BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Србско-руске језичке везе

09.12.2015. год.
Србски језик је приступачан и отворен као и његови говорници, сваком човеку, чак и најповученијем, пружа могућност да брзо уђе у најприснији контакт са саговорником


По­ре­ђе­ње свог је­зи­ка са стра­ним раз­от­кри­ва у ма­тер­њем је­зи­ку осо­би­не на ко­је без по­зна­ва­ња друк­чи­је је­зич­ке ствар­но­сти чо­век ни­кад не би обра­тио па­жњу. Срп­ски је­зик је и сли­чан ру­ском и раз­ли­чит од ње­га. До­бро су по­зна­те ре­чи ко­је у два је­зи­ка зву­че исто а зна­че раз­ли­чи­те ства­ри као што су срп. вре­дан и рус. вред­ный  ‘ште­тан, зао’, срп. пра­ви и рус. пра­вый ‘де­сни’, срп. по­ку­ша­ти и рус. по­ку­ша­ть ‘по­је­сти’ (за­то се Ру­си ко­ји уче срп­ски сме­ју кад им про­фе­сор ка­же: „по­ку­шај­те“, ис­при­чај­те о сво­јој по­ро­ди­ци). Оп­шти ути­сак је да је у гра­ма­ти­ци срп­ски лак­ши од ру­ског: у фо­не­ти­ци ру­ски има мно­го ви­ше су­гла­сни­ка, у де­кли­на­ци­ји и кон­ју­га­ци­ји срп­ски има мно­го јед­но­став­ни­ја пра­ви­ла про­ме­не ре­чи са ма­ње из­у­зе­та­ка и по­себ­них слу­ча­је­ва, о пра­во­пи­су и ин­тер­пунк­ци­ји и да не го­во­ри­мо. Не­што од ово­га је по­сле­ди­ца раз­вит­ка на­род­них го­во­ра од по­чет­ка дру­гог ми­ле­ни­ју­ма до 19. ве­ка, а не­што – исто­ри­је књи­жев­ног из­ра­за. Ру­ски стан­дард је на­стао на осно­ви цр­кве­но­сло­вен­ског је­зи­ка, по­на­род­ње­ног у пле­мић­кој сре­ди­ни кра­јем 18. и пр­вој по­ло­ви­ни 19. ве­ка. Срп­ски стан­дард је као што се зна из­ра­стао из се­о­ске сре­ди­не, оти­снув­ши се да­ле­ко од је­зи­ка цр­кве­них књи­га. У Ру­си­ји је ства­ра­лац стан­дар­да би­ло плем­ство, док је у Ср­би­ји – то био на­род. Та­ко је на­ста­ла ду­бо­ка раз­ли­ка из­ме­ђу два је­зи­ка. Нај­ре­чи­ти­је о овој ра­зли­ци све­до­че ру­ска и срп­ска лек­си­ка, реч­нич­ки фонд. Тач­ни­је, круг пој­мо­ва ко­ји мо­гу и те­же да из­ра­зе оба је­зи­ка.

Од је­зи­ка цр­кве­не књи­жев­но­сти ру­ски је на­сле­дио мно­штво ре­чи ко­је са­вре­ме­ни Ру­си сма­тра­ју са­свим обич­ним. Вр­шча­нин, ру­ски лин­гви­ста Ни­ки­та Иљич Тол­стој, пра­у­нук чу­ве­ног пи­сца, скре­тао је па­жњу сту­де­на­та да у по­зна­тој ру­ској из­ре­ци „Ус­та­ми мла­ден­ца гла­го­лет исти­на“ (усти­ма де­те­та го­во­ри исти­на) не­ма ни јед­не ру­ске ре­чи – све су цр­кве­но­сло­вен­ске. Ова по по­ре­клу књи­шка лек­си­ка слу­жи као не­ис­црп­ни из­вор си­но­ни­ми­је и стил­ских ва­ри­ја­ци­ја и чи­ни осно­ву та­ко­зва­ног ви­со­ког сти­ла у ру­ској књи­жев­но­сти. Сто­ти­не пој­мо­ва се мо­гу на­зва­ти на ру­ском на раз­не на­чи­не што ће де­ло­ва­ти или сва­ко­днев­но или по­ет­ски. Али ни­је са­мо фор­ма у пи­та­њу. Ср­би ко­ји уче ру­ски би­ва­ју за­чу­ђе­ни ка­да на­и­ђу на ру­ску раз­ли­ку из­ме­ђу исти­не као фи­ло­зоф­ског пој­ма, је­дин­стве­ног зна­ња (тра­жи­ти исти­ну), и исти­не као фак­та ко­ји од­го­ва­ра ре­ал­но­сти (ка­жи ми исти­ну). За­хва­љу­ју­ћи цр­кве­ним ре­чи­ма Ру­си лек­сич­ки, а то зна­чи и пој­мов­но, раз­ли­ку­ју по­што­ва­ње обич­ног чо­ве­ка од по­што­ва­ња све­ти­те­ља или ико­не, ус­хи­ће­ње код де­це и ус­хи­ће­ње код од­ра­слих љу­ди, ин­спи­ра­ци­ју зе­маљ­ску и ин­спи­ра­ци­ју чи­сто ду­хов­ну, не­бе­ску. Као ре­зул­тат про­се­чан Рус без про­бле­ма раз­у­ме оно шта се чи­та у цр­кви: он ма­хом та­ко и го­во­ри.  

