Трагична судбина руских песника (5.)

. „Никог не заборарвљамо /  И ништа заборављено није”

 „И крила попут мача извукавши /изнад нас ће слетети  бронзана слава / држећи венац угљенисаним  рукама /”

ОЛГА. ЗАБРАЊЕНИ ДНЕВНИК

Олге Фјодорвне Бегхолц   у коме  јр песникиња страдалница  све  оне које су је прогонили и нису јој дали да се скраси,  - власт,  представнике органа,  бојовнике НКВД-еа -назива „они“. 

Није се плашила да своју мржњу према свемоћним злотворима оличеним у органима гоњења и репресије повери  хартији с намером да се обелодани,  ако икад за то дође време. 

И ево,  дошло је.

Њен „Забрањени дневник“  је 35 година након  смрти ауторке  (песникиња је испустила своју намучену душу 1975. ) доспео међу читаоце којима је био и намењен.  
 
„Фебруарски дневник” читала у затворском клубу на Љубјанки
 
„Они“  зачас неког стрпају у затвор,  као што су то с њом учинили, али и позивају на читање стихова у свој клуб на Љубјанки,  у којему је  песникиња читала свој „Фебруарски дневник“,  поему о најстрашнијој зими блокаде Лењинграда,   зиме 1941-1942.

Поема „Фебруарски дневник“  је добро примљена и код читалаца и официјелне књижевне критике (а друга осим „усмерена“ критика није ни могла бити штампана). Она уноси у свој Дневник:  „...међу њима такође  има  људи  и поред тога што су принуђени да извршавају  заповести  ’хазјајина’“ .

Због тортуре на саслушавању изгубила једно,  а у зтвору  дргуо дете

А није имала баш никаквих разлог да их воли. Напротив.  Године 1937. ,  док је била у поодмаклој трудноћи, саслушавали су је у вези са  случајем  писаца „непријатеља народа” међу којима је био и њен бивши муж песник Борис Корнилов.

Изгубила је дете,  а после изласка из болнице,  отпустили су је из завода „Електросила” у коме је била стално запослена,  да би је 1938. г.  ухапсили као „учесницу троцкистичко –зиновјевске организације“ и она је опет изгубила дете,  сад већ у затвору.

Тражили су да призна учешће у теророритичкој завери,  али се она држала стојички не окривљујући себе и 3. јула 1939. су је пустили из затвора.

Све одише тамницим: стихови, догађаји,  разговори с људима

Кроз три  мерсеца,  у октобру, она је записала:

„… Ја се још нисам вратила отуда. Остајући сама у кући,  гласно разговарам са иследником,  с комисијом, с људима који су,  без стида и срама,  на брзину зготовили мој случај.  Све одише тамнициом:  -стихови,  догађаји,  разговори с људима. Тамница стоји између мене и живота.”

Крајем фебруара 1942. Олгу  Берхолц   су из блокираног Лењинграда довезли у Москву где се лечила од дистрофије,  а након залечења већ у априлу су  је поново вратили у опседнути град. 

Власт је у рукама никоговића

У марту исте те године  њеног оца,  војног хирурга, из опседнутог Лењинграда су депортовали у  Сибир  као „социјално опасног“ о чему је сачувана белешка у Забрањеном дневнику песникиње:

„Тату су јуче држли у НКВД до 12 сати…Власт је у рукама никоговића. Како су се само осилили,  постали осиони, распојасани  за време док рат траје, и како су неподношљиво и мучно одвратни  у време бескрајне  људске,  општенародне  трагедије човека.”

А само месец дана касније уписала је у Дневник  и ове редове:

„О, омражене хуље! Мрзим вас! Војујем за то да би се спрао са лица совјетске  земље  њихов мрски,  антинародни  пород који се толико накотио.

„Они “су свуда присутни,  ти кадрови  из легла 37-38 година, који су постали пси трагачи  и чувари”.

Осећање њиховог присуства је толико  мучно,  неподошјиво да чак и такви стоици као  што је Олга Фјодорвна,  крепки духом не могу да их издрже.

Никад је није напуштало осећање прогона:  и Месец је прогањао као некакав орган држане безбедности

Године 1949.  она записује  како је муж склонио  из града јер су наступили страшни дани   у којима ништа друго не може да се очекује осим нових хапшења због “лењинградског случаја:

„Осећање прогона ме не напушта. У потпуној тами , окренувши се,  видела сма пригушене фарове  који су се  устремили паво на нас. Окренула сам  се неколико пута  и одједном приметила да је то месец, месечина чији се један део ниско спустио  и зауставио над самим путем. Пут води право,  а месечина стално за нама. И умало нисам гласно заридала од свега што се у мени било накупило. Ми смо тако путовали,  а месец нас је прогањао,  као некакв агенет  државне безбедности. Душевна пренадреженост  је прешла у жестоку рану која је проникла у крвоток. Због ње се све дешава на прескок.”

