Библија - књига над књигама: Матична књига о Јову

Библију је тешко читати зато што се она сва састоји од епиграфа. Репутација  те књиге је тако велика,  да је свака из ње ишчупана реченица  напојена  тајанственом многозначношћу. На Библију се заклињу,  по њој проричу,  с њом умиру.

Читати је,  међутим,  сасвим је друга  ствар,  у што се својим односом према овој књзи над књигама могао уверити сваки читалац,  а то значи већина људи на овој планети што се још увек складно врти.
 
Написана првим у свету стиховима, више у сродству с Месецом него са Сунцем

Библија је написана првим стиховима које је свет сазадао. Ми једноставно од њих очекујемо  јасноћу епоса.  Пре би се могло рећи да је у сродству са Месецом,  него са Сунцем.

Библијска поезија  све чини   тајанственим,  плашљивим. Хомер је описивао,  она изражава. Стари Грци су декламовали,  библија  је заклињала; Они су певали,  а она доводила до транса.

Елиот је писао да је њен  смисао  да послужи као мамац који дрмуса разум да би га подвела  под власт звука. Понављајући их,  стихови Библије,   заводе,  „дижу се на устанак“ и доводе до екстазе. Такве сцене  се стално виде код  Зида плача у Јерусалиму, где се људи моле,  вичу,  скачу,  „као Давид  пред Голијотом“.

Библија попут певача у хору тражи саучествовање  уместо читања. Отуда њу не треба читати у себи,  него целим телом,  гестукулирајући и дрмасајући  се.

Није случајно у многим преводима Библије,  па и овим на  србски   језик,   главни знак интерпункције који се најчешће употребљава тачка и запета.  Они деле стих на две равне части,  које говоре о истом на два различита начина. Подижући се и спуштајући се та реторичка волна, вечна плима и осека,  држи нас на месту,  усијавајући светлост  познања у нашу позицју,  мобилишући емоције,  сликајући вечну путању од рођења до смрти  човекове.

Попут цвета, он се рађа и опада,  побегне као сенка не осврћући се.
 
Да нико неку метафору случајно не прогута

Да нико случајно при говорењу   њених стихова не прогута неку метафору,  јер оне служе да би Библија њима пренеражавала оне који  јој стихове слушају. Свака у исти мах и тамна и очевидна. Тако се у Књизи о Јову каже: „Вјеровање  грешника – паукова кућа“.

Да је речено „паучина“ нестaла би једна врло важна нијанса за номада. Уверено  разапињући   свој и шатор,   паук живи и ради,  премда  је то само „сигурана кућа“  за муве. 

Библија,  жива машина моралности, посвећена оном што је вечно

Као  и  песму,  ситихове у Библији треба најпре да научиш,  па да их научене   заволиш,   и завољене да их разумеш. И ту је најважније да  је лепота само „нуз продукт производње“.  Библија је жива машина моралности.

Она је сва посвећена оном што је значајно и важно. Јер свако је од нас Адам,  остале су- Еве,  а сви смо и Каин,  и Авељ.

Библија је лично,  субјетивно дело.

И ако  су делима насталим у античности потребни комнетари,  онда су Библији неопходна тумачења,  али само,   лична,  субјективна.

Све је у њој саздано од горућих питања и одговора у потаји, која су нашла уточишта у тајновитим скровиштима да би човк загонетајући прве, (питања)  био кадар да одгонета   друге (одговоре),  чиме не чини ништа друго него заузима тачку гледишта,  своју,  а и њену. Подробности је сувише много,  али оне наилазе тек касније.

Библија је књига непредвидива

Библија је књига непедвидива,  она одједном прелази на  суштину ствари, остављајући детаље да сведоче „шта ће с нама бити до пошљетка”.

Све  што је важно,  разумљиво је без ичејег „толковања“. Бибију најбоље схватају и разумеју Американци зато што је она књига њиховог живота,  од дечјег вртића до Беле куће,  и они знају све њене појединости.

Остали,  бога ми,  не. 

Можда  и зато што детаљи из Библије нису непоходни да би она једном за свагда продрла својом целовитошћу до душе човекове, којој је и  намењена.

С Библијом  се, као с Богом, о главном говори на „ти“

С Библијом се, као с Богом,  о главном  говори на „ти “.  Томе се такође треба учити,  јер у поређењу с Библијом,  све друге књиге изгледају „неозбиљно”.

Чак  и Толстој  и Достојевски  у својим делима као да намигују,  а то чине зато што сами дух   и поетика   романа захтевају од писца отуђење и иронију. Ми једоствно не умемо ни читати ни писати без самозадовољног  подсмеха који Библија није познавала.

Жанр Библије је трагедије

Њен жанр је трагедија.

