Трагична судбина великих руских песника (1.)

Бољшевици су 1921. године стрељали НИКОЛАЈА ГУМИЉОВА,  великог руског песника и мужа Ане Ахматове

„Одакле се створих,  ни сам не знам ја /Не знам  ни куд ми ваља даље  путовати /Кад победом будем олистао сав/У свом врту блеска препуна” / Н. Гумиљов „Цредо “

Идуће године навршиће се 130 година од рођења знаменитог руског песника Николај Гумилова, (1886-1921) бившег мужа Ане Ахматове кога су бољшевици стрељали због  учешћа у наводној   контрареволуционарниј завери  1921.

Претио самоубиством због неузвраћене љубави Ахматове

Хтео је да изврши самоубиство зато што га Ана Ахаматова   није волела.

С Аном Горенком (девојачко презиме Ахматове),  девојком три године млађом,   упознао се у Царском селу  где су се биле населиле обе породице –Горенки  су се  ту преселили из  Кијева.

Дугогдишња  Гумиљова страст се    завршила  свадбом,  иако га је Ана претходно три пута одбијала. 

„Све се збило  о чему маштао сам ја/Још као дечак  страсно заљубљен“.

Одлазили су у песничку кафану „Пас луталица“   (Бродячая  собака): она затегнута у црној свили са украсним појасом,  а Гумиљов  у дугачком мундиру  на кога је свака лепа жена  обраћала пажњу. Понекад су одлазили одвојено. 

Тешко је било замислити ружнијег човека од њега

Ирина Одојевцова,  ученица Гумљева у поезији, оставила је његов портрет:

„Тешко је  замислити  ружнијег,  особитијег човека. Све је  у њему било особито и посбено ружно. Дугуљаста,  као да је искочила напред глава,  са огромним,  високим,  спљоштеним   челом.  Коса  ошишана машином,  неодређене шарене боје. Водњикасте као намоловане обрве. Под тешким трепавицама,  потпуно спљоштне, косе очи. Пепељасто-сива боја лица,  уске  бледуњаве усне.“

Међутим и поред таквог изгледа,  жене су се заљубљивале у њега.

Уместо коквистадора,  робовска нарав и болешљива природа

Син бродског лекара,  Коља Гумиљов је угледао светло дана у Кронштату. Можда  није без  основа  мисао да је очева крв и силни морски ветар утицао да се у њему пробуди страст  за путовањима и да очврсне његов конквистадорски  карактер.

Али није  било тако. Конквистадор је ипак завојевач. А Коља је по природи имао робску нарав,  болешљиву и бојажљиву природу. Он је сам себе формирао,  васпитавао.

„Ја сам конвистадор  у панциру железноме/ И весело звезду салећем“/.

Био  је светски путник, ловац на лавове. Уписао се у добровољце у Првом светском рату  1914,  храбро се  борио се на ратном попришту   и добио два  висока ордена за храброст:  Георгијевски крст 4. и 3.  степена.

Злослутно предосећање Ахаматове у дому Гумиљева

Ахматова је из његовог живота и његовог дома у Царском селу изашла  уочи Фебруарске револуције. Говорила је да је  у тој кући није напуштало некакво злослутно предосећање. Касније је она то тумачила као предсказање   песникове  смрти. Можда он није без неког разалог писао: „Из легла змија/ Из града Кијева / Ожених се не женом,,  него вештицом правом/...  Али и себе тад именовах у „вештичино дете “.

Пророк постах свој  и прорекох/На постељи умрети нећу/ Уз лекара и бележника/. “

Један са списка од 61 стрељаног

Ухапсили су га 3.  авгста 1921,  само четири дана пре смрти блиског  му пријатеља Блока,  а окривили су га за учешће у завери професора Таганцева.

Дана 1.  септембра те године лист „Петроградска правда” је објaвила списак са 61 именом осуђених и стрељаних. Међу њима је  и

„Гумиљов Николај Степанович,  33 годне (грершка: треба 35 година, прим. Б. Р.),  бивши племић,  филолог,  песник, члан колегијума Издавачког предузећа „Светска књижевност“,  ванпартијац, бивши официр, учесник Петроградске Оружане Организације,  активно  сарађивао у састављању прокламације  контрареволуцуионрног  садржаја,  обећао да ће са организацијом у моменту устанка повезати  групу интелектуалаца  која ће активно узети учешће у устанку,  добио је од организације новац за техничке припреме. ”

Од самог  почетка  није прихватио бољшевичку власт

Гумиљов од самог почетка није прихватио бољшевике. Ни до данашњег дана, међутим,   није разјашњено да ли оптужба против њега због које је стрељан била фалсификована или је била заснована на  реалној основи.

Писмо из тамнице Ани,  али не Ахматовој него  другој,  Енгелгардт

Песник је из тамнице писао жени Ани,  али то сада није више била Ана Ахматова него Ана   Енгелгардт,  о којој су говорили да је била добра,  али умно безначајна жена.

„Не брини за мене. Здрав сам, пишем стихове,  играм шах.“

Пре стрељања читао Хомера и Јеванђеље 

Сведоци су причали да је пре стрељања био спокојан,  читао је Хомера и Јеванђеље.  

Кад му је било 19. година у песми „Цредо „ је написао:

„Одакле се створих,  ни сам не знам  ја/,   Не знам ни  куд ми ваља даље путовати  /Кад победом будем олистао сав/ У свом  врту блеска препуна/”.

Са тридест пет година преселио се у бесмртност.


Бранко Ракочевић