Маљевич у Третјаковској

. „Црни квадрат“ редовно побеђује на народним антирејтизима  руског сликарства

. Тројичин дан у Витбеску

. Чашњик и Сујетин најбољи ђаци у Мањевичевом „разреду“
 
Маљевич: „Супрематизам  је зато и дошао до беспредметности да би саздао нови  духовни и утилитарни свет“.

У двема салама Третјаковске галерије  на Кримском Валу у оквиру обележавања јубилеја родоначелника супрематизма,    одржана је изложба под називом  „Биће нас троје“  на којој су представљени радови супрематиста  Казмира Маљвича и два његова најближа ученика –Николаја Сујетина и Иље Чашника. Укупно је изложено око сто експоната,   од којих је већина први пут.

И ове две дворане,  како поренмосе руски медији који редовно прате најзначајније култирне догађаје у сцвету,   крцате ремек-делима визионара,   у стању се да преобрате у супрематирску веру и највеће скептике.

 Ова експзоција показује оно што се дешавало у стварлаштву визионра пре његовог револуционарног открића,   и како су његови најближи сарадници,   сваки на свој начин,   развијали метод који им није дозвољавао да се засите и склоне на починак у суровој догми.

 Изложба  је слична увеличавајућем фрагменту супрематичког космоса. 

Утемељивач-Казимир  Маљевич,   а упореду с њим летеће паралене фигуре-његови ученици сарадници,   а,  понекад и противници: Иља Чашник и Николај Сујетин.

 Тројичин дан у Витебску

Фрагмент суперматичког космоса називамо зато што је присталица супрематизма било више од троје. 

А ова тројица су се сусрела у Витбеску  где је Маљевич  1919. г.  дошао да предаје у месној сликарској школи на позив Лазара  Лисицког,   кога је опет са своје стране,  позвао Марк Шагал као предавача у Народној уметничкој школи.  Маљевич је убрзо  у супрематску „веру“  преобразио не само ученике,   него и предаваче. Завршило се тако да је Шагал љут на „пребеге“ напустио  родни град. А нешто  касније,   у августу 1920.  оде и Лисицки.

Изражавајући се војним стилом,  Маљевич је тада заузео Витебск. 

Трибине и улице,   изложбе и све друге јавне манифестације украшавали су и китили  његови ученици.   Није било погодније време за оснивање међусобно  чврсто учворене  сликарске групе.  И то је он учинио у пролеће   1920.  г.  кад  организује од ученика и наставника групу „Уновис“,   „Утвердители нового искусства“ („Гаранти новог сликарства“),   па је већ у августу  с поносом могао ускликнути „Има нас  36 чланова.!“

Са данашње дистанце тешко је појмити  одушељење и ентизјазам УНОВИС-а: сликарима је било мало то што  су разрадили програм  и статут своје организације,   образовали  Стварлачки савет,    него су  нашили и црне квдарате на белом фону на рукавима својих сакоа као препознатлљиве знаке чланова УНОВИС-а. 

На колективној фотографији чланова групе из 1922.  Објављеној у каталоге  изложбе „Биће нас троје“  види се усхићени Иља Чашњик с  лептиром,   у  сакоу са црним квадратом  на рукаву. Све то помало личи на неку игру или перформанс.

Неће проћи ни седам пуних година,   а умирући од запаљења трбушне опне  27.  годишњи  Чашњик ће рећи свом пријатељу Кољи Сујетину:

„Поручи Маљевичу да сам умро као слиакр нове уметности.“

На његовом гробу ће касније бити постављен бели камене са црним квадратом.
 
Исти такав камене ће 1935.  Сујетин поставити и на гроб Казимира Североновича.

