60 година након Новосадског договора: Србска језичка политика данас

„Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма“ (Тачка 3.). Ово је констатовано у Новосадском договору 1954. године. Хрвати Новосадски договор никада нису поштовали, а Срби га поштују и данас. Уместо договорене двоазбучности, од 1954. започело је једносмерно ширење латинице, које и даље траје. Ово је, поред осталог, констатовано на Округлом столу „60 година након Новосадског договора: Србска језичка политика данас“ који је одржан јуче у Културном центру Новог Сада, баш на дан 10. децембра када се навршило тачно 60 година од Новосадског договора, којим је у Србију уведена двоазбучност.

Детаљ излагања на Округлом столу

Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности допринео одумирању ћирилице – стоји у закључцима округлог стола. У саопштењу са овог скупа се такође каже:

-До Новосадског договора, латиница је у Србији била у масовнијој употреби само у време аустроугарске и усташке окупације, а данас је ћирилица у многим областима опала на мање од 10 одсто заступљености. У Хрватској је деведесетих спроведен „књигоцид“ ћириличних књига, а данас се и последњи трагови ћирилице разбијају чекићем.-

Учесници су позвали српску филологију и политику да заједно сачувају ћирилицу и да поштују Устав, а не Новосадски договор, чија примена се током протеклих шест деценија, како наводе, показала штетном.

Учесници округлог стола били су проф. др Данко Шипка (укључење путем видео-линка), проф. др Драгољуб Петровић, проф. др Миланка Бабић, проф. др Драгиша Бојовић, проф. др Петар Милосављевић, проф. др Дејан Ивковић, проф. др Иван Клајн (послао реферат), проф. др Ненад Крстић, Синиша Стефановић, проф. др Милош Ковачевић и доц. др Андреј Фајгељ.

Предавачи на Округлом столу

После опсежне и конструктивне расправе, усвојени су следећи закључци:

1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија:

а) термин србскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани србски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима;

б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице;

в) Данас је и у србској филологији и у институционалној србској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином србском службеном писму.

2) Србска филологија и институционална србска политика морају се држати трију начела србског филолошког програма:

а) Србски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност књижевност србског језика;

б) ћирилица је идентитетска карактеристика србског народа и као таква мора се сачувати;

в) ијекавски и екавски изговор су подједнако србска наречја.

О проблему одумирања и заборављања ћирилице, разговарали смо недавно са Зораном Колунџијом, власником и главним уредником познате издавачке куће „Прометеј“ из Новог Сада, која ускоро прославља 25 година успешног рада и која је у протеклом периоду објавила више од 2.500 наслова и спада сам врх србског идаваштва. Колунџија је специјално за наш лист изјавио:

-Суштина је у следећем. Националне библиотеке Србије И Хрватске потписале су са UNESCO-om конвенцију, кад је усаглашавано ново кодирање због нове стандардизације. Прометеј је објавио велику збирку докумената коју је приредио Ђорђе Јањатовић о ћирилици. Где је о овој теми готово све речено. Суштинско је питање зашто нико не упозорава издаваче на ове чињенице и замоли их да сваки пут потпишу своја издања ћирилицом, овако издавачи бирају латиницу, а заборављају ћирилицу.

Непобитне су чињенице да је до 1941. У нашим библиотекама било испод 5% књига латницом, такође, господа су из Загреба писала Србима у Београд ћирилицом, а господа из Београда им одговарала писмом на латиници. Сада се то окренуло наглавачке, господе више нема, а нема богме ни ћирилице. Да подсетим: Анте Павелић је одмах по формирању НДХ донео више закона, а један је занимљив јер има само један члан: У НДХ забрањена је употреба ћирилице. Постављам питање, зашто бих се ја данас у Новом Саду, као Србин осећао нелагодно ако треба да кажем коју реч у прилог ћирилици? Зашто? А несумњиво смо доведени у ситуацију да веома пазимо да не испаднемо по нечијем критеријуму националисти. Јасно је да ћирилица представља једно од националних упоришта наше нације И ми смо дужни да га чувамо. У прошлогодишњем новогодишњем  обраћању и проф. др Драган Станић, председник Матице српске је рекао да морамо више пажње посветити ћирилици и да треба  преиспитати сву закнску регулативу јер можда има и лоших закона који штете ћирилици. Ако је она по уставу државно писмо онда није баш логично да се може и овако и онако.

Зоран Колунџија

На сајту Заштитника ћирилице, између осталог, пише: „Народна библиотека Србије покренула 2008. године иницијативу за измену језичких кодова ИСО 639-2 (Б) за српки и хрватски језик. Иницијатива је прихваћена у Институту за стандардизацију Србије, у Националној и свеучилишној књижници у Загребу и у Хрватском институту за стандарде. Током посете стручњака НБС Националној и свеучилишној књижници у Загребу у марту 2008. године, састављен је заједнички захтев четири институције. Директори четири наведене институције потписали су овај заједнички захтев. Управник НБС је током своје посете Конгресној библиотеци у Вашингтону у априлу 2008, предао званично захтев у Регистрациону агенцију за ИСО 639-2. У јуну 2008. године стиже званичан допис од Регистрационе агенције за ИСО 639-2 којим се потврђује да је захтев прихваћен. То значи да ће убудуће у библиографским базама података у целом свету, према прихваћеним изменама ИСО 639-2(Б), код за србски језик бити srp (уместо досадашњег scc), а код за хрватски језик hrv (уместо досадашњег scr). Нови кодови за језике неће се у библиографске базе уносити ретроспективно, већ само од датума измена и убудуће. Стари кодови scc за србски језик и scr за хрватски језик неће се више уносити у библиографске базе података, али ће бити пуноважни за прошлост. Овај резултат је од изузетног значаја и за Србију и за Хрватску, јер је њиме Међународна организација за стандарде (ISO – International Standards Organization) коначно признала постојање одвојених језика – србског и хрватског. То је нарочито важно због великих светских база података у којима убудуће неће бити мешања србских и хрватских књига и аутора. Ови подаци су доступни на страницама Народне библиотеке Србије.

Шта то конкретно значи за српске издаваче, за Србију и њену културу? Уствари, право је питање за све нас, колико нових књига виђате да су одштампане на  нашем писму, ћирилици? Претпостављам да и сами знате да је ћирилица апсолутно занемарана код издавача, е па сад замислите штету коју ће србска баштина због овог новог стандарда претрпети за нпр. 50 година. Значи ли ово да ће све публикације које се у Србији одштампају на латиници бити део хрватске културне баштине?“

Колунџија се такође пита да ли је икад Народна библиотека Србије саветовала издавачима да своја издања раде на ћирилићном писму, да ли је неко од државних функционера или културних радника указао на ову промену и јасно ставио до знања зашто је битно да се публикације и књиге штампају на ћирилићном писму?

Наравно, нема јавне расправе, нема саветодавца који је важност овог проблема представио издавачима, једном речју, као у свему до сада, Србија ћути и препушта своје неким другим народима. Најтрагичније је што ћути и стручна јавност, издавачи, управо ону који су свесни штете коју србски народ и његово стваралаштво трпи.

Читајући закључке и саопштење са  Округлог стола у Културном центру Новог Сада: 60 година након Новосадског договора – Србска језичка политика данас, слушајући познатог искусног издавача Зорана Колунџију и читајући поруке покрета Заштитника ћирилице своди се све, пре свега, на поштовање Устава и закона и неопходну значајнију активност одговорних институција у поштовању и заштити ћирилице. Уосталом, неке државе враћају пошту адресирану ћирилицом јер је то супротно њиховом закону…
 

Радомир Чубрановић