Доброта доброг сунца (есеј)

Мотрећи све време на своје ђаке љубављу као оком своје душе, добри учитељ је почео приступну беседу на првом часу о доброти доброг  Сунца,  исписујући убедљивошћу свог исказа у памћење ђачко,  наслов истоимене песме великог  песника Тина Ујевића.

Упутио их  је најпре да се радују сунцу и његовим милостима,  зато што нам сунце дели и светлост и боју,  и песму песника и слику сликара.

Жеља доброг учитеља,  обзнањена  на првом часу је да његови  ђаци прате сунчев ход који ведро узноси своју славу  и несталан птичји лет Икара.

Радосна предаја велике жеље птица

Да би им одмах затим пренео  радосну жељу птица из те Тинове песме  да буду с њима,  његовим ђацима,   у савезу.  Обавестио их је такође,  њих,  своје добре ђаке,  шта то птице сањају  и шта им се догађа  у летовима и прелетима  њиховим   између земље и неба. 

Добри учитељ је обавестио своје ђаке, а кога би другог,  да му птице јављају како су оставиле шуме и свеже гране стабала и сјатиле се у школу,  у походе само њима,  ђацима,  доброг учитеља. 

А пре него су полетеле овамо,  рекле су хвала  и сунцу,  и ветру,  и боји уснулог лишћа, баш онако како их је велики маг речи,  Тин,  саветовао.

Долетеле су им птице  у разред  како  би им  на њиховом првом часу у новој школској години предале велику  поруку среће из небеског плаветнила! Из великог,  плавог круга и звезде у њему,  Милоша Црњанског или „Боже,  колико плавог трошиш да те не видимо „Одисеја Елитија. 

Зато хвалите сунце и њему будите  вјерни 

Зато  сад   птице,   на овом првом часу,  певају  ђацима,   сунцу и боји лишћа и свему оном што се збивало и збива у токовима,  летовима  и прелетима њиховим између земље и неба,  а мора да се нешто важно дешавало док оне о томе толико певају,  а још више  наслућују.

„О птице,  и ја сам птица, и ја се љуљам на грани,
  Или сијечем просторе гдје се размеђа земље братиме“

„А кад одлете птице,  хоће ли остати њихова крила?“,  охрабрен  стиховним исказом свог најбољег друга,  порт–парола,  упита онај што с њим у клупи седи,   знају они,  који. 

Добри учитељ, кога једино  његови ђаци  увек успевају да одгонетну,    настави са њима да комуницира на начин који је започео одељенски порт-парол,   а они знају зашто је баш тај наставни метод изабрао:

„Зато хвалите сунце и њему будите вјерни,
  Када сте свијетли, према њему сте смјерни!“

И онда,  навикнут да увек одговра  на питања својих ђака,  а сетивши се поруке великог руског песника Александра Блока,   да ма шта рекао детету,  оно ће увек питати „А зашто?“,  задрживши поглед за трен дуже на  одељењском порт-паролу него на другим ђацима,  добри учитељ прозобри ове речи.  „Не горди се! Твоје мисли нису само твоје! Оне и у другима живе.“

Убеђен да у свим његовим ђацима истим жаром,  лепотом и чистотом гори  жеља коју је у као питање изразио најбољи друг одељењског порт-парола да крила птица остану међу њима док сами не окрилате,  ако већ и нису,  добри учитељ  се сетио  оног што је од Ајнштајна научио, да  је вече у којој се сви присутни потпуно и у свему слажу,  изгубљено вече. Затим  се том ученику,  најбољем другу одељењског порт-парола,  обрати следећим речима. „Не бој се,  ниси сам! Запамти,  добро моје дете,  да осим тебе има и других који живе  својим,  а твојим животом,  јер сви су наши сни из заједничког им врела.!“
               
Право на срећу као неотуђиво право човека
 
Добри учитеq је благодарио својим ђацима што су га учинили срећним,  јер срећа се не даје,  него дарива.  Зато је желео да им уздарјем  и узврати  док им је беседио о срећи,  трудећи се  да му речи буду попут кљунова птица  која су до мало час у ђачкој машти кљуцкала  о одсјај стакала  широм отворених прозора учионице. Као  у прозоре њихових душа  у којима су савиле гнезда све добре птице овог века спремне да у срцима њиховим  запевају.  

Човек живи на свету не зато да би био богат,  него зато да би био срећан,  рекао је почињући беседу о срећи,  добри учитељ,  позивајући се на Стендала. Он се  често  на неког, славом заштићеног сведока кроз векове,  позива. Посебно му је било стало да буде убедљив кад је изговарао ове речи,  попут дневне заповести,  садржане у књизи наредбе за целу ову,  а и наредне школске године,  па и цео живот. „Сваки човек  хоће да буде срећан,  има право да буде срећан,  и мора бити срећан.!“

Човек  је створен да један другоме служи за радост и утеху

Осокољена срца прате га његови ђаци,  а добри учитељ примећујући како пажња расте,  сетивши се свог учитеља,  славног педагога Ушинског,  каза не наводећи чија је то мисао (добри учитељ је то  понекад избегавао,  његови ђаци увек знају зашто то чини). „Право на срећу је неотуђиво право човеково.“

Као да је баш сада наишао најпогоднији тренутак  да се  његови ђаци  са сопствене обале и окупираношћу собом,   превезу преко,  на другу обалу,  к другима,  добри учитељ настави овако им беседити.

