Најстарији Србин од 106 година

Велико Градиште – „Бог ти здравље дао што си дошла да ме обиђеш.” Овом реченицом и осмехом, као да се годинама познајемо, дочекао ме је у свом дому најстарији Србин, деда Мима од 106 лета. „Живим на божију вересију”, започиње разговор. „Док може да се једе и пије, добро је. Знаш како је кад си сам, легнем у кревет и ћутим. Али волим да живим, леп је овај живот.”

У брдовито село Десине, надомак Великог Градишта, дошла сам баш због деда Миме. По рецепт за живот дужи од века. Миливоја Матејића, рођеног давне 1910. године, затичем у његовој трошној „блатњари”, у коју је пре више од осам деценија дошао, како каже, код жене на мираз. Ту ће, вели, и скончати. Његова Дивосија, којој је тепао Дива, била је права „дива” у Мимином животу. Све док га није напустила, пре десет година.

„Моја Дива ми је једном рекла да воли да живи сто година, али ето, оставила ме. Била ми је десна рука, жена способна за живот, да услужи свакога. Много сам је волео. Била је лепа као слика. Толике године смо провели заједно, друговали, волели се”, присећа се са сетом деда Мима.

Било је то пре осамдесет и кусур година. Миливоје је био један од петорице синова у кући Матејића у Десини. У оно време ратова и беде било је, каже, тешко нахранити толику децу.

„Мој отац је децу разделио другима, само је једног сина задржао у кући. Тако је време било. Мајци смо појели век, велики је то посао да нас све опере, нахрани, намири... Дочекала је да се оженим и умрла.”

Да га је дала у „добре руке” лепе Дивосије, доказ је и његов дуг живот. „Слушао сам је, био сам добар. Много ме волела моја Дива. Али, волеле ме и туђе жене”, смешка се деда Мима и вели: „Човек је проклет, увек више воли туђе. Али, ја сам највише волео моју жену.”

Док седимо на трошном кревету где ми, онако старачки, поверава тајне из бурне младости, деда Мима пребацује руку преко мог рамена и кроз шеретски осмех додаје: „Волим ја жене и сад, да загрлим, да седну поред мене. Било је све у младим годинама. Бирао сам коју ја хоћу. Сад се извојевало и не иде више. Нећу да ме комшилук оговара, да ми долазе девојке”, задовољно се осмехује Миливоје, чијем смислу за хумор ни године нису могле ништа.

Он и Дивосија у браку су изродили двојицу синова, од којих има и потомство. Ипак, на прагу 107. године живи без игде икога. Син Душан данас и сам има око 80 година. Деценијама с породицом живи у Француској. Код оца не долази. Последњи сусрет био је на Дивосијином вечном испраћају, пре десет година. „Нема мог сина да ми дође. Не памтим кад сам га видео, фали ми, како да ми не фали”, само што не заплаче деда. Ипак, тражи оправдање за своје дете: „Сигурно не може да стигне, има обавезе. А шта ће и да ми дође. Пошаље ми паре и све имам.”


Деда Мима живи у трошној кући од блата (Фото: О. Милошевић)

Други син Живорад убијен је у личном обрачуну у селу, осамдесетих година прошлог века. Деда Мима неће да копа по тој рани. Иза њега остала је унука Славица, али ни она му не долази на праг. Деду једино није заборавио унук Љубиша, који са родитељима живи у Француској. Повремено обилази очеву родну кућу, а у дворишту је направио и своју. Али, деда у њу још није ушао. Каже, неће да прља. „Волим да седнем у авлију и да је само гледам, тако се задовољим”, прича сетно.

Цео живот обрађивао је земљу. И данас би, каже, возио трактор, али не сме. „Ишао бих ја у село, да се провозам до пијаце, али не да ми милиција, кажу, згазићу некога. И тако, седим овде и борим се с Даницом”, вели деда Мима.

Даница је прва комшиница, која је преузела бригу о њему. Скува, поспреми, опере, заједно са својим сином. Паре, каже она, редовно стижу из Француске.

„Оставили ме овде да се патим. Да није Данице – да се убијеш. Она ме разоноди и добро ме слуша. Тако је време дошло, ако имаш жену да те служи – живи, ако немаш – иди у земљу.”

Миливоје у свом дугом веку није боловао. Ни данас га, каже, ништа не боли, само слабо чује. „Здрав сам као челик”, задовољно ће. Рецепт за дуговечност, каже, лежи у „доброј мери”.

„Ништа не треба превише. Пио сам понеку ракију, нисам се опијао. Више волим да поједем нешто лепо, сласно. Највише волим месо и уз месо. За пиће не марим толико”, открива нам деда Мима, док издаје наређење Даници да нас послужи ракијом, старом више од осам деценија. Каже, сам је у младости сакупљао шљиве и пекао. Младима, вели, нема богзнашта да поручи: „Лако је њима, да ми је та младост. Ни мени нико није казао како треба да живим. Све сам радио сам, из главе.”

О његовој невероватно бистрој глави у 107. години, све говори ова реченица: „Ишао бих ја сам у пазар, али кад виде старог деду, превариће ме. За хиљадарку има да кажу да је сто динара.”

Живео је Миливоје у време краља и Тита. Данас, каже, не зна кад је било боље. „Мени је свеједно. Нисам се мешао нигде, гледао сам мој посао.” Ван Србије изашао је силом прилика – у рату. Тог доба нерадо се сећа.

Дани су му дуги, има времена напретек да пребира по успоменама. Живи без телевизора и радија. Само шпорет пуцкета. Питам га колико још намерава да живи.

„Колико ми Бог да. Шта год он одлучи, добро је. Али, живот је леп и овако.”

У Бога, каже, много верује. „Нисам незнабожац, Бог постоји. Па ко мене држи у овим годинама, ако није он. А зашто – то само он зна. И кад ће да ме позове код њега, само он има ту математику.”

Ако је до деда Миме, волео би, каже, да се Бог „заброји”. Да поживи још неку годину.