Трагична судбина великих руских песника (3.)

Светска премијера опере „Ахматова” у париској „Бастиљи“

На сени париске Опере „Бастиља“  одржана је светска премијера опере  „Ахматова“   младог француског композитора  Бруна Мантовани,   а  редитељ је  Никола Жоел,    директор Париске опере.

Ана Ахматова откровење за већи део француске публике

Представа која је  одсада ушла  у стални  репертоар једног од најбојих музичких позоришта у свету,  неоспорно је постала првораразредни уменички догђај. За Французе ова нова опера иствормено значи и отркиће Ахматове. Већи део публике,   макар колико  то изгледало невероватно,   никад није чуо за име велике руске песникиње,  једне од највећих светских поетеса.

Драма уметника у условима диктатуре и дубока рана у срцу мајке

„Моја опера,  је пре свега драма уметника  којему је било суђено да живи и ствара у условима диктатуре. Истоврмено је то и лична драма – конфликт са сином,   Лавом Гумиљовим,   који је оставио дубоку,  живу рану на срсцу велике песникиње и мајке,  Ане Ахматове“, каже композитор Мантовани.

Либрето је написао стални драматург Париске опере,   познавалац руске поезије  Кристофер Гристи.

Композицја опере се састоји из три чина и  једанаест  слика,   траје два сата и обухвата два десетлећа из живота Ахматове.

Радња почиње да се одвија  1937. у лењинградској комуналки  у којој песникиња живи са сином и бившим мужем,  историчарем уметности  Николајем Пуниним и његовој тадашњом животном сапутницом Олгом. Ноћу се Ани Андрејевној привиђају чекисти  који долазе у претрес стана. Лав умирује мајку и прогони привиђења. Али сновиђења на јави се показују пророчанским.  Најпре одводе Пунина,   а затим и сина Аниног,  Лава Гумиљова.

Зашто Ахматова није покушала да сапси сина из ГУЛАГ-а?

Хитлер објављује рат. Ахматва заједно са Лидијом  Чуквском и Фаином Рањевском одлази у евакуацију у Ташкент. Чуковска непрестано подсећа  Ану Андрејевну на сина  коме је  дужна да помогне.

После рата Ахматова се враћа у разрушени Лењинград где се сусреће  са сином.

Наду за бољу и срећнију будућност која се почела назирати уништава   Жданов  који је 1946.  „прикива“ Ахматову.

„Она или је монахиња,  или блудница,  а највероватније је и једно и друго истовремено,   код ње је блуд помешан са молитвом“,   тврди Жданов.

Ана Ахмаотва: Стаљин и Жданов су у парву!

Друго хапшење Лава. Ахматавоа се срета са енглеским писцима којима је  била  принуђена да изјави како су Стаљин и Жданов „у праву“. Забезекнути  Енглези  су сматрали да је  скренла с памећу. Умире Стаљин,   али Ахматова не верује у могућност било какве промене. Рањевска јој поново помије судбину  сина,   Лава,   и моли је да му помогне. Ахматова се правда и позвива се на своју беспомоћност,  оптужујући власт због тога што је раздвојила мјку и сина.

„Родила сам сина за  тамницу“ говори она Рањевској.

Лав не опрашта мајки

На крају Лав се коначно  враћа из лагера у Лењинград. Он прича како је и шта се све преживео у ГУЛАГ-у,   прекорева мајку због тога што ништа није предузела да га ослободи. Ахматова покушава да се оправда,   али је  син нумољив  и неће ни да чује за било каква оправдања. Растрзана кајањем,  Ахматова остаје у очајњу и усамљености.

Без руских певача

Макар колико  то изгледало необично,    Париска опера је  прошла без руских певача који су иначе  овде чести гости. Главну улогу пева немачки мецо- сопран Јанина Башле,  партију Лава Гумиљова интерпретира мађарски тенор Атила Кисе,   Лидију Чуковски –америчк певачица Вардуи Абрамјан,  док је рола Фаине  Рањрвске поверена афранцуском сопрану Валерији Кондулучи,   Николаја Пунина интерпретира  француски баритон Леонел Пентре. И коначно -попут грчких трагедија,   једну од главних улога  у предстзави игра хор-глас руског народа. 

Модиљанијевим портретима Ахматове  на афишма  прекривен цео Париз

Декорација је урађена у доминатним црно –сивим тоновима. Ипак није се могао зобићи Амадео Модиљани,   песникињин пријатељ из младости ране. Његов познати портрет Ахматове  служи као фон на оперској сцени и наштампан  на афиши   распрострањен  је по целом Паризу.

У  музици овог  оперског дела  се чује руска нота –експресивна,  мрачна,   трагична. Њу наговештава пре свега „Целовечерње  бдење“ Рахмањинова.

По мишљењу музичких критичара  осећа се и утицај Шостаковича,   нарочито његове опере „Леди Магбет Мсценског  округа“.

Сам компoзитор  Бруно Мантовани каже: 

„Пишући музику   слушао са глас Ахматове. И ми смо у либрето опере укључили њене познате стихове.”

На сцени се такође певају и стихови Пушкина  кога  је Ахматова  у целој руској и  светској поезији стављала изнад свих  песника.

Први пути цвеће усред овација

У време овација први пут је,    како бележе извештачи са премијере,   на сцену полетело цвеће,   што иначе у Француској није уобичајено. Највише похвала су  добили   композитор и редитељ,    затим  немачки мецо -сопран Јанина  Башле,  величаснтвена,   трагична,   непокорна.

И музичко-портске вечери Ахматовој у част

Осим ове представе париска опера „Бастиља“ посвећује великој руској песникињи и музичко-поетке вечери.  Позната глумица Франсоаз Фабјан чита стихове Ане Ахматове,    музичари и певчи изводе  циклус Прокофјева „Пет песама Ане  Ахматове“,   а на програму су такође и дела Шопена,   Шостаковича,   па и самог Монтованија.


Бранко Ракочевић