Трагична судбина великих руских песника(6.) - Јесењин

Скинути  с Јесењина жиг самоубице

Телевиозијска серија о Јесењину

На Првом каналу Руске телевизије   приказана  је  серија  „Јесењин“  у више епизода са Срегејем Безруковим у насловној улози,  а по сценарију глумчевог оца, Виталија Безрукова и у режији Игора  Зајцова.

Скинути с Јесењина жиг самоубице

Режисер Игор Зајцов  каже да је један од задатака филма да се са Јесењина скине жиг самоубице.

„Тај жиг је велико богохуљење. 

Наш филм представља нову верзију  песникове смрти.

Јесењин  је желео да буде слободан,  али се показало да је то немогућа мисија у Совјетској Русији. Он је своју судбину одредио оног момента кад је изабрао ’политички кров’.

С једне страрне у филму је све засновано на историјским фигурама и збивањима. С друге, пак,  стране, какав је уствари био човек Сергеј Јесењин,  о томе можемо само да претпостављамо.

Ту су драматичне ситуације,  документи, чињенице,  наше стварање слика и ликова...“,  каже режисер филма „Јесењин“ Игор Зајцов.

Филм о последњим годинама живота песника,  скандал-мајстора

Аутори филма су покушали  да осмисле  једну од верзија трагичне смрти  Сергеја Јесењина (1895-1925). 

Радња филма је разбијена  на два  временска периода . Прича почиње у 80 –им,  а затим се преносиу 20-е године.  Сиже филма чине последње године живота песника,  сканадал- мајстора немирног духа којег је само провиђење обдарило,  његов однос према власти,  пријатељима.

Историјске личности на окупу

У филму је окупљена галерија   историјских личности.  У  упечаливом  тумачењу  Константина Хабенског појављује се Лав Троцки,  Стаљина игра Андреј Краско, Роман Мадјанов интерпретира лик Кирова, а онда следи цела плејада  врхушке тадашње  совјетске културне сцене:  Максим Горки (Николај Качур), Александр Блок (Андреј Руденски), Владимир Мајаковски (Јевгениј Дјатлов) и да се не заборави страшни и свемогући Ђержински,  комесар безбеденосних служби  кога игра Александр Мезенцев.

Искуни иследник добија анонимно писмо,  а у њему само фотографја Јесењина тек скинунтог са омче

И тако почиње прича  1985.  када иследник МУП-а потпуковник Александр Хлистов (Алекснадр Михајлов) добија поштом анонимно писмо. У коверти је фортографија на којој  је песник Сргеј Јесењин тек  скунут са омче.  Никаквих белешки,  никаквих објашњења.

Искусни агент  за крвне деликте  је погледавши фотографију  одмах приметио трагове насилне смрти.

Пријатељ Хлистова,  генерал  КГБ  Симагин,  саветује му да се мане тог случаја јер је сувише времена прошло од  тада. Ту је и официјелна верзија песникове смрти-самоубиство нико није порицао. Али је Хлистов ипак одлучио да спроведе сосптвену истрагу.  Њему су веровали па су  му зато и послали фотографију.

Између детективског жанра и  филсмке епопеје

Иако је филм је направљен по  законима детективоксог жанра,   по размаху  прелази у кино епопеју. Географија збивања обухвата половину земног шара: Русију,  Немачку, САД,  Италију.  Време радње је преломно и дотиче трагедију Првог светског рата коју смењује катастрофа Октобарске револуције  испуњена погибењним суновратом  рушења,  глади,  терора. Новоуспостављена совјетска власт протежира „пролетерску“  уметност. На фону трагичне историје земље разоткрива се драматчина лична историја појединаца.

Сергеј Безруков: овај филм је оставреље мог животног сна

„Седам година сам играо Јесењина у позоришту,  затим  смо дошли на идеју да снимимо филм,  али њено остварење је ишло врло тешко“,  каже протагониста насловне улоге, песников имењак  глумац Безруков.

„Након што је прошло три године од те моје замсили,  захватило ме неко очајање: да ли ћемо икад  снимити толико жељени филм?Али,  кад је почело снимање,  био сам веома срећан „каже Безруков и наставља:
Јесељин је био светао лик

„Јесењин је био светао лик, а што се тиче скандла који се везују са његовим именом, можено их схватити  као пренаглашену форму протеста против режима  који је потчињавао и покорвао личност.

„’Декаднет’,  ’кафански разбојник’,  алкохоличар,  скитница и хулиган-такве епитети који су приписвани великом руском песнику  за мене нису ништа друго него изрази богохуљења“,  каже Безруков.


Бранко Ракочевић