Није случајно што се те године настали и стихови:

„На састанку преседех дан цео/гласала и лагала како је ко хтео/ у чуду што ми не поседеше  косе од туге /И како због стида могу поживети још дане дуге / “ (Превод: Б. Р.)

„Ми”  и „Они” који раде с нама што год хоће

Олга Фјодоровна је све схватала у односу „ми“ (интелигенција,  писци,  уметници) и „они” (власт,  партија,  органи) и то нису противуречности,  чак нису ни две стране исте медаље  него,  напротив,  неразурушиво јединство.

„Они раде с нама што год хоће” записује песникиња Берхолц  у Дневнику 9. априла  1942. г.

„Цинично користећи  људске слабости и сујету,  играјући на карту љубави према отаџбини,  (народу,  Лењинграду),  ’они’  дозвољавају ’нама’  да се осећамо не робовима (што уставри јесмо), его владарима (што уопште нисмо),  и на тај начин нас чвршће уз себе држе.”

Берхолц цитира Киплингове  стихове  из песме „Галијоти“:  „Били смо  слуге весела,  али Богу хвала,  морима  владари“.

Она им даје  други,  ужасни смисао:

„Ми, мора владари,  постадосмо  веслима слуге”.

За разлку од  „верника“ , она је све прозрела већ након првог суочавања са „машином“.

У „Дневнику” читамо њену забелешку из 1939. г:

Сам Систем постао систем фетиша

„Све, или скоро све,  још пре тамнице било ми је јасно: све је било  уграђено у систем,  а сад је све пробушено…  много је поново оцењено… Можда су  се такве напуклине појавиле баш због тога што је сисетм сувише чврсто грађен   као неприкосновени фетиш тако да је и сам ситем постао систем фетиша?”

Она,  стојећи поред одра Мајаквоског,  како је забележила у Дневнику,  није говрила његове  стихове нити је цитирала Данка Горког,  него је изговарала речи Јудушке Головљева које беше прд смрт изустио:

„Али куд је све то отишло? Где је све то  што је било?”

То питање се понавља и у редовима из  „Дневника 1941“:  „Страсно се веровало, непоговорно,  владало је безмерно поверење у живот,  у људе… колико је било само снаге,  вере,  неустрашивости … Где је сад све то?”

Одговор је уследио  у епитафу из „Дневних звезда“:

„А пут покољења /Ево како је прост /Само пажљво погед упути /Крстаче позади //Гробље свуд около / А испред-опет крстаче /.”

До краја живота се није помирила с „Њима“

Она се до краја живота није помирила  с „њима” – са онима  који су забрањивали да се за време блокаде чак  и изогворе  речи „глад” и „дистрофија“, који су спречавали да се умирућим од глади достави спасоносни  оброк , који су цензурисали њене стхове о Лењинграду у блокади и лагали земљу о ономе шта се у њему дешавало.

„Са ужасом,  са тугом,  са очајањем  -слушајући радио или читајући новине,  схватам каква  лаж и кошмар произилазе, видим,  авај,  да се после завршетка рата ништа неће променити.”

Ни то јој „они” такође не могу опростити.  „Њој,  ауторки стихова:

„Никог не заборављамо  и ништа заборављено није“,  забранили су  да буде сахрањена на Пискаревском гробљу где су сахрањени умрли у блокади,  и учинили су све да на њену сахрану  дође  што мање људи,  одбили су да јој поставе спомен плочу. Али ни са стиховима,  ни с  „Дневником“ ништа нису могли учинити.

„И крила попут мача извукавши  /над нама ће слетети   бронзана Слава / држећи венац у угљенисним рукама/.“

Олга Фјодорвна Берхолц,  руска,  совјетска поетеса и прозни писац, рођена је 1910.  г.  За време Великог отаџбинског рата служила је у лењинградском радио комитетиу,  редовно иступјући у етар  са стиховима и обраћањима својим суграђним.  Ауторка је песама   и поема о херојској одбрани града: „Фебруарски дневник”, „Лењинградска поема”, „Твој пут“,  зборника „Овде радио Лењинград”, поеме „Прворосијск”, поетске трагедије „Верност”,  аутобиографске књиге „Дневне звезде“. 

Умрла је 1975.  г.  у  Лењинграду,  сахтањена на Литратроским прелазима Воковог гробља.

„Забрањени  дневник“ је објављен поводом стогодишњице  рођења песникиње,  2010.


Бранко Ракочевић