Светлана Алексејевич добила овогодишњу Нобелову награду за књижевност

Шездесетседмогодишња  белоруска новинарк и списатељици  Светлана Алескијевич,  која  после 2000.  г,  живи у иностранству,  главни   фаворит на тикетима кладионичаара,  добила  Нобелову нагрду  за књижевност за 2015. г и тако постала 114.  лауреат овог најпрестижниојег  светског књижевног признања.

Нобелпвом комитету стигло је ове године 259 предлога,  од којих је прлиминмарни избор прошло 198 кандофата,  а осим лауретакиње у најужој ранг листи су били „вечити претендент“,  јапански живи класики Харуки Мурахама и кенијски прозаик и дрмаски писац   који живи у политичком азилу у САД Нгуги  Ва Тхионго.

Прошле године је   Светлани Алексијевич  на  Франкфуртском  сајму књига уручена   Награда  мира коју додељује асоцијација немачкх књижара.

Подсећамо да се та  награде додељује  за допринос  развоју мира и узајамне сарадње међу народима   и

Да се  лауреаткиња  примајући награду,  захвалила свим оним људима о којима је писала у својим књигама и  новинским чланцима; многи од њих нису више међу живима, али њихови гласови,  по речима ауторке,  вечно остају са њом.

Подсећамо да је централна тема стваралаштва  белоруске новинаркр и списатељице Светлане Алексијевич историја СССР-а и постсовјетског  периода,  рат у Чеченији, хаварија Чернобилске АЕЦ.

На прошлогодишњем Франкфуртском сајму књига Светлана Алескијевич је представила своју књигу „Време секонд-хенда“  на чије се издање чекало десет година,  а  по   објављивању у московској издавачкакој кући „Време“,   преведена је  и на шведски језик.

Светлани Алексијевич (67), која иначе сва своја дела пише на руском језику, књижевну славу је донела њена дебитантска  књига „Рат (Война)  није женског лице“ (Рат је у руском језику женског граматичког  рода ) која је неколико  година чекала у фијоци    док није почела перестројка,  објвљена 1983.

Године 1985.  излазе јој из штампе  „Последњи  сведоци“    о Великом отаџбинском рату из дечје визуре,  („Убијени ништа неће рећи.  Значи, морам ја“ ) а онда следе романи „Дечаци од олова“  о рату у Авганистану; зборник исповести самоубица „Зачарани смрћу“; затим „Чернобилска молитва“  о катастрофи АЕЦ у Ченробилу.

Њена последња књига „Време секонд –хенда“  којом је завршила серију  „Гласови утопије“  изашла је у августу прошле  године на шведском језику,  што је  вероватно и послужило  као повод за номинацију  њене ауторке за Нобела.

После публиковања  овог романа у преводу на шведски,  књижевни критичари у Стокхолму су својим освртима јендогласно узвикнули:  

„Ево правог фаворита за овогодишег Нобела!“,  а њима  су се придржили и књижевни познаваоци из других земаља.

су, позивајући се на  шведски ПЕН центар саопштили да  се „белоруска новинарка и списатељица  кандидује за Нобелову награду још од 2002.  године“.

Из једног од последњих интетрвјуа Светлане Алексијевич
 
Историја „црвеног човека“  у пет књига

„Тридесет година сам  писала историју „црвеног човека“ - то је петокњижје. У њима је сав наш живот, онај који се назиао социјализамкао и онај који се све до дана данашњег још  никако не назива.

Да тада је устала и стекла образовање огромна маса  људи. Јер, како је говорио Черчил,  Стаљин је примио Русију  с фрвеном ралицом,  а остзавио је с атомском бомбом. С друге стране,  ГУЛАГ је унишзио огро, мну масу људи,  смрћу,  стархом, понижењем. Милиони чувара, анонимнох достављача. О чему су могли мислити ти уплашени људи? А ми смо ипак њихова деца.

Штa   је то је чинило великим совјетског човека?Он је могао без размишљања дати свој живот за Отаџбину, могао се слопазом у туци попети на ктв атоског реактора, мпогао је да се баци под тенк...

Отац ми је причао.  Завршила се битка,  све мртвбе су сакупили, покопали у јаму,   кренули даље.  ЧПонмопбвпо битка,  и опшет  пуна јама.  Људи су се плашили да се упознају један с другим-посе прве борбе могло се десити да   се више никад  не сретну...  Бојала се да  не не погине у ружним, мушким војничким панаталонама
...Кад сам сакупљала материјал за књигу  Рат није жeнског рода  питала сам једну од ратних херојина:   „Шта је у рату најстрашније?“ Она се насмејала.  „Млада си ти још. Мислиш да ћу ти рећи како је страшно умирати.  А кад прођеш сав фрат у муишким пшанталонама,  и то војничким,  биле су ми  тада до колена.
Да само знаш како  ме је било стид! Размишљала сам:  кад погинем лежачу у тим панаталонама, онако ружна.“

Живот је, као се види,  тазнолик, прост и суров„,  рекла је у једмном од соедњих интетрвјиуа будућа лауретакиња Нобелопве награде за књижевност Цветла Алаксијевич,  Белорускиња по оцу,  Украјинка по мајци,  Рускиња по образовању и васпитању.

Подсећампо да је Светлана Ачеклсијевич енергично осудила   присаједињење Крима Русије карјем 2014,  што није остало  без позитивног одјека у Нобеловом комитету. 


Бранко Ракочевић