Увек прва

 Од 1938. године радила је у министарству просвете, водила књижевне стране у листу „Правда”, усавршавала се као „приватни научник”. Када је крајем октобра 1940. године, с пријатељицом Зором Станковић, изнајмила петособан стан у Улици господар Јовановој 49, распламсала је чаршијске приче да као „следбеница Сапфо” воли исти пол. Многи су је оговарали и због журева које је сваког четвртка правила у салону, уз окупљање филозофа, глумаца, оперских певача, сликара, вајара. Следеће године булеварски листови „Балкан” и „Вече” прогласили су је „неморалном”: објавили су писма која је упутила доктору Марковићу, који се управо разводио.

 Почетак Другог светског рата дочекала је у Београду, иако су јој пријатељи саветовали да се склони, јер је од 1933. године у новинама и на предавањима осуђивала Хитлерове прогоне Јевреја. Храбро је одбила да потпише Недићев „Апел србском народу” против комуниста, што је касније објаснила речима:

 „Али и они су људска бића и моји суграђани, које је фашистички окупатор прогонио као дивље звери.”

 На основу дојаве, у јесен 1942. године, немачки официр и агент Гестапоа упали су јој у стан и после претреса одвели је у Ратнички дом на саслушање. Уследило је испитивање: да ли се под њеним кровом окупљају масони, да ли је партизанима носила оружје у шуму, да ли је имала предавања у Јеврејском дому? Држала се храбро, али када су је пустили кући дрхтала је као прут.

Мудрац у библиотеци

За време рата радила је у Народној и Универзитетској библиотеци, трпела хладноћу и несташице хране. Морала је да продаје ствари црноберзијанацима, па је остала без сребрнине, књига, клавира... Исцрпљена и малаксала, спала је на свега четрдесет килограма, све док се није одрекла брилијантског прстена и уз бољу исхрану поправила. Међутим, ни у најтежим данима није заборављала на науку: држала је часове једном гимназијалцу (Ђорђе Вид Томашевић, касније професор антропологије на Бафалском колеџу Њујоршког државног универзитета), сређивала своје радове из новина, писала наставак „Филозофских фрагмената”. Молила се богу да рат и бомбардовање престану, а у дневнику је забележила:„Верујемо у заштиту од стране виших сила. Без те вере било би врло тешко постојати.”


Надежда Петровић, Ксенија Атанасијевић, 1912, Спомен збирке Павла Бељанског

По ослобођењу земље за Ксенију су наступиле нове невоље. Због оптужбе да је утицала на пријатеља Милана Грола да 1945. године поднесе оставку у првој послератној влади, изненада је ухапшена. Уверила се да иза свега стоји колега Душан Недељковић, кога је 1921. године у Паризу одбила кад је тражио да се прикључи бољшевицима. После неких захтева да се чак осуди на смрт, многи људи почели су да је бране: доказали су да је међу првима нападала фашизам и да није потписала Апел против комуниста. У затвору је била од 25. априла до 17. маја 1946. године, а изашла је нарушеног здравља.

Са доктором Миланом Марковићем, који је рат провео у заробљеништву у Немачкој, склопила је брак 14. марта 1947. године. Наставила је да ради у библиотеци до пензије и историчар уметности Дејан Медаковић описао је речима:

„Као прави мудрац подносила је понижење за непочињене грехе.”

Таман кад је мислила да су све буре прошле, дочекале су је нове оптужбе. После саслушања због сумњи у шпијунажу, књиге и предавања забрањени су јој на неодређено време. Филозофкиња која је смисао живота видела у стварању, 1948. године записала је у дневник: „Можда би било најбоље умрети.” У доба док су се истицали Маркс, Енгелс и Лењин, њено дело проглашено је „мрачњачким и назадним”, чак и „комичном старудијом”. Забрану је успела да скине тек педесетих година, пошто су њеног непријатеља Недељковића искључили из Комунистичке партије.

Револуцијом добра против зла

У јавни живот вратила се 1954. године, када је у листу „Република” написала текст са потписом „Др К. А.”. И „Нин” је пренео један њен ранији рад, а уредници енциклопедија звали су је да достави личне податке. Од тада је сарађивала са часописима, док је сама објавила књигу „Смисао и вредност егзистенције” 1968. године. Држала је предавања на Коларчевом народном универзитету пред пуном салом, због чега је награђена повељом за сарадњу. Године 1972. часопис „Филозофске студије” посветио јој је први број, који јој је уручен на свечаности. Уследили су и званични позиви из САД да као предавач гостује на универзитетима, што није могла да прихвати због слабог здравља. На „последњој станици” сабирала је искуства, уз закључак да је највећи успех „умрети са свешћу да се под теретом постојања нисмо сломили”.

Ксенија Атанасијевић умрла је 28. септембра 1981. године, а већина њене оставштине похрањена је у Музеју Српске православне цркве. Установљено је да недостаје рукопис трећег тома „Филозофских фрагмената”, за којим се и даље трага. Наредних деценија објављене су јој и књиге „Србски мислиоци”, „Античка филозофија”, „Етика феминизма”, „Портрети жена”, а Љиљана Вулетић написала је дивну биографију „Живот и мисао Ксеније Атанасијевић”.

Као најбољи судија, време је показало да су ставови прве српске филозофкиње претеча савремених захтева о поштовању људских права, равноправности полова, пацифизму, антифашизму, уважавању народне мудрости... Данас се проучава њена „филозофија утехе”, која полази од претпоставке да бог постоји, јер право знање измиче човеку због несавршености чула. Прихваћено је да вера може да олакша живот и смрт, као и да се „револуцијом добра” непрестано мора супротстављати злу. Управо на тај начин Ксенија је успела да се избори за своје дело, али и да помери границе у друштву и прокрчи пут другим умним женама.

Аутор: Весна Живковић