Почетна страница > Новости

Иво Андрић у Берлину

/ vostok.rs   | 27.02.2016.

Тихи човек у оку урагана



„Јер шта су друго данашње победе него сутрашњи порази?... Све је то само кратак ружан сан тај говор о победама. Нема пораза ни победа него увек и свуда, код поражених једнако као и код победника напаћен и понижен човек.”
(Иво Андрић, у „Немирима”)

Мрак је већ постајао густ те вечери 1. јуна 1941. године у тренутку када су зашкрипале кочнице специјалног воза који је ушао у Београдску железничку станицу. Наоколо су се назирали обриси рушевина преосталих од априлског бомбардовања. Кроз пару коју је испуштала још задихана локомотива промаљале су се тамне прилике путника с пуним рукама кофера, породице с децом, носачи са завежљајима. Вагоне који су довезли депортоване југословенске дипломате одмах су окружили војници са знаком свастике. Припадници Гестапоа већ на перону раздвајали су и одводили неке путнике.  

Андрић, вођа групе интернираних југословенских дипломата, донедавно посланик у Берлину, дипломата земље које више није било, и даље није могао да се помери из купеа. Са спуштањем мрака као да му је терет на грудима и на души постајао толико тежак да је једва дисао.

„У најгорим својим часовима налазио сам необичну и неочекивану утеху у томе што сам замишљао један други живот, исти као мој... али прав, светао, чист... живот који почиње са благословом и губи се у висинама и гаси у светлости...”

За тренутак му би лакше. Руке му се померише и ноге почеше да следе његове наредбе. Бивши посланик Андрић сиђе из воза. Распитивао се о колегама које је одвео Гестапо. Неке од њих више никада неће видети.

Отмен и честит

„Немци и Немачка! То је највећа мука мога живота, слом који може значити у човековој судбини или прекретницу или смрт... што сам ја лично пропатио од Немаца и због Немаца!”, написаће једном, много година касније Андрић сећајући се дана који су били истовремено врхунац, најдраматичније раздобље и крај његове дипломатске каријере.

Од фебруара 1921. године, када је упућен у Рим, у посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Ватикану, па до априла 1941. године, скоро тачно две деценије трајаће Андрићева дипломатска каријера, од положаја до положаја, у скоро сталном напредовању. Био је вицеконзул у Риму, Букурешту (1921), Трсту (1922), Грацу (1923), Марсеју (1924), Паризу (1928), затим секретар посланства у Мадриду (1928), Бриселу (1929), Женеви (1930). На сваком месту шефови су га похваљивали и препоручивали.



 Иво Андрић након предаје акредитива Адолфу Хитлеру, 19. априла 1939. године

„Марљив у служби, примеран... ретка интелигенција, отмено васпитање, честит карактер... племенит и осетљив човек... самодисциплинован, уздржљив, дистанциран... затворен у себе, суздржаних реакција...”, само су неке од особина које су шефови и колеге давали том младом дипломати чији је стил писања освајао а проницљивост пред људима и догађајима пленила.

У марту 1933. године Андрић је из Женеве премештен у Министарство иностраних послова где је добио звање саветника. Две године касније постављен је на један од најважнијих положаја у министарству – за начелника Политичког одељења. Била је то одлука председника Владе и министра иностраних послова Милана Стојадиновића који је одиграо одлучујућу улогу у Андрићевом напредовању. Новембра 1937. године, на предлог Стојадиновића, Андрић је постављен за његовог заменика, то јест помоћника министра иностраних послова. У мемоарима „Ни рат ни пакт” Стојадиновић је записао: „Андрића сам веома ценио и полагао на његово мишљење у свим важнијим питањима. Он је био Србин католичке вере из Босне, књижевник, паметан и одмерен у мишљењу. Дипломатске ноте које би он по мојим упутствима обликовао, било је право задовољство читати.”

Течан немачки

Средином тридесетих година 20. века, након доласка Хитлера на власт, нагло се мењала европска политичка сцена. Југославија је под управом кнеза Павла Карађорђевића настојала да се прилагоди новим условима прокламујући неутралност. „Немачка аждаја се устремила на нас”, рекао је једном приликом Стојадиновић своме помоћнику, „морамо настојати да је отклонимо од наше земље. Нека иде на другу страну... Немци су тешки као пријатељи а опасни као противници...”




Андрић је био дискретни и делотворни извршилац замисли југословенског намесника кнеза Павла и његовог министра иностраних послова. Један бивши колега записао је да се Андрић као други човек министарства показао као „тихи, меки, прилагодљив чиновник” обузет белетристиком и коме је „најважније било да се не замери колегама”.