„Не  заборавите никад на поруку за вечност славног Платона,  да старајући се о срећи других,  ми налазимо своју сопствену. Имајући  у  виду  трајност,   дубину и правоверност  Платонове мисли, можемо, без бојазни да  ћемо претерати, тврдити да је најсрећнији човек на свету баш онај који дарује срећу највећем броју људи.  Јер нема веће благодети за  човека,   него да један другом служи на радост и утеху! Као што је птица створена да лети,  тако је човек створен да буде срећан,  али да у лету свом,  и прелету к другом, преноси срећу  попут поленовог праха,  будући да је  у вечности  предање остало о томе како човек може увећавати своју срећу само у оноликој мери   у којој је дарује другима.“ 

Пошто је у погледима својих ђака пепознао питања,  он зна како,  добри учитељ је почео на њих да одговара
 
Вера у могућност среће  чини човека срећним

Ако ме питате да ли свако има право на срећу,  одоговорићу вам уз претходну консултацију коју сам имао  са знаменитим  мислиоцем, драмским писцем и хумористом Бернардом Шоом  који је једном приликом рекао: „Не,  ми немамо право да уживамо у срећи,  ако је нисмо заслужили,  исто као што немамо право да трошимо новац који нисмо зарадили“.  Користећи тренутке веселог комешања које настаде међу ђацима,  добри учитељ настави још сугестивније,  разложније,  убедљивије,  изговарајући сваку реч просто са неким заносом:

„За сведока,  ево сада призивам генијалног пророка из Јасне Пољане,  грофа Лава  Николајевића  Толстоја,  коме је,  за дугог му живота веровало више од половине  кугле земаљске што се складно  врти, од Јапана,  Кине,  Индије до обе Америке,  па да их је још толико,  а није него само две,  а куд ћете више. Треба веровати у могућност среће,  да бисмо били срећни.  И да не би било никакаве недоумице.  У животу постоји смо једна једина,  неоспорна срећа,  а то је – живети за другог,  ближњег.!“
         
Час обасут истином,  сунцем разума
                     
На првом часу у новој школској години  добри учитељ је своје ученике  обасуо истином,  сунцем разума,  поставивши  строге,  за многе недостижне критеријуме по којима је само истина узвишена,  и једино она достојна љубави.  Уверен  да је утицај његов на ученике увек био пропорционалан љубављу  коју је прeма њима осећао,  на  свом првом часу у новој школској години позва их да уважавју друге,  како би  могли ценити себе.

 „Јер тек онда ћеш постати човек кад научиш да  видиш правог човека у другом“,  изговори као увод у оно што је сматрао још  важнијим да  истакне у својој  првој беседи.

„Таленат  великих душа садржан је у њиховој моћи да откривају величину у другим  људима.  И не сметните никад с ума  да онај коме се нико не свиђа,  увек је несрећнији од оног који се ником не допада.“
                  
И благословите сунце
      
При крају  свог првог часа на почетку нове школске године  добри учитељ пре него ће своје мисли упутити  светлосним траговима,  осети као да је нешто остао дужан својим ђацима,  па их благослови да буду сунцем,  својом душом (а чиме би друго) неизмерни. 

„И благословите  сунце, јер је благослов оно,
Светији него свето звоно,
Сваком животу,  нади и младости  склоно.“

Пре него што ће задати домаћи задатак   свету,   добри учитељ заврши беседу својим ђацима Тиновом   песничком замолницом,  као што је то учинио и  на  почетку овог свог,  првог часа.

„Будите добри сунцу,  а сунце добро вама,
  Јер је сунце божанско и има дослуха с нама...“

         
У  њима је пробуђена свест и света искра      
       
Добри учетeљ са свог првог часа одржаног на почетку нове школске године  упућује  поруку свету о својим,  нашим ђацима,  а ове је још једном поновља поводом   90. годишњице  смрти великог  хрватског и европског песника Тина Ујевића.
         
Слутите ли да ће они понијети  све тежине свијета  на раменима својим,  у ово доба немилосрдно,  наше и њхово!
             
Наши ђаци!

У њима је пробуђена свијест,  света искра која  им даје снагу вјере,  самопоуздања,  самопоштовања.

Попут дивних,  зелених и високих јаблана,  попеће нас у висине  своје на којима  сунце право сунце значи,  обдариће нас и окријепити својом радошћу. 
      
Наши ђаци!

Они  ће нас надахнути врелом свејетлости  јер имају  полет  орлова  за свијет у љубави,  за свијет у љепоти. 
     
Њихов свијет,  свиејт наших ђака!

У којему ће зидати двери чојвечанства,  да буду људи својих племенитих дјела,  дјеца својих чистих руку!
         
 Наши ђаци!

Да и на нас капне која кап доброте њихивог доброг сунца!


Бранко Ракочевић