Али док су стари Грци трагедије писали и  приказивали да би гледаоци  присуствујући  страдњу других због тешких им  сагрешења,   осетили страх  и сажаљење према себи самима,   доживљавајући  катарзу,  душевно очишчење  на туђим грешкама,  у Библији је трагедија сам живот,  и, што је најзлослутније,  наш соптвени.

Књига о Јову – централна  тема Библије

Стари завјет   није споменик древне књижевности. Могло би се рећи без претеране бојазни да ће се напрвити одвећ велика грешка   кад би се рекло да  је централна тема Старог завјета Књига о Јову.  која у очима човека треба да оправда Бога.

Теодиција је критеријум религије. Речено је да саме пресељене душе објашњавају наше страдање: плаћамо за прародитељски грех.

Карма да се одговара за родитељски грех  је и Стаљиниова  „револуционарна правда”.

Књига о Јову задаје јединствена питања која никог не могу мимоићи. Чак и више од тога: Библија  на њих одговара.  Страдалник Јов чак и није Јеврејин, он је апстрактни праведник из земље Узу. „Бијаше  човјек у земљи Узу,  по имену Јов”;   и тај човјек бијаше добaр и правдан,  и бојаше се Бога и уклањаше се од зла.” (1.,1.). Јов је жртва неправде,  параграф и улог  у уговору о клађењу закљученом између два „ортака“,   Сатане  и Бога,  његова судбина је одређена тикетом опкладе два  међусобно супростављена лидера, „вечита ривала”.

Бог Старог Завејта је разочарани Бог

Бог Старог Завјета је разочарани Бог. Он је урадио све набоље да људе спаси од првобитног греха,  а даље је све пошло наопако до Потопа,  и прво што је урадио уцвељени Ној кад се докопао копна,  било је да се напије  до изменоглости и тако угаси несношчљиву жеђ која га је морила,  чиме је принцип паћеништва прешао на шаљиви „терен”.

Бог је из гомиле одабрао себи елитно друштво које га је окруживало.

Међу „талентима  и обожаваоцима“ био је и Јов као продукт моралне селекције, плод труда  Господњег и највишег међу смртницима постигнућа:  он је био безгрешан. 

Умилним гласом шапуће Сотона који служи Богу као унутрашњи глас његов:  „А Сотона   оговори  Господу  и рече: еда ли се узалуд Јов боји Бога.” (1.,9.)

Пошто искушење са Јовом није завршено успешно,  Господ даље не може продужити започето,  јер га чекају велика дела: излаз из Египта,  пут у  обећану земља, Јерусалим,  храм,  месија…
 
Праведност Јова као залога велике будућности

Бескорисна прведност Јова служи као залога велике будућности. Зато је Господ дозволио Сатани да искуша Јова који се херојски носи са губицима. Лишен деце,  великог  богатсва,  стоке,  „ не рекавши ништа неразумно о Богу”,  Јов са камнитим достојанством стоички закључује: „Јер су стријеле свемогућега у мени,  отров њихов испија  ми дух,  страхоте Божије ударају на ме“(6., 4.).

Али смрт коју би одушевљено дочекао са великом радошћу,  такође му не дају. Сатана  тражи и добија „кожу” Јовову,  па је од свих напасти да га искуша одабрао лепру,  да би му патња постала иако не смртна,  а оно очигледна,  а то значи срамотна. То је жигосање грешника на које Јов не пристаје,  ћутећи се преврћући до самог расвита, не као мученик него као грешник кажњен срамотном казном,  неправдено,  што је само по себи нечасно,  будући да је тема Књиге о Јову праведност.
 
Договор Бога с човеком
Бог се договрио са човеком: дао му је све што му је потребно у замену за једну једну врлину - праведност.

Јов ову врлину не уступа ни  самом Господу и заветује се  да док не умре, неће одустати од непорочности своје.  А то су упарво од њега тражила четири његова  пријатеља: Елифас Таманац (Бог не кажњава правога),  Софар Намаћанин (Јов има да се покори пред свезналијем Богом), Вилдад (Само је покајање за Јова његов пут среће),  Елијуј,  најмлађи пријатељ (прекорава Јова због његовог правдања себе).

Сви Јовови пријатeлљи су били убеђени попут Вишинског,   послушног  Стаљинвго генералног прокуратора,  да је признање царица доказа. Јовови пријтељи саветници не могу да поверују да неко може бити кажњен без икакве кривице. Тако је  праведни,  али сироти Јов,  као и Бухарин два миленијума касније, морао да призна да је учинио оно о чему чак ни појма нема,  како би другима,  наводно,  било боље и лакше..