Захваљујући томе што  је на изложби било тесно,   нови нараштај супрематиста  морао је да учи и ради брзо. Освајати ново је изводљиво само ако се то чини постепено,  кроз разне пејзаже  и портрет Маљевичеве матере. Цртеж под називом „Изолда“, започет  1910,   прелепа женска глава  показује нам Маљевича „надничара“ који настоји да заради за живот. Два његова  живописа- „Супрематизам. Правоугаоник и круг“ из 1915,   на којима су црно сунце и плави правоугаоник у празнини белог фона,   као и „Жена с црном пилом“  његовог ученика Сујетина (1928-1929)-демонстрирају како треба да изгледају завршени супрематски радови.

Остали експонати - све сами цртежи

Остали експонати на изложби „Биће нас троје“  су цртежи. Али пред ликовном публиком у Третјковској,   истичу руски медији,     нису ни у ком случају безвредне ескизе,  јер једноставно 1920–их година у време опште оскудице у Совјетској Русији  у свему и свачему,   тешко се могао набавити материјал за цртање и сликање  и сваки рад би лако могао постати украс  на зидовима било којег совјетског надлештва,   толико је мало било сликарских дела,   пошто  једноставно ументици нису имали   на чему да раде.

Чашњик и Сујетин-најбољи у Маљевичевом „разреду“

Чашњик и Сујетин  су схватали и усвајали Маљевичеве принципе брже и боље од других и за разлику од других својих „другова из разреда“ ишли су  даље и одлучније у одбацивању конвеционалних форми. При томе,   дкакако,   нису губили своју индивидуалност. Очигледно је на пример,   да је Сујетин нагињао к симболизму,  често завршавајући композиције овално,  и радећи чак на адаптацији супрематистичког  језика  на сижеје из прошлости  као што је на пример „Мајка Божја с младенцем“  из 1927.

Чашњик је пак више био усмерен к архитектонској  форми преферирајући да слика  са осећањем надахунућа и полета на великим висинама,   и једва га је ко лично познавао.

Најбоњи Чашњиков рад виси у мадридском Музеју Тисен-Борнемиси  – попут једра у црнини простора,  скоро тродимензиално. 

На експозицији „Биће нас троје“  изложен је један његов сличан рад –супрематска композиција  комбинације акварела и оловке из 1925. г.
Чак међу ватреним (и што није мање важно-талентованих) присталица „партије супрематизма“  таквих верних привжреника,   као  што су били Иља Чашњик и Николај Сујетин било је мало.

Маљевич их је у писму Пуњину овако окарактрисао: „Нас троје чинимо базу  новог... ми тежимо  ка остварењу супрематске  форме.“

Под „супрематизмом  „ Маљевич је подрразуевао  програм  животног устројства: 
„Супреатизам је  зато дошао до беспредметности  да би  саздао нови духовни утилитарни свет. Иронија судбине  је  показала се у томе што је утилитарни свет  прогутао беспредметност“. 

Разлог је с једне стране било време,  и то не баш вегетеријанско.  И радови  Сујетина и Чашкина  на дизајну  порцелана чијем се успеху радовао Маљевич почетком 1920,  -их година  разматрани су само у склопу „експеримената за даљи рад“. 


Од средине 1930-их  постало је јасно да таквог наставка неће више бити,   а дизајн порцелана и изложбе су постале  предео из којег је супрематизам прогнан „ван“. С друге стране,   чак за Сујетина,  који је тражио своје прилазе к беспредметној апстракцији,  супрематизам је био сувише хладан.
У каталогу ове изложбе може се прочитати овакво његово размишљање:

„Супрематизам је сама апстракцја. У њему нема земље ни ничег  човечјег.“

Позајмица из  фонда Сепхерот Фоундатион

Сви радови су позајмљени из колекције извесног фонда Сепхерот Фоундатион регистрованог у Лихенштајну.

Представник Фонда не наводи име власника (једног или више),   али,   како оцењују руски медији у написима о овој  иложби,   има разлога   претпоставакама да иза  овог  фонда,  који све чешће фигирира на руској арт-сцени,   стоји олигарх  Александр  Смузиков.