Че­сто је те­шко раз­ли­ко­ва­ти ко­је су осо­би­не ру­ских ре­чи на­ста­ле ка­ко ре­зул­тат де­ло­ва­ња цр­кве­ног ути­ца­ја, а ко­је пле­мић­ког. У ре­чи­ма ви­со­ког сти­ла ова два чи­ни­о­ца мо­гу се пре­пли­та­ти. Леп при­мер је ру­ски гла­гол на­сла­жда­ть­с, ко­ји се обич­но пре­во­ди на срп­ски као ужи­ва­ти. Ка­да Ср­бин ка­же „До­ђи код ме­не да гле­да­мо филм, је­де­мо ко­ки­це и ужи­ва­мо!“, Рус то не мо­же пре­ве­сти сво­јим гла­го­лом, јер је он на­ме­њен за из­ра­жа­ва­ње ви­шег, обич­но ду­хов­ног ужи­ва­ња и ина­че се не од­но­си на сва­ко­днев­не ра­до­сти, али за­то се ши­ро­ко упо­тре­бља­ва у по­е­зи­ји.  

Као је­зик на­ро­да срп­ски је мно­го јед­но­став­ни­ји и ди­рект­ни­ји у упо­тре­би ре­чи, док ру­ски на­ла­же мно­го огра­ни­че­ња. Ср­би мо­гу пре­ба­ци­ти са­го­вор­ни­ку кад им он пер­си­ра, док Ру­си то мо­гу ура­ди­ти кад им он ты­ка­ет (ка­же „ти“). Ру­си мо­гу ре­ћи не­по­зна­том де­ча­ку у ауто­бу­су „Ви“ са­мо за­то што има­ју на­ви­ку та­ко осло­вља­ва­ти све не­по­зна­те љу­де: „Да ли си­ла­зи­те на сле­де­ћој?“ Ме­ђу­тим, за њих је не­појм­љи­во ка­да мла­ди са­рад­ник бе­о­град­ског фа­кул­те­та ка­же „ти“ ста­ри­јем ко­ле­ги. Ра­ди ве­ће уљуд­но­сти из­ра­за Рус ка­же: „Не би­сте ли ми мо­гли по­мо­ћи“ уме­сто јед­но­став­ни­јег срп­ског „Да ли би­сте ми по­мо­гли“.

Срп­ски је­зик је при­сту­па­чан и отво­рен као и ње­го­ви го­вор­ни­ци, сва­ком чо­ве­ку, чак и нај­по­ву­че­ни­јем, пру­жа мо­гућ­ност да бр­зо уђе у нај­при­сни­ји кон­такт са са­го­вор­ни­ком, да се угре­је ње­го­вом то­пли­ном и енер­ги­јом и оба­сја до­бро­ду­шно­шћу. Прин­цип „не­ма про­бле­ма“ – пр­ви из­раз ко­ји на­у­чи стра­нац у Ср­би­ји – ва­жи и за су­шти­ну срп­ског је­зи­ка. 

Јекатерина Јакушина,
Про­фе­сор срп­ског је­зи­ка, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та



  • Извор
  • / vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Украјински председник не жели да поремети већ отежану акцију мобилизације, изјавио је за лист локални посланик


Украјински главнокомандујући Александар Сирски признао је да су руске снаге постигле тактичке успехе у низу области у зони борбених дејстава.


У првом кварталу 2024. године фокус НИС-а био је на наставку и повећању обима инвестиционог циклуса започетог прошле године. Тако је у развојне пројекте инвестирано 10,5 милијарди динара, што...


Кијев би се обавезао на неутрални статус и добио међународне безбедносне гаранције, према нацрту споразума


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА