Четврт века од смрти Сергеја Параџанова

Прошло је  двадесет  пет година од смрти прослављеног и  контраверзног совјетског редитеља и сликара светског ранга Сергеја Параџанова (1924-1990).

Ремек дело  „Наров цвет“ (1968.) - филмска поезија

Његово ремек дело   „Наров цвет“ (1968) које припада жанру филмске поезије састоји се од  неколико минијатура у које је пренет духовни свет средњовековног песника Сајт-Нове који је писао стихове  на јерменском,  грузијском и азербејџанском језику.

У СССР-у је „Наров цвет“  приказиван у биоскопима само 1973. г., али тек пошто је редитељ пристао да га преради у биографски жанр.  Филм је скинут с репртоара неколико месеци након хапшења аутора.

Филм „Наров цвет“ „ је у оквиру јубиларне  ретроспкетиве Параџанова приказан у биоскопу  „Моссовет“,  30.  јануара 2014. г.

„Откачени на слободи“  – пет занимливих догађаја из живота Параџанова

Режисер Сергеј Параџанов је увек шокирао околину и од њега се очекивало да приређује нове скандале.

И он је ретко кад изневеривао та очекивања.

Плаве стене под Украјинским Косовом

За потребе снимања филма „Сенке заборављених предака“стене   под Косовом у Украјини су офарбали плавом бојом. По мишљењу режисера такав пејзаж  је у знатној мери изгледао интересантнији од  природног  пошто се  истиче  контраст зеленог лишћа и плаве стене.
По завршетку снимања филмска екипа је отишла,  а стене су још дуго остале офарбане у плаво.

Осуђен на пет година робије због хомосексуализма

Живот режисера, сценаристе и ликовног уметника није био посут ружама.

Уметник је пет година провео у кажњеничкој колонији  под оптужбом за педерестију иако је био ожењен.

А умео је и на друге начине да провоцира власт.  Тако је једне године на учеснике првомајске параде који су пролазили испред зграде у којој је становао, Параџанов  са терасе свог стана истресао тепихе пуне прашине која је падала по главама  учесника параде.

Госте за рођендан позивао по улицама Кијева

Једном је уочи свог рођендана  редитељ пролазио улицама Кијева и том приликом позоивао све које је сретао,  познате и непознате у свој стан на рођенадан. А они су и дошли,  око сотинак драгих,  претежно непознатих,  али званих гостију.

Пошто сви нису могли стати у стану,  свечар је нашао решење у свом стилу. Простро је тепихе из свог стана по степеништу целе зграде од првог до петог   спрата и распоредио госте по њима. Сваком од гостију је уручио драгоцене поклоне-старинске  столњаке  и кристалне  чаше,   што је обезбедио захваљујући  свом  оцу, добростојећем антиквару у Тбилисију.

А рођендан је протекао у слвљу и весељу:  свечар  Сергеј Параџанов који је много полагао на традиционалну кавкаску гостољубивост  трудио се да не запостави ниједног госта на степеништу од првог до петог спрата па је све време „манврисао „ лифтом између спратова  држећи здравице,  а гости су  отпоздрављали испијајући пехаре на екс  трудечи се да се одрже у стојећем ставу  на степеницама бар док се не размене здравице.

Трагична љубав

у студентским данима Параџанов се оженио  девојком Татарком родом из Молдавије по имену  Нигар. Она се удала без сагласности родитеља,  и кад су они сазанали за свадбу, тражили су по традиционалном обичају од младожење   велику своту откупа за невесту. Младожења се обратио оцу са молбом  да му да ту суму,  али је отац,  иначе богагати наследни антиквар из Тбилисија  то одбио.  И то само због тога што син Сергеј није хтео  да настави породичну традицију антиквара,  него се „одметнуо“  у филмаџије.  Пошто није добила откуп, породица Нигаре је захтевала да она напусти мужа и да се врати кући, али она није послушала.

Кад је Нигар одбила да  напусти Паражанова и да се врати кући,  родитељи су се одлучили на тежак злочин: бацили су је под електрични воз.

У знак сећања на Нигар,  режсиер је често, посебно на почетку свог стваралачког пута, обрађивао у својим филмовима молдавску тематику.

Ни на робији није мировао

Ни док је био на робији,  режисер није мировао,  него је стално нешто измишљао што је шокирало околину.

Тако је за Осми март послао легендарној љубавници Мајаковског,  Љиљи Брик,  која је тада  имала 80 година,  непобичну честитику:  букет од бодљкаве жице и својих чарапа.

Муза футуристичког генија је „букет“  поставла у вазу коју јој је поклонио Мајаковски,  истина „арома“    оваквог цветног аранжамана  није била баш као од цвећа. Узгред буду речено, баш је Љиља Брик преко својих француских веза  избавила Параџанова са робије „пре рока“.

„Талири Параџанова“,  Фелинијева медаља и други „поклони из зоне“  

Понекад је у затворском дворишти „изумитељ“ Параџанов  налазио и право цвеће које је неко убрао и ту оставио.  Од  њега је правио хербаријум и слао га својим пријатељима. А од затварача од флаша за млеко,  уметник је   „ковао“ „Параџанове талире“. За то је измислио свој начин гравирања фолије ексерима  цртајући на њима ликове Пушкина, Гогоља, Петра И.
Кажу да су пар таквих „изумна“ послали на психијатријску експертизу одакле је у затвор стигла веома кратка дијагноза:  „Талентовано,  и то врло“.

Кроз неколико година један „талир“ је некако доспео до генијалног италијанаског режисера Федерика Фелинија који је високо оценио ову креацију Параџанова  па је наручио да се из медаљона  излије сребрна медаља, којом су награђивани победници филмског фестивала у Риминију.

Из књиге „Параџанов.  Цена вечитог празника“ Василија Катанина,   сина  мужа Љиље Брик

У књизи „Параџанов. Цена вечитог  празника“  режисера Василија  Катањана, сина Василија Абгаровича Катањана-мужа, Љиље Брик,  наилазимо и на овакв спомен о Параџанову.

„…И тако једном шетамо нас троје  по Подолу: Серјожа, моја московска пријатељица Светлана и ја. Светлана је убрађена елегантном француском марамаом. Серјожи се веома свидела и њена боја и цртеж на њој, тада су такве мараме биле реткост. 

-Ако вам се тако свиђа моја марама,  могу да је поделим с вашом женом.

-На који начин?

-Кад дође неко кући,  расећи ћемо је  по дијагонали, и добићемо две троугласте мараме довољно велике.

-Гворите ли Ви то озбољно?

-Апсолутно.

Зашто онда да чекамо да стигнемо кући? Серјожа  се одмах зауставио  код једног отовреног прозора за којим је стајала  домаћица,  нека подебела и ознојана тетка.

-Мадам,  да немате можда маказе?

-Шта?

-Зар ја тако тихо говорима?

Жена му је дотурила маказе.  Серјожа је скинуо са Светлане мараму, и уз нашу помоћ је  расекао на две половине,  пажљиво пресавио свој рубац, вратио маказе и ми смо наставили дааље као да се ништа није догодило.”

Велика ретроспектива  у Филмкском музеју у Москви поводом 90  редтељевог рођења

Подсећамо да је прошле,  2014.  године,  поводом 90.  годишњце  рођења прослављеног редитеља,  у Филмском музеју у Москви  приређена ретроспектива његових филмова  снимљених на 35 милимитарској траци међу којима је доминирао  антологијски  „Наров цвет “.


Бранко Ракочевић