Трагична судбина руских песника (4.) - Мандељштам
Божје име песниково попут велике птице домогло се слободе и долетело до љубитеља поезије.
Сада и завека.
Свет се припрема да у првом месецу наредне нам године (2016. ) обележи 125. годишњицу рођења Осипа Емиљевича Мандељштама (1891-1938) који је успео да нађе перспективу у поезији што је било несхватљиво његовим савременицима, симболистима и футуристима.
Та поетеска перспектива коју је Мандељштам открио допирала је из дубине и рапростирала се „до суза, до жила, до дечјих набреклих жлезда“.
Био је свестан своје генијалности
Он је био свестан своје генијалности. Чак је и у прогонству у Вороњежу написао :
„Која је то улица? А, Улица Мандељштамова!“
У то време то је звучало као потпуни апсурд. Што је најинтересантије, популарнсот и слава никако се нису настањивале у свести његових савременка заједно са поезијом Осипа Емиљевича.
Ох, како су грешили ти његови савременици!
Ирина Одојевцова сведочи како су му се подсмевали у кругу акмеиста. Надреализам се још није био појавио, а стихови Мандељштамови би се могли сврстати баш у лирски надреализам.
Не „високонапонски“, не демонстративни, него баш лирски надреаизам.
„Господе“, рекох ја грешком - „не мислећи то да кажем“.
Тако је, грешком, настала и сва поезија.
Можда је баш он и дао најтачнију карактеристику епохе:
„Живимо под собом не осећајући земљу.“
То се није односило само на то време. Најчудније је било то што недуга дестаљинизација започета 1960-их година није ублажила посмртну судбину великог песника...
Упорно га нису штампали
Упорно га нису штампали.
А када се коначно у серији „Библиотека песника“ после дуге и упорне борбе најзад појавила збирчица са Мандељштавовим стиховима, њу су „опремили“ једним ужасним предговором у коме се говорило о некаквој „историјској кривици“ песника, а скоро ни речи о његовом трагичном уморству у лагеру у бараци за дезнфекцију. Та постојана мржња која траје још дуго после песнилове погибије –то је још једна загонетака совјертслог времена репресије.
За поседовање тротомног издања његових дела објављеног у САД могло се врло лако доспети у тамницу. Довољно је поменити само чињеницу да су мемоари његове животне сапутнице Надежде Мандељштам били при врху списка антисовјетске пропагандне и непријатељске агитације.
Маскирање поезије у студији „Разговр о Дантеу“
Пошто није имао могућност да публикује своје стихове, Мандељштам је покушао да их замаскира у књижевној студији „Разгвор о Дантеу“.
И десило се књижевно чудо: најбоља књига о Дантреу постала је најбоља књига о Мандељштаму.
Узалудно ћутање од пола столећа није прерасло заборав
Још увек је тешко разабрати колико су искрени наводи совјетских историчара књижевности који су поезију Осипа Емиљевича Мандељштајма назвали „израслом на тлу руске културе“ и постоји ли уопште било какав оправдани разлог да се верује у искреност оних који су пола века ћутали о великој поезији. Али узалуд су ћутали пола столећа, није им помгло да је осуде на вечту робију заборава.
Божје име, попут велике птице, домогло се слободе и долетело до читаоца.
Сада и довека.
Бранко Ракочевић
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Брисел говори о слободи говора, али је не подржава, изјавио је председник Доњег дома руског парламента
„Акутна фаза војно-политичке конфронтације са Западом је у пуном јеку“, изјавио је министар спољних послова Москве
Специјални изасланик Русије у Кабулу изјавио је да Њу Делхи и Москва имају сличне приступе авганистанској кризи
Остале новости из рубрике »