Вук у златиборској кожи

  

 Рођен је 3. маја 1914. године у породици Рајка Ђенића, познатог последњег кириџијског кафеџије, „сиротињске мајке”, код кога су златиборске кириџије ноћивале на путешествијима.

Сама Рајкова кафана била је ваљда најнеобичнија на свету. Имала је библиотеку од око хиљаду књига. Златиборска читаоница налазила се у Рајковој кафани. И у тој и таквој атмосфери, међу путницима намерницима и старинама које причају приче из живота старих Златибораца, још из времена кнеза Милоша, кад је Чајетином и Рујном господарио (силни) сердар Јован Мићић, стасавао је Пујо. Био је нежног здравља, па су га невоље са очима, које су почеле још у основној школи, приморале да остане уз оца. Како је то преболео, већ је престарио за упис у гимназију, силну му жељу.

Шта ће, остане у кафани. Међутим, да макар не баци погледа на те силне књиге, не бива. Преко дана је помагао оцу, послуживао, кувао кафу и точио полиће, а ноћу читао. За „Политику” је 1939. године рекао да му је оно кување кафе и точење ракије главно занимање. И све време нешто је записивао. Виђали су га како са блоком и оловком лута по златиборским селима, црта и пише. Сељаци нису баш били навикли да им се около мота неки залудни цвикераш са скиценблоком, али су га остављали на миру. А Пујо је почетком тридесетих видео да по београдским листовима излазе цртежи Љубе Ивановића, Франте Малог и разних других сликара, најчешће са мотивима природе, старих грађевина, предела целе Србије и Југославије. Ово га је опчињавало, па је решио да и он допринесе тако што ће скицирати пределе Златибора.

Пресудно је било познанство с лекаром Магазиновићем, који је био запослен на Златибору, а становао у Рајковој кафани. Лекар, пореклом из чувене породице Магазиновића, волео је књигу и ликовну уметност. А помало и кафану уз све то. Како је Пујо деценијама касније сведочио, некако се одважио да доктору покаже своје цртеже. Овај га је охрабрио да настави, а узгред му поклонио и једно луксузно издање Ренаковог „Апола”, историје ликовних уметности, и збирку копија ренесансних сликара. И Пујо је на посао нагрнуо још усрдније. Растрчао се по златиборским бестрагијама, скицирао стара дела народне архитектуре, пределе, људе.

Говорио је да је свестан да његови цртежи немају уметничку вредност, али су ваљда веродостојни. Док је цртао, канда нема вододерине на Златибору у коју се није завукао. Успут је записивао приче, легенде, сакупљао старе предмете. Све што може да има неку вредност, етнолошку, историјску, какву год. Већ 1932. године у „Криминалној библиотеци” објављује чланак о хајдучији по Златибору, о оним људима „који нису одлазили у шуму из витештва, већ из немогућности да се помире са дисциплином која се наметала новој савременој држави”.

Следе чланци у „Гласнику” Етнографског музеја у Београду, где уредници оберучке дочекују новог сарадника, који им непрестано шаље приче о обичајима свог завичаја. Убрзо штампа и први туристички водич Златибора за Туристичко друштво, које је основао 1937. године. И ко зна докле би то тако трајало, да убрзо није избио Други светски рат. Долазе Немци, избија устанак, пуца се на све стране, а Чајетина је некако свима на путу. Пујо је приморан да се (почесто) склања по околним селима, али су они блокови увек с њим. Црта, не престаје. Да макар нешто лепо остане из тих тешких година.

А када су у Чајетину 22. септембра 1941. године нахрупили партизани, устремили су се на општинску архиву. Већ је избачена испред зграде, само се чекало да се донесе однекуд бензин или петролеј па да букне „стари свет”. У ту гунгулу умешао се Пујо и успео да измоли команданта да се архива не пали, ваљаће народу, а ту ионако нема ништа што би Немцима користило. Неколико година касније, видеће се да је овај чин био итекако далековид. Историјски архив у Ужицу добио је најбогатији архивски општински фонд. Захваљујући Пују.

По ослобођењу решио је да у Чајетини обнови библиотеку. Дочекало га је тачно 86 књига и један расклиматани сто. Остатак је завршио ко зна где. Тек тада почиње да ради из све снаге. Фонд се брзо попуњава, стижу нове књиге из свих крајева земље. Цео крај укључује се у обнову. Један сељак из Чајетине упорно размишља како он да помогне. Нема књиге, али има шуму. И предложи да се из његовог забрана одабере бор, од чије би се продаје купиле књиге за библиотеку.

