06. октобар 2000. године 

 

Како је Владан Дугоњић разоружао Споменку Јовић у РТС-у

Чекао сам десет година

Пропустили смо да ово исто урадимо још 9. марта 1991.

- Помоћу ове справице, она је свако вече у пола осам узнемиравала годинама моју душу - показује тв микрофон, свој "трофеј" Владан Дугоњић, 40-годишњи машински инжењер из мачванског села Липолист код Шапца.

 

- Ово сам лично отео од Споменке Јовић. Док је још горела Скупштина, они су на само неколико стотина метара монтирали прилоге за други Дневник. Пролетео сам кроз запаљено приземље, долетео до не знам тачног којег спрата и затекао их на самом чину злочина. Није веровала шта јој се дешава, истргнуо сам јој ово из руку, развалио шамарчину и то је једина дама коју сам у свом животу ударио. Могао сам је и убити, ипак успео сам савладати бес, пљунуо сам је после шамара и рекао: "Нека ти даље бог суди, ја сам моје обавио".

 

У том тренутку видео сам да изводе Комракова, да га "милују" са стране ко стигне и ко га дохвати, видео сам разбијеног Милановића, скупио се ко мука једна. Толико су сви били бедни да су ми се у моменту смучили. Толико су били ниски да је и ударац било сувишно по њима пружити. Колико год су били силни док су "бљували" ватру годинама преко екрана, сада су били толико бљутави да ни честити бес у мени нису могли изазвати.

 

- После скупштине - наставља даље Владан своју причу, док му је брада још жута од сузавца, а обрве и трепавице спечене од шок бомби - ја сам са Чачанима похитао ка Таковској. Телевизија ми је била већи мерак од саме Скупштине. Војници који су нас сачекали са борним колима испред Телевизије, гледали су нас са симпатијама, са једним сам се онако из затрке изљубио, из саме зграде телевизије полетеле су шок-бомбе. Падао сам и устајао док нисам пролетео ватру и приземљу. Запалио ми се рукав од јакне, један момак из Чачка ме је угасио и наставио сам даље. А они, ко мишићи у рупи завучени, дрхте, знају шта их чека. Ипак, имали смо толико разума да се задовољимо са васпитним мерама шамарања.

 

- У тренуцима док сам кроз ватру летео, само сам мислио: "Боже колико ноћи је одавде мени јада нанесено. Кренуо сам - наставља своју причу Владан Дугоњић - са својим Шапчанима и у глави ми је била само једна мисао, не вратити се у Шабац необављена посла.

 

Већ десет година жалим са тим 9. мартом, и тада сам био у јуришу. Тада нисмо успели, ево сада се живот поново вратио у мене. Био сам спреман да у телевизију уђем па макар и без очију остао.

 

- Четири дана држао сам барикаде на лозничком путу, четири вечери био сам на тргу у Шапцу и увек сам мислио: "Нема од овог свируцања ништа, ваља ићи у престоницу и из рупе извадити зликовце...

 

И тако и би...

 

Драгорад В. Мисојчић

преузето из "Гласа Јавности "

 

 

Поводом овог текста обратила сам се Удружењу новинара Србије и затражила да сви новинари буду рехабилитовани , јер су жртве Србског Покрета Обнове убаченог у Србију од стране Црногораца америчких кадрова да у Србији створе хаос , пале, руше , уништавају по налогу Запада и пребијају новинаре .

С.Ј.