А колекцију је добио од Гариа Татицинцјана,   који се још увек суди са Лавом Нусбергом око  дела Маљевича и његових ученика.

„Црни квадрат“ Маљевича  редовно побеђује на народним антирејтинзима  руског сликарства

Маљевичев „Црни квадрат“  редовно побеђује на народним рејтинзима  руског сликарства.  

Назван великим сликарем „нулте форме“  он до дана днашњег раздражује чак и плаши гледаоце    који се свакодневно суочавају са  аналогним животном празнинама (довољно се загледати само у правоугану рупу  ископану на плацу изгореле куће   Арсенија Тарковског,  која зија пустињским чељустима већ пет година,   напомињу руски медији).

Та „урбана мајсторија  „ је снажнија од  сваког „Црног квадрата „!  

Енергија људи који осећају да се свет непрстано мења

Кустоскиња ове  поставке Татајана Горјачова је усепла  да размени  енергију људи  који осећају да се свет непресатно мења,   језик којим  су навикли да говоре они што нас окружују  одлази у прошлост,   а нове форме су непоходност,   а не својевољност.

Као пример овој тези може да послужи  Чашњикова  „Композиција са црвено-црним кругом и белим правоугаоником“  настала 1924. (сви називи су описани као музички комади класичних композитпора: супрематистичке  композицје су анонимне  и у почетку су излагане без ауторских имена).

Та би ствар требало да буде у знаку „Улаз забрањен“,   или простим наордним речима казан „циглa“,  који је Женевска конвенција Лиге народа  признала као опште право у целој Европи  тек у 1931.  години. 

Коначно,   разлика између метафизичког тражења  супрематиста и саобраћајних  правила   је велика,   али се не може занемарити тај преокрет у нашим доживљајима градске вреве   настаао захваљујући  свеобухбватној унификацији    и ратификацији  општих правила и шаблона.

За Чашњика,   као и за Лигу народа важно је било  само јединство  и прозрачност   знаковног система.

Друго је питање што у ументости то није могло бити  оставрено,   на срећу.

Али вектор   супрематистима је изгледао сасвим правилан. Макар како се односли према глобализму и уравниловци,  равни редови намештаја  и полица у супермаркетима с  и стом робом,  тај пут  је авангарда  предсказала,   и није било случајно да су и  Маљвич,   и Чашњик,   и Сујетин,   у јдном моменту одлучили да отпутују у Немачку на рад у Баухаузу.

Нажалост није им се дало да  тај план  и  остваре.  Чашњик је умро од упале трбушне опне   1929,   Маљвич је преживео дојаве и ГПУ  и преминуо 1935.

Тада су прагматици последњи пут расправљали о визионарству.

Сујетин је  успео да се више или мање уклопи у нови живот и да уради дизјн за павиљоне СССР-а на светским изложбама,   на којима су биле окачене слике академика  пртив којих се Маљевич борио.

Не би било згорег да се тренира апстрактно мишљење

 Да ли би се могло констатовати да се  и у данашњој Русији друштво оријентише по правилима супрематизма,   а одмара по  шаблону  соцреализма уживљавајући се у јунаке спорта и филма  сматарјући их својим идолима. Отуда,   можда,   не би било згорег да се тренира апстрактно мишљење,   како се не би упало у лепњиву,   житку масу  брзорасворивих  идола.   

Спрематизам  - обележје сликарства  XX века

Супрематизам је бесумње особена  појава у  историји уметности ХХ века.

Треба истаћи да се за разлику од дела XIX века особеност  апстракних радова ХХ века схвата и тумачи    зантно сложеније.

То што  графика представљена на изложби „Биће нас троје“  потиче из колекције Гари Татинцјана  јавно нико не  говори,   али је о то написано у кталогу експозције.

Руски ликовни критичари   пореде фотографије радова  који су излагани у галерији Гари Татинцјана  2006. г и слике на овој експозцији  и закључују да се ради о истим  стварима.

