20 година од егзодуса Срба из Сарајева: Жртва за Републику Српску

 
Ово је први пут да се излазак Срба из Сарајева обиљежава обимније од кратког помињања у вијестима. Обиљежавање је проглашено је догађајем од републичког значаја, и подржано од највиших институција Српске. Планирано је да се до 12. марта када ће се одржати академија, уприличе и други догађају, попут изложбе фотографија и округлих столова који би са политичке, демографске, економске и других страна освијетлиле значај изласка Срба из Сарајева.

Сама академија бића преношена на програму РТРС, а за умјетнички дио програма задужен је Драган Елкић, некада радник Српске радио телевизије, данас режисер у Београду.

- У оквиру академије учествоваће хор, оркестар и балет Народног позоришта из Београда, а биће изведена и композиција која је направљена по тексту Рајка Петрова Нога, „Нек" пада снијег, Господе“ - открио је дио програма Елкић.

Учешће културних радника из Београда је прилично значајно, јер се Елкић подсјетио блокаде која је прије 20 година постојала на РТС. Он је као радник СРТ снимао исељавање Срба, од чега је настао филм Крстић, који је овјенчан главном наградом на фестивалу у Београду. РТС је директно преносио додјелу награда, објавили су име филма и аутора, али ниједан једини кадар филма гледаоци нису могли видјети. Тек 11 година после тога тај филм је приказан на РТС.

Из саме најаве академије уочава се да програм неће бити посвећен јадиковању и виктимизацији. Као главни мотив наглашава се узвишеност жртве сарајевских Срба и утицај тог чина на стварање Српске оваква каква је данас. Тај аспект раније нико није потенцирао, али је очигледно да је излазак Срба, готово до последњег, спријечио стварање два „србска питања“ у БиХ, какво је у једном моменту постојало на Космету, гдје су постојали „Срби са сјевера и Срби из енклава“.

Останак Срба у Сарајеву учинило би да се образују два србска друштва која немају увијек исте циљеве, и у коме би онај ближе Сарајеву био спона која би увлачила Српску у унитарну БиХ, или изазивала међусрпске скуобе. Сарајевски Срби нису упали у ту замку, и свој лични конфор и имовину су мијењали за живот у Републици Србској.

Незаборав тог чина, али и трагичних слика изласка у најтежим временским условима један је од основа академије која ће бити одржана у Бијељини. Али Драган Елкић истиче да је прва тачка ослонца – достојанство.

- Главна ствар од које треба побјећи је патетика, и то нас разликује од других. За мене је најупечатљивија слика тог езодуса је жена, на минус 20, у наручју држи бебу, око ње је четворо дјеце једно другом до увета, ниједно нема 10 година, а ја кад је снимам она пролази са осмјехом. То је метафора достојанства тог народа који је изашао, слика тог узвишеног чина који је урадио тај народ. Ја питам једног сељака који вози кола, докле идеш? А он каже: Идем докле стигнем. Други каже: Идем за братом Србином, па ваљда ћу негдје стићи – присјећа се Елкић.

У дијелу приче која се односи на културу сјећања, Елкић подсјећа да је незамисливо да је готово немогуће пронаћи фотографије тих догађаја из 1996. Слика нема на интернету, а питање је да ли су појединци који су тада фотографисали сачували. 

- Пробали смо прво да направимо изложбу фотографија, и дошли до сазнања да не постоји ни једна једина фотографија из егзодуса. После тога смо узели моје видео материјале и скидали кадар по кадар, и направили 500 фотографија. После изложбе ће бити доступне на интернету.