима увелико коче њихове намере. Тако су од намераване куповине одустали и неки од познатих клијената, попут Бернија Еклестона и принцезе Каролине од Монака“, навела је Јасминка Билишков.

Према њеним речима, за куповину острва увек постоји интерес и управо сада агенција на чијем је челу има два клијента који су заинтересирани за куповину и обилазе локације.

Додала је и да сва јадранска острва и острвца нису једнако атрактивна, па су и цене у распону од 11 до 70 евра по квадратном метру.