Све замршенија прича о Маљевичу

Овим  прича о Маљевичу постаје замршенија. Графике потичу из колекције Лава Нусберга који се сматра за највећег колецкионара супрематизма,    а који иначе  од 2009.  води спор с Татицјаном због Маљевичевих радова. Како тврди Нусберг,   он му  је предао 11 Маљевичевих слика за продају,   али у замену никад новац није добио,   нити је радове икад после тога видео. Он даље тврди како је због тога био приунуђен да Татинцјану прода још 98 радоа за 2,6 милиона долара ,  премда је њихова цена  најмање пет милиона. Судски спор се отегао на неколико година.

Недавни се  десио  обрт - сад је Татинцјан поднео оптужни захтев  којим од Нусберга тражи 60 милиона долара!  Галериста тврди како му је Нусберг продао  фалсификованог Маљевича,   а спор се налзи пред судом у Њујорку. 

Колекционар   се пак брани да је слике  купио од Ане Лепорске,  која је наследила колекцију  1935.  године после  Маљевичеве  смрти. Као доказ оригиналности  тих  слика,   Нусберг  је приложио налазе експерта за руску авангарду Алекснадре Шатских  која не сумња у оригиналност   графике.  Међутим,  две године  раније госпођа Шатских је дошла до савим другачијег закључка. Она је установила да су 30  радова-фалсификати. Тада  је изјавила како је то закључила  применом буквално-бројчаног кодирања  коју је изумио сам Маљевич ради идентификације својих радова.

Водећи специјалиста Третјаковске галерије за стваралаштво Маљевича и кустос  изложбе „Биће нас  троје“,   Татјана Горјачова,  уопште и не сумња у оргиналсност изложених дела. Сама чињеница што се  колекција фонда  Сепхерот Фоундатион поставља у једном од водећих националних музеја земље,   морала би сама по себи бити веродостојна потврда ауторства.  И коначно,   тешко је замисливо  да би главни специјалиста за Маљевича у национлној,    Третјаковској галерији,   као и директорка Галерије Ирина Лебедева могли толико ризиковати излажући фалсификате.

Изложба коју прате разна нагађања

И тако је у Третјаковској  отворена изложба коју прате  разна нагађања.

Она у многоме бца више светла на саму еволуцију супрематизма  и стваралаштво  оснивача  тог правца и његових ученика. 

Међутим,   замршена  у  многим аспекатима,   историја колекције  нагони специјалисте и познаваоце   на сумњу - да ли заиста оригиналног Маљевича  и његове ученике гледају на овој изложби,   преносе руски медији. 

Ипак: противуречност супермартистичке утопије

Макар колико год то излгедало чудно,   нова камерна иуложба даје могућност да се осети  сва противуречност суперматистичке утопије.

Која садржи машту  о прокопу у „7. измирење“ о коме је са узбуђењем  размишњао Иља Чашњик  праћена  жудњом  да се осети снага земњине теже.

Али више од свега то се може осетити на делу изложбе на коме су представњене Малевичеве слике.

Њихов је спектар широк:  од раних  импресинистичкоих платна  до једног од орвих супремстичких радова: „Правогаоник и круг“,   од цртежа стилизованог девојачког венца за омотавање сапуна до реалистичког портрета матере  из 1932. За Маљевича,   тог човека-институције,  теоретичара и сликара у једној личности,   сликарство је било начин познавања,   освајања  и промене света.

Супрематизам – само једна етапа у непрекидном кретању тог великана

Отуда је тесна повезаност супрематизма са утописитичким трагањима  почетком  ХХ века јсно испоњила у разделу поставке  у коме су представњени радови Иље Чашњика.  Његова графика је једно од најупечатљивијих утисака изложбе.

У радовима „од истог  супрематисте“,   како га је назвала  кустос изложбе Татјана Горјачова,  утопија маљевичесвскиих „ланетарних летача“ изгледа да је  врло близу да се утисне у живот.


Бранко Ракочевић