Како је једном Андрић записао у својим размишљањима, „у дипломатској служби прилике присиле већину људи да морају пре или после да иступе самостално и да покажу какви су и шта умеју”. Он је као помоћник министра играо значајну улогу у закључењу „уговора о вечном пријатељству” са Бугарском (јануар 1937) и у преговорима са Мусолинијевом Италијом који су довели до закључења Београдског уговора о пријатељству (март 1937) којим је за одређено време отклоњена опасност од напада Италије. Андрићева улога „сиве еминенције” Министарства иностраних послова завршила се онда када је пала Стојадиновићева влада (фебруар 1939) и када је на место министра био постављен дотадашњи посланик у Берлину – Александар Цинцар-Марковић.

Да би донекле ублажила неповољан утисак на Немачку због смене пронемачког премијера, нова влада је његовог сарадника Андрића поставила за „опуномоћеног министра и изванредног посланика” у Берлину. У својој препоруци да се одобри дипломатски агреман за југословенског посланика, Фон Херен, немачки посланик у Београду написао је:

„Говори течно немачки... увек је сматран једним од политички најспособнијих руководилаца у дипломатској служби Југославије. За време свог дугог деловања у министарству Андрић је... у свим преговорима показивао темељно разумевање... немачке политике...”


Мир у промилима

Нови посланик ступио је на дужност у Берлину 10. априла 1939. године. Посланство је била једна од највећих југословенских мисија. Бројало је 15 службеника. Већ након неколико дана нови посланик нашао се пред фирером. Тешко је замислити два различитија карактера него што су били немачки вођа и београдски посланик и писац.


  На паради у Берлину, Андрић иза Хитлера и принца Павла, у јуну 1939. године

„Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене... Да сте ме тада запитали какве има очи, не бих могао са сигурношћу да вам кажем: откривао сам у њима неку хладну радозналост, хладан сјај човека који више верује у своје идеје и предрасуде него у самог себе.”

Током првих месеци свог мандата, приређује низ важних посета Берлину током којих су југословенски државници покушавали да нађу модус вивенди са Хитлером али да истовремено остану изван великог сукоба, односно да одрже неутралност земље. Министар Цинцар-Марковић је априла 1939. године посетио Берлин. Нешто касније са Хитлером је разговарао и кнез Павле (јуна 1939. године). У тим разговорима у предвечерје Другог светског рата, Немци су настојали без већег успеха да Југословене наведу на неки поступак којим би потврдили приближавање Силама осовине, попут изласка Југославије из Друштва народа или напуштања Балканског пакта. Хитлер је био разочаран, па и бесан након тадашњег разговора са кнезом Павлом од кога је могао да извуче тек неодређена обећања.

Судари помућених светова


Развојем ратних дејстава у Европи након септембра 1939. године маневарски простор југословенске дипломатије бивао је све ужи. Европа је горела. Немачка је брзо разорила Пољску. Наредне године (априла 1940) заузела је Данску и Норвешку. Јуна 1940. године у блицкригу победила је и покорила Француску. Италија је са своје стране октобра 1939. године напала Грчку која јој је пружила јак отпор. Немци су почели дуготрајно бомбардовање Британије којој је претио општи напад. Земље југоисточне Европе, једна по једна, сврставале су се уз силе које су у том тренутку изгледале непобедиве.

У извештајима Андрић је дао тачну оцену стања у Немачкој: „Већина Немаца спремна је да прими највеће жртве и да постане добровољни саучесник у најстрашнијим насиљима и најрискантнијим међународним авантурама... Немачке масе су и овога пута савршено и послушно оруђе у рукама вођства и цео немачки заиста огромни напор оставља утисак елементарне силе која... настоји да помери све остале народе са места које они заузимају.” Југословенски посланик налазио се у тешким приликама покушавајући да остане неутралан између на смрт зараћених непријатеља. Тихи, умерени дипломата нашао се у оку олује. Сваки његов корак и реч пратили су немачки шпијуни. Сваки његов извештај Београду британски доушници су достављали Лондону.

„То су били дани колективног људског лудила”, записао је Андрић, „када су се у свести сваког човека сударали помућени светови. Зло је ишло у ширину и даљ, тако да је претило да затрпа сваку светлост и утеху.”

У Тројни пакт којим се стварао нови нацистички поредак у Европи и свету и који су потписале Силе осовине (Немачка, Италија и Јапан) укључиле су се, новембра 1940, Мађарска, Румунија и Словачка, а 1. марта 1941. године и Бугарска. У новим условима положај Југославије и њене спољне политике морао је да се мења: од политике „неутралности”, Југославија је прогласила „благонаклону неутралност” према Немачкој. Југословенски државници покушавају да увере Немце да ће се супротставити могућем енглеском присуству на Балкану, нуде и нове уговоре о ненападању с Немачком и Италијом, али и даље настоје да избегну потпуно сврставање уз нацистичку силу...

