Књига која је усталасала културну јавност у Немачкој

У Немачкој се  недавно  у књижарским излозима појавила књига о фијаску културне политике  у овој најмоћнијој еверопској земљи.

Реч је о неутешној дијагнози немачког друштва коју су  изнела у својој књизи  „Културни инфаркт. Сувише много свега и свуда  једног те истог“ /„Der kukturinfarkt) четири позната експерта из области менаџемента културе:

Дитер Хазелбах (Diter Haselbach),  Армин Клајн (Armin Klein),  Пиус Кнузел  (Pius Knusel) и Штефан Опиц (Stefan  Opic).  

Двеста милијарди евра годишње из државог буџета за културне инститиције у Немачкој

Судећи по подацима презентираним у  „Културном инфаркту“, у Немачкој  делује око 6.300 музеја,  140 професиналних позоришта, 8.200 јавних  библиотека,  а све ове културне инститиције финансирају се у основи из федерланог и регионалних  буџета.  Сваке  године се  се за њихово финансирање издваја из  јавних   прихода близу двеста милијарди евра.

Огромна већина ових институција није у стању да функционише без државних  субвенција,   а од  продаје улазница  могу   да оставре највише    до 15 од сто од укупних  средстава неопходних  за делатност.

Треба итсаћи да је тек сваки десети становник Немачке коринсик неке од услуга  државних културних институција.

Зашто огромна већина Немаца плаћа музеје и позоришта кад у њих никад не залази? 

Аутори књиге су поставли неколико кључних питања од којих је најважније:

Због чега огромна већина Немаца мора да спонзорише позоришта и музеје кад никад тамо не залази и не користи их? Или  другим речема о истом проблему: зашто да се финансирају установе чији програми не интересују публику? 

Четворка аутора  је дошла до јединственог закључка:

Државне субвенције само штете уметности,  јер у овој сфери не влада слободна конкуренција, а грађани су онемогућени да учествују у формирању културне политике. 

Скратити субвенције  музејима  ни позориштима најмање за половину

Аутори пореде садашње стање музеја и позоришта  са сталном сезонском распородајом и предлажу да се најмање за половину скрате субвенције како би се на тај начин стимулисала разноврсност  и подигао вредносни ниво  уметничког стваралаштва. Све то аутори „Култуног инфаркта“  одевају у провокативну форму   трврдећи да се „од културе можемо  одрећи у  крајњој мери за полвину“.

Менаџери у култури

Сваки од ова четри аутора има непосредан однос према кутурној политици.

Дитер Хазелбах  је запослен у Институту за истраживање културе,  дуго време је ангожаван као консултант  различитих  културних организација и акција.

Арин Клајн је радио  у једном од позоришта у Франкфурту,  а сада је члан управе друштва за културну политику.

Пиус Кинозел  је Швајцарац  који  се од 2002. г.  предводи швајцарски културни фонд Про Хелветиа,  а још од 1990.  почео је да се бави културним менаџерством поставши руководилац спонзорским пројектима из  сиетма банака Цредит Суиссе у области културе.

Четврти аутор „Културног инфаркта“, Штефан Опиц,  је професор кутурног менаџемнат на универзитету Кила, и од 2009.  анагажован је у Министарству образовања и културе покрајине Шлезвиг-Холштајн. 

Одјеци и реаговања - аутори прошли као бос по трњу

После појаве „Културног инфаркта“ није требало дуго чекати на медијску „превнтиву“.

У најкраћем року,  скоро истовремено су се огласили најутицајнији немачки листови у својимн штампаним  онлајн издањима: Welt  Berliner Morgenpost,   Tagesspigel, Frankfurter Allgemeine Zeitung,  Spigel

Одбрана и последњи дани четврке из „Инфаркта културе“

Сами аутори су у многобројним интевјуима  одбијали сијасет  погрда које су се на њих сручиле  и којима су их „чашћавали“ њихови критичари  убеђујући јавност како нису претендовали на истину у задњој инстанци и да им је намера била  само   да започну диксусију  о неоходности реформе у културној политици.

По њиховом мишљењу,  постојећи  ситем постао је сувише оптерећујући,  гломазан и недемократски  зато га је и неопходно растрести.

Контранапад институција: само уметност коју држава финансира може бити слободна од утицаја  тржишта и укуса које оно намеће 

Клључни момент који је суспростављен четворици аутора „Култуног инфарктра “састоји се у овоме: 

Само уметност која се финасира из државних фондова може бити и остати слободна,  независна од потражње  тржишта које јој намеће своје укусе.

