При сусрет Светлане Алексијевич као лауреаткиње Нобелове награде с новинарима

„Зашто се наше страдање не конвертује у  слободу? Само од тог једног јединог питања може се сићи с ума.“

Овогодишња добитница Нобелове награде за књижевност,   белоруска списатељица  Светлана Алексијевич,   одржала је  у Берлину,   у суботу,  10.  октобра,    своју прву конференцију за медије откад јој је додељено ово високо међународно  признање (8. октобра).

На сусрету с новинарима  114. лауреаткиња Нобелове   награде је  казивала како сакупља материјале за своје књиге,  како пише,   шта мисли о ситуацији у својој земљи...

Ноинари су  првих 40 минута прес - конференције постављали књижевници Алексијевич питања о политици,   а не о књижевном стварању.

По њеном сопстевном признању тако се дешава увек кад она  долази у Европу:  питају је углавном о ситуацији  у земљи,    а не о  њеним књигама.

Њене књиге-новинарство или литература?

Што се пак тиче књига које пише,   пребацују јој да су то више новинраска него књижевна штива  пошто она пише на осонву живих  интревјуа.

„Али то уопште није тако“,   изричита је била списатељица,    „ја сакупљам материјал као новинарка,   али с њим радим као  књижевница.

Код  нас у руској књижевности је тај жанр распрострањен и он  се корсти у различитим формама  и на  различите начине,   али је он за мене основни метод. То је,    наравно,   повезана са мојим детињством у послератном селу,    моји родитељи су били сеоски учитељи.“

Фрагменти из сећања

Ауторка дела „Рат није  женског рода“   (који,    узгред буди речено,   излази у преводу на србски језик за предстојећи  Београдски сајам књига у издању Архипелага),   изнела је пред новинарима фрагменте из својих сећања:

„... жене су се увече окупљале и разговарале. И од детињства сам била под великим утицајем тих разговора које су водиле  сеоске домаћице.  То ми је било неупоредиво јаче,   потресније и занимљивије од  књига са ратном тематиком које су се тада  писале   и обиловале су херојством  совјетских војника,   о Победи.  И уопште,  о Победи нико од нас није  знао целу истину,   пошто је она имала не само лепо,   него и ружно лице.“ 

По њеним речима,   изговореним на првој конференцији за медије  након што је  добила  Нобелову награду,   у суботу,     10. октобра  у Берлину,   она је хтела да исприча о ономе  о чему је слушала  у детињству и да пренесе та  осећања  овом свету у коме живи. 

„Ми имамо веома развијену усмену памет,    не само писану,   него   и усмену. Да нисам записивала оно што су ми причали моји јунаци,   то би све отишло у никуд,   заједно с њима“,   истакла је она,   посебно се оврнувши на дело  „Рат није женског рода“  у коме су објавњена сећања бораца Великог отаџбинског рата.

По мишљењу Нобелове лауреаткиње за књижевност,  у сваком човеку је  садржао „парче  историје“ и да је њој било најважније да „сакупи роман гласова и да од њих напише књигу“. 

Угледала се  на документаристички поступак  Алеса  Адамовича

Говорећи о својим  непосредним претходнициам који су у књижевном стварању примењивали документаристички поступак,   Алексијевичева је рекла:

„ Пре мене  овако је радио Алес Адамович са још два писца,   али сваки на свој начин. Ми смо имали велики број написаних успомена о женама,   али је у свима њима  примењиван мушки канон. 

А кад сам им ја пришла и почела да с њима разговарам не као са историјским  личностима ,   него као са женама које су се нашле у том паклу,  оне су почеле искрено да причају своје  животне историје“,   нагаласила је она.

Управо зато по њеним речима,   оно што су испричале те жене садржавало је толику снагу  аутентичности.

„То је било нешто сасвим ново,  нешто различито,   нешто што се  снажно подударало са савреним осећањем жвота.“

Стварање

Алксијевичева је открила новинарима на берлинској   прес конферецији одржаној у суботу,   10. октобра,   да на једној књизи ради од 5 до 10 година,  да интевјуише у просеку од 300 до 500 сговорника за једну књигу. 

Дуго је живела у иностранству зато што је желела да види свет и да прошири видике.  

Свет ван граница њене земље  је веома сложен

„Увидела сам да је свет ван наших  граница врло сложен,   да је демократију немогуће као швајцарску чоколаду увозити,   за њу су потребне  године и  године    рада.“

За књиге  које пише веома је важна  веза са људима свога времена и управо се зато она и вратила у Белорусију.

Однос према белоруским властима

Према белоруским властима Светлана Алексијевич је критички настројена,   али  нема никавих илузија  у снагу опозиције која је слаба,   и  „народ  заиста  гласа за Лукашенка“. 

„Зашто се наше страдање не конвертује у слободу,    само од тог јединог питања се може сићи с ума“ главна је проука Светане Алексијевич са конференције за медије одржане у Берлину у суботу,   10. октобра.

Основни биобиблиографски подаци
 
Светлана Алексијевич  живи и ради у Минску.

На  сајту њеног немачког издавача  се може прочитати да је рођена  31.  маја 1948.   у граду Ивано-Франковском у Украјини. 

Занимљиво је да је ова невелика украјинска варош добила име по  писцу Ивану Франку,   који је својевремено предлаган за Нобелову нагарду за књижевност.

(Стога председник Украјине Порошенко сматра да је Светлана Алексијевич  Украјинка,   још  и кад би му  био познат и податак да је Иван Франко био кандидат за Нобела,   свашта би му  још могло пасти  напамет,    а вероватно и да  су  тада Руси спречили да један Украјинац  постне лаурета  Нобела!)

Светланин отац био је Белорус,   (војно лице,  после дмобилизације,    учитељ),   мати Украјинка  (сеоска учитељица).

Још у школи је писала песме и чланке за новине,   а после завршетка  срдње школа  радила је као дпсиник новина у граду  Наровљу у Гомељској области. Године 1967.  уписала се на  Факултет  журналистике Белоруског државмог универзитета у Минску,   а за време студија неколик мута је побеђивала на републичким и савезним конкурсима за научне радове из журналистике.

После завршенпг факултета планском расподелом кадрова била је распоређена у град Берјоза у Брестској обалсти  у редакцију   рејонскох новина.

Књиге

Године 1983.  написала  је   документаристичку прозу „Рат није  женског рода“    али је  две године чекала на објављивање пошто јој   цензура приписивала „пацифизам  и натурализам  као  и  покушај укидања херојског лика совјетске жене“.

„Рат није женског рода“  излази скоро истворемено умосковском књижевном часопису „Октобар“ и минском издавачком предузећу  „Мастацка литература“,   1985,    а затим и у „Совјетком писцу“  и „Роману газети“  - у укупном тиражу од 2 милиона примерака. 

Следећа  књига Светлане Алкесијевич  „ Дечаци од цинка“  о авганистанском рату објављена је 1989.  Ауторка је четири гдине путовала по СССР-у пркупљајући материјал за ову књигу  од мајки и супруга погинулих војника као и од бивших „Авганистанаца „

Атурка је  и сама боравила на ратиштима у Авганистану. 

Књиге су јој превдене на 19 језика,   по њима су снимљени документарни филмови,   написане драме.

На немачки језик преведена су јој дела: „Рат није женског рода“,   „Дечаци од цинка“ ,   „Чернобилска молитва“,  „Време секонд-хенда“  и „Последњи сведоци“ (сто недечјих  прича).


Бранко Ракочевић