Подло понашање Јовових пријатеља које је остало без одговарајуће божје осуде, лишава га последње капи стрпљења и задње сузе вере у човека,  што се претаче у најпроницљивие библијске стихове после псалми. 

Тај казус потреса цео   морални космос.
Дијалог између Бога и Јова започет збуњено наставља се ватрено,  али замршено.

Оба „учесника у поступку“ хавле Бога,  проклињу грешнике и неврнике,  само што Јов,  као од њега пресликани Иван Карамазов,  не пристаје да прихвати свет онакав каквим га је Господ сатворио. Њега, као ни Смердјаковљевог средњег брата по оцу, не разјарује толико сазнање да Гопсод не награђује праведнике,  колико чињеница да штити грешнике кад год му се укаже за то прилика,  што се не дешава тако ретко. 

Стари завјет није познавао спасење  па је зато сва пуноћа праведног суда морала бити обзнањена  сада и овде..

Атеизам такође није решење јер у Књизи о Јову има и оних који не прихватају божје законе, али нема никога ко би негирао само постојање Бога.

И тако је аутор довео себе у безизлазну ситуацију: он је дужан да одговори Јову,  али тако да његове речи буду достојне Бога.

Јов је Богу као пас Павлову

За Бога је Јов као пас за Павлова  коме је овај научник подигао споменик, пошто га је  у време испитивања условних рефлекса „објекат” био о јаду забавио.

Јов има улогу величанственог експеримента који Бог изводи са људима. Али на крају књиге Јов престаје да буде лабораторијска животиња, неутрална материја  која служи за  изођења огледа.

Ми о њемеу знамо много личног,  чак и непријатног, пошто он никад није заборавио како је некад био важан у  праведности својој:

„У правду се облачих, и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.“ (29.,14.)

Његова је увек била последња:

„Послије мојих ријечи нитко не поговараше, тако их натапаше бесједа моја.” (29.,22.)

Поражавајуће је то што је и сам Господ признао праведност Јовову,  (а на онакве га је мука  стављао!),  јер друкчије му не би ни одгворио.

Обраћање Господ  директно Јову у нелколико наврата  је само по  себи  грандиозан,  неописив,  сензационалн  поклон човеку,  одгвор дат само зато да га ми више не бисмо никад ни зашта питали. И чиме је господ почео тај историјски монолог,  односно дијлог са Јовом?

Сарказмом,  ето чиме.

Шта треба неко да буде како би могао одбацити ту приповедачку логику,  тај надмени  хвалоспев сопстевној  моћи,  у коју ниједан људски створ,  а најмање Јов, није сумњао,  а камо ли  да му је био неки опоненет,  ривал.

„Тада одговри Господ Јову из вихора и рече: ко је то што замрачује савјет  ријечима неразумно? (83.,2.) Опаши се сада као човкјек;  ја ћу те питати, (83., 3.)  а ти ми казуј.   Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? кажи,  ако си разуман ( 83., 4.).”

Свет је добар с нама, или без нас

Свет је,  казује Књига о Јову,  добар с нама или без нас.

Човек,  истина,  страда,  али све се дешава у раскошном дворцу.

Његово,  (наше) дело славимо усхићено као празник свемира,  само што понеко,  као Иван Карамазов,  на пример,   враћа улазницу за рај зажмуривши од неподношљивог бола у души.

Сажаливши се на Јова,  Господ му је отворио очи.
 
Господ (42,.4.):

„Слушај кад узговрим,  а кад запитам, кажи ми...”Јов:

„Ушима слушах о теби,  а сада  те око моје види“ (42., 5.)

Егзалтација као у партизанској причи Јована Поповића “Пинки је видео Тита !”.
 
Хепи енд као у Холивуду

Као код истинског песника и богомнадахнтог праведника  наступа занос и усхићење божјом праведношћу,  па се Јов могао окренути од својих рана да би схавтио околину онакву каква јесте сама по себи,  без нас. Својим очима се  осведочио да је свет бескрајно леп. Али од  тога се за њега,  Јова,  ништа није променило. Он је као и пре,  бедан,  го,  бос,  болестан. Ипак, признавши лепоту света изнад свог бола,  он се уздигао над својом несрећом заслуживши милост Господа. И добио је.

Таквој апотеози  ништа не придоноси срећни, као у Холиувуду крај. 

Јер у Библији је сам  живот трагичан. 

Без обзира што је Господ све удвојио Јову  од оног  што му је на својој,  Божјој правди био одузео  (42., 10.)  „И Гопсод поврати што бјеше узето Јову  пошто се помоли за пријатеље своје;  и умножи Господ  Јову двојином све што бјеше имао“ (42., 10.)

И да не заборавомо:  поново имаше  седам  синова и три кћери.


Бранко Ракочевић