Међутим, сваким новим догађајем и новим ратним успехом Хитлер је повећавао преговарачки улог и притисак на Југославију.   Комбиновањем обећања и скривених претњи хтео је да земљу Јужних Словена у потпуности уклопи у свој „нови поредак” како би се обезбедио од могућих изненађења уочи рата на истоку. Јуна 1940. године Југославија је обновила дипломатске односе са Совјетским Савезом надајући се да ће тиме ојачати међународни положај. Али у новембру 1940. године фирер је поручио Београду: „Ваша проста неутралност више није довољна гаранција.” Југославија се нашла у ситуацији „човека који је упао у кавез са тигром и нада се најбољем, иако се време вечере приближава”, како је то сликовито описао један тадашњи британски посматрач.


Тајни разговори

У једној Андрићевој песми из тог доба песник је записао: „Окужан ваздух груди стеже, Одмора нема будно око, Спутан живим и тешко дишем, Све ме је мање, све сам ниже, Све је мрачније и све је теже...” Везе између владе у Београду и Немачке током 1940. године и почетком 1941. године биле су појачане. Међутим, за југословенског посланика у Берлину већина најважнијих сусрета и разговора била је обавијена тајновитошћу.


Зграда нашег посланства у Берлину

Андрић је био врло мало обавештаван о дешавањима. Нашао се у неугодном положају од кога стрепи сваки званични дипломатски представник: важне поруке размењивале су се путем неформалних веза, сусрети на високом нивоу договарали су се заобилажењем службених канала, врло важни преговори дешавали су се без укључивања званичног посланика... Југословенски премијер Драгиша Цветковић крајем 1940. године и почетком 1941. године слао је поруке користећи приватну особу која је уживала немачко поверење. Био је то уредник листа „Време” и профашистички настројени новинар (једно време и члан Љотићевог покрета „Збор”) Данило Грегорић. Он је новембра 1940. године лично пренео поруке Цветковића немачком министру Фон Рибентропу у којима су изнесени услови под којим би Југославија пришла Силама осовине. Грегорић је у фебруару 1941. године уговорио тајни састанак Цветковића и Цинцар-Марковића са Хитлером и Фон Рибентропом. Посланик у Берлину је овакво деловање своје владе тешко примио:

„У последњих неколико месеци”, писао је министру, „десило се у два маха да приватне личности из Београда долазе у Берлин и воде разговоре са министром иностраних послова Рајха... Овакав начин разговора са овдашњом владом отежава односно онемогућује положај овдашњег краљевског посланика...”


Последњи посланички дани


У исто то време Андрић доживљава још јаче ударце на свој углед. Новембра 1940. југословенски министар спољних послова Цинцар-Марковић тајно посећује Хитлера и Фон Рибентропа у Баварској (Берхтесгаден). О овом важном сусрету на коме Хитлер износи своје услове будућих односа Андрић сазнаје тек накнадно и то од немачке стране. И док се немачки притисак на Југославију стално појачавао, Андрић је заобиђен и приликом одржавања наредних сусрета на највишем нивоу.

Фебруара 1941. године у Салцбург на ноге Хитлеру долазе Цветковић и Цинцар-Марковић. Фирерове поруке и претње су све конкретније: „Југославија од сада мора заузети јасан став према новом поретку.” У свом извештају влади, Цветковић закључује: „Нама су мисли и непосредне намере Хитлера непознате... али једна ствар је ван сумње: силазак Немаца на југ преко Бугарске значи за нас смртну опасност.”


Андрић са Цинцар-Марковићем после пријема код Хитлера, у априлу 1939. године

Уласком немачких трупа у Бугарску почетком марта 1941. године Југославија је практично била опкољена. Кнез Павле је после дугог оклевања решио да прихвати Хитлеров позив да га посети. И овај кључни тајни сусрет у Хитлеровој планинској резиденцији Бергхоф одржан 4. и 5. марта 1941. године протекао је без присуства и учешћа југословенског посланика. Павлов тешки разговор са Хитлером трајао је пет сати. Хитлер је указивао да жели да има јасну ситуацију на Балкану и наваљивао да се Југославија коначно прикључи Тројном пакту. Истицао је да Немачка нема територијалних жеља на Балкану, да не тражи да Југославија преузме војне обавезе нити да немачке трупе прелазе преко југословенске земље.

Кнез Павле је, ипак, избегао коначан одговор. Рекао је да мора претходно да се консултује се осталим југословенским политичарима и вратио се неодлучан у Београд. Добио је извештај југословенског Генералштаба о томе да би војска могла да пружа отпор вероватно само неколико недеља у случају немачког напада.