Критика  указује на чињеницу да уколико музеји и позоришта  престану да добијају државне субвенције,  тада ће своје програме морати  прилагодити захтеваима гомиле  и претворити високу уметност у забаву.

Аутори спорне књиге,  међутим,  гледају  на овај проблема  из другог угла:

По њиховом мишљењу држава,  финансирајући кутурне институције, обраћа се својим грађанима као недораслој деци,  бирајући за њих „добру” и „лошу” уметност,  одређујући  шта треба субвенционисати,  а шта опет не.

Оштре критике „Инфаркта културе“  стижу и од првог човека Немачког савеза музеја

Први човек Немачког савеза музеја Фолкер Родекмап (Volkr Rodekamp) оштро је критиковао књигу наглашавајући да сличне пибликације не иду у корист решавања проблема за које су неоходни конструктивни предлози.

Треба напоменути да је Немачки савез музеја  само неколико недеља пре појављивања „Културног инфаркта“ сачинио практично,  обавезно упутство за директоре музеја о томе каквим критеријумима морају да се руководе при избору ескпоната за изложбе који  иначе скупљају прашину у депоима,  а које пак треба продати,  позјамити,  поклонити или сасвим уништити.

Појављивање једног  таквог обавезујућег упутства није нимало случајно:  власти стално позивају управнике музеја да „почисте“  депое на које одлазе огроман новац. 

Приморавање на продају чувених експоната

У том контексту музеји  од којих се тражи да пређу на самофинансирање и самостално решавање својих све већих финансијских тешкоћа се практично приморавају на продају  својих ументичких експоната.

Тако је 2000. г. Бонски музеј продао слику Георга Базелица  да би подмирио дугове настале због финансијски неуспешне изложбе. А шест година касније (2006.) да би извршила адаптацију здања дирекција Крефелдског музеја  одлучила је да прода  своју главну уметичку знаменитост –слику Клода Монеа “Поглед на зграду Британског парламента“. Новчана вредност тог Монеове рада је била процењена на 20 милиона евра,  а слика је спашена  од продаје само захваљујући интетрвенцији уметничке јавности.

Сличних примера да музеји отуђују своје чувене експонате како би прибавили неоходна средства за побољшање финансијких дубиоза или ремонт зграде,  има још.
Тако је 2010. г. музеј Везербург у Бремену за нешто више  13 милиона евра  намераво да прода на аукцији чувену слику Герхарда Рихтера „Морнари“ да буи побољшао своје финансије, али је интревенисало рукводство Немачког савеза музеја иступајући са саопштењем да се не могу продавати културне вредности  чак ни у тешким временима по уметност.

Осим тога,  немачки музеји су принуђени да по  сваку  цену  чувају све уметничке  предмете  и да убеђују чиновнике због чега   две -три истоветне слике Алберта Дирера представљају својеврсну вредност,  па чак и уколико се ради о њиховим копијама.

Сада чак и Немачки савез музеја предлаже у свом најновијем обавезујућем упутству да музеји одаберу по једну слику коју треба чувати боље од свега,  а да се осталх треба отарасити.

Идеје „Културног инфаркта“ довеле би до културног осиромашења нације

Представници музеја и позоришта су јединствени у закључку да предлози аутора „Културног инфаркта” доводе до културног осиромашења нације.

Оптужују их и за то што су се дрзнули да суде  о кутурној политици са унверзитеских катедри  или из министарских кабинета.

Инвестиције у духовни развој градова,  а не субвенције

Веома оштар је био Ханс –Георг Куперс (Hans –Gerog Kuppers),  водећи секретар ресора  за културну  политику Минхена  и председник Савета за културу Немачког конгреса  градова. Он је нагласио да је у конкретном случају неумесно и говорити о неким субвенцијама,  реч је о инвестицијама  у духовни развој градова,  па отуд у тој сфери и не треба тражити исплативост.

„Културни инафаркт” постигао главни циљ - испровоцирао јавност  на расправо о теми дуго скриваној од немачког друштва

Ниједна од супростављених страна у спору нема конкретан предлог  како да се разреши проблем финансирања културних институција.

Међутим, без обзира на критике упућене  на  адресе аутора „Културног инфаркта“,  они су постигли свој главни циљ:

испровоцирали су јавну расправу на тему која је дуго време била запостављена у немачком друштву.

Бранко Ракочевић