Не мањка ни читалаца. Залазио је свуда где има народа, вукао их за рукав да сврате и у библиотеку, кад већ неким послом дођу у Чајетину. И људи су долазили. Прво стидљиво, понеко уђе, узме књигу. А онда у све већем броју. Борио се да књигу приближи народу, а у том циљу прокрстарио је Златибор уздуж и попреко, зашао у свако село, сваку чобанску колибу. И свуда са пуном торбом књига. Људима „на ноге”. А онда, кад дође по књиге, преслиша их шта су прочитали. Досетио се па је од пионира направио бригаду књигоноша које разносе књиге. Чајетинска библиотека убрзо је добила име Димитрија Туцовића, а Ђенић је направио и спомен-собу србском социјалисти рођеном у овом крају.

Пујо се свуда мотао, свугде га је било, поготово тамо где може да нађе још неки податак, причу, предмет, било шта што тиче његовог Златибора, ма колико ситно изгледало. Тако је успео да се нађе и на лицу места када је Јосип Броз Тито неколико година после рата посетио Златибор. Како се маршал занимао за напредак планине, Пујо је успео да секретару Среског одбора Милану Јевтовићу дотури предратни план вештачког језера на Златибору, пројекат инжењера Миладина Пећинара. И убрзо је на Златибору освануло језеро. Баш оно са плана који је Пујо незнано како успео да сачува.

Међу посетиоцима библиотеке убрзо је кренула прича да Пујо стално нешто записује у свој дневник, у ком је заиста било свега и свачега. О готово сваком посетиоцу библиотеке остао је запис. Дође земљорадник из Гостиља, узме за себе књиге о пољопривреди, а за жену Балзака. Шта ће, то јој је омиљени писац. Или долази старија сељанка из Семегњева. Не уме да се потпише на реверсу, али узима књигу јуначких песама и наглас чита десетерац. Пујо је с њом водио борбу, пошто је књиге враћала прилично запрљане. Како год, схватио је да код ње у кући не влада „примерна чистоћа”. И убаци јој у једну од књига – брошурицу о одржавању чистоће. Баба тад почне да враћа чисте књиге. Задатак испуњен. Нашао се ту и неки путар из Чајетине коме је омилила кафана. Пујо реши да га, миц по миц, домами у библиотеку и тако одвоји од кафане. Да му књигу да чита, а успут му суне и мало ракије. Па све више књига, а све мање ракије. На крају остану само књиге. И то све уради онај који је почео тако што је точио исте те полиће.

Траг за потомке

А кад затвори библиотеку, наставља са својим хобијима. Годинама ради на „Златиборском летопису”, рукопису који је напослетку нарастао на готово 400 страна и у коме је садржана свака ситница до које је писац током свог живота дошао, а да се тиче Златибора и Златибораца. Рад је касније, као изузетну вредност, откупила Србска академија наука и уметности. И даље скупља предмете, све оно што више није могло да се види ни по најзабаченијим селима, у библиотеци отвара завичајни музеј, архив. И сами сељаци махом су заборавили чему су ти предмети уопште служили. Зато су их радо давали Пују. Он их је описивао и чувао.

Сав труд и рад није остао незапажен. Ђенић је први добитник „Вукове награде” 1965. године. То му даје подстрек, па крајем шездесетих почиње да скицира велики број кућа у Ужицу. Осетио је да ће старе куће убрзо бити срушене како би се на њиховом месту подигла модерна здања и решио је да их сачува од заборава. Цртеже је, заједно с причама о тим кућама, објављивао у разним ужичким гласилима. Пред крај живота одлучио је да објави своје радове. Нажалост, није дочекао. Упокојио се 1992. године. Библиотека „Димитрије Туцовић” у Чајетини, једна од најлепших у Србији, преименована је у „Љубиша Р. Ђенић”. Тешко да нека установа има приличније име. Коначно, сви цртежи Љубише Р. Ђенића Рујанског обједињени су у једну књигу 2011. године. Ова књига, „Цртежи и записи”, јесте остварење сна Пуја Ђенића, а уједно и драгоцено сведочанство о Златибору којег више нема.

Немања Баћковић,
Забавник