И док су се смењивале седнице Крунског савета на којима се доносила коначна одлука и немачки ултиматуми Београду, југословенски посланик у Берлину, пун незадовољства и горчине, слао је писма у којима је нудио оставку. У писму од 26. фебруара 1941 он пише: „...Не желим да заузимам један положај под условима који су у противности како са мојим погледима на службу тако и са мојим схватањем личног достојанства.” У новој понуди оставке од 20. марта 1941. године Андрић истиче: „...Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучем са садашњег положаја...”

Као на спроводу

Тако је највиши успон у дипломатској каријери Иве Андрића био на неки начин и његов највећи лични неуспех. Али, показаће се брзо да ће игром судбине и великих историјских збивања овај лични „пораз” ретроспективно на неки начин постати срећна околност по нашег великог писца. Наиме, у каснијим временима након државног удара и рата нико неће моћи да му пребаци да је пружио допринос или имао неку личну улогу у одлуци о приступању Југославије нацистичкој коалицији. Историчар Андреј Митровић Андрићеву мисију у Берлину тумачи на следећи начин: он био тамо не да би преговарао, већ да би „замајавао обавештајне службе”, док се права спољна политика водила у Београду преко министра Цинцар-Марковића. Андрићево заступање интереса земље сводило се на „фингирање противника”.

Андрић је ипак био позван у Беч да у службеном својству присуствује историјском чину потписивања уговора о приступању Југославије Тројном пакту. Тог 25. марта 1941. године атмосфера у југословенској седмочланој делегацији била је „као на спроводу”, навео је немачки министар Рибентроп. „Андрић је изгледао врло нерасположен у Бечу”, записао је један савременик. „Главни, готово једини циљ спољне политике Југославије био је и остаје да се југословенском народу обезбеди мир...”, изјавио је у свом говору председник владе Драгиша Цветковић приликом потписивања Пакта. Када се вратио у Београд, Цветковић је рекао: „Сада је све у реду.” Али ништа више неће бити у реду – и то веома дуго. Неомиљена и слаба Цветковићева влада оборена је већ следећег дана.

Шта је сам Андрић о целом том драматичном раздобљу за Југославију и за њене народе, располућене између пакта, пуча и рата размишљао? Можда је најбољи одговор дат у овој његовој мисли:

„Потпуно је погрешно схватање које нам је остало као рђаво наслеђе прошлости да између силе и покоравања сили нема средњег пута и да у односу са иностранством ваља изабрати једно од то двоје. У односу са иностранством извесно је да ни једно ни друго не ваља и да између силе и покорности воде многи путеви, и управо то су путеви достојанства и успеха.”


Зло у ширину и удаљ

Након војног удара од 27. марта у Београду наступили су драматични дани. Андрић је 2. априла отпутовао у Београд да би добио упутства од новопостављеног министра иностраних послова, искусног Момчила Нинчића. Вратио се одмах у Берлин с нотом којом би обавестио немачко руководство да је нова Влада „спремна да понуди било какав уступак који се не коси с националном чашћу”. Али више ни Фон Рибентроп ни његов заменик нису хтели да га приме. Разбеснели Хитлер донео је неопозиву одлуку: Југославију треба уништити и раскомадати.



Андрићев сарадник, војни аташе у Берлину Владимир Ваухник већ 28. марта добио је обавештење да је одлука донета. Дан касније сазнао је и тачан датум напада. Југословенски генералштаб, међутим, сумњао је у поузданост ових података. Андрић је 4. априла 1941. године послао последњу депешу за Београд у којој је најављивао драматичне догађаје:

„У овдашњем дипломатском кору чује се мишљење да Немци... убрзано спремају повод за евентуални напад против Југославије...” Следећег дана позван је у протокол како би му био враћен дипломатски пасош. Његова мисија била је завршена.

После напада 6. априла 1941. Андрић је са двеста и једним чланом југословенских дипломатских мисија и њихових породица из Немачке, Француске, Холандије и Белгије депортован у Констанц, а онда у Бед Шахен, на немачко-швајцарској граници, уз најаву да ће бити пребачени у Швајцарску. Међутим, дипломате никада нису стигле на неутралну територију. Немци су, кршећи међународне уговоре и упркос Андрићевим протестима, целу групу вратиле у окупирани Београд.

 Једино је самом посланику било понуђено да пређе у Швајцарску, али он је то одбио изјављујући да ће поделити судбину својих колега. Након доласка у Београд, Гестапо је ухапсио једанаест дипломата из ове групе од којих је шест послато у концентрационе логоре из којих се неки неће вратити. Андрић се пензионисао одмах након повратка у Београд.

Током рата живео је повучено. Није одобравао објављивање својих дела. Више никада неће писати дипломатске депеше. Уместо тога, писаће романе.

Аутор:  Душко Лопандић,
Забавник

 




Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост < Предходна новост Следећа новост >








Остале новости


Остале новости из рубрике »