Осамдесет година од смрти изумитеља „Црног квадрата“

У Европи   је последњих година     истовремено  одржано неколико изложби Казимира Маљевича (1878-1935),  по вредности немерљивог изданка   модерне руске културе и тако обележена осамдесата годишњица од смрти великог сликарског мага.

Једна  за другом се у европским културним престоницама отварају изложбе посвећене  богатом  ликовном наслеђу родоначелника  супрематизма у свету,  јављале светске агенције и писале угледне евроспке   новине   које континуирано  прате  догађаје из сфере ликовног живота и негују уметничку критику.

Тако је  из Амстердама у Бон пренета Маљевичева  ретроспскетива саздана на  радовима  из  бивших колекција Харџејева и Костакија,  којом су обухваћени сви периоди  сликаревог стваралаштва.

Најпоптпунија изложба  ипак беше она у Базелу (Швајцарска)  отворена под називом „Свет као беспредметност“,  на којој су  показани,  први пут након вишегодишње  паузе цртежи који се  овде чувају, изашли испод руке главног светског  супрематисте.

Цртежи  из циклуса „Свет као беспредметност“  повезани са Маљевичевом књигом издатом у Немачкој 1927.

Подсећамо да су цртежи изложени под називом „Свет као беспредетност“  у галерији у Базелу, били повезани са Маљевичовом књигом објављеном 1927. у Немачкој  где је он допутовао у оквиру  свог великог европског студијског  путовања  током којег је имао самосталне изложбе у Варшави и Берлину. Том приликом   посетио је и Баухауз  где је изразио жељу да се за свагда  настани у Десау, мада су  сами домаћини на  његове идеје гледали,  истина као  на занимљиве,  али ипак туђе. Ту  је захваљујући напорима његових домаћина изашла  у преводу  на немачки његова књига „Беспредметни свет“ за  коју је предговор написала Ласлло-Мохој Нађа.

Напомнеимо да је у Русији то дело,  иначе најважнији извор  за теорију супрематизма објављено под насловом „Свет као беспредметност“.

Сада квалиет тог старог превода на немачки изазива  извесне  сумње,  па  је у каталогу за базелку  изложбу,  штампаном и на енгелском језику, Маљевичев теориски рад о супрематизму поново преведен, што је и разумљиво јер је у питању незаменљиво штиво за истраживање  руске авагарде.

Дизјанери новопреведене књиге надахњивали су се корицама графичког решења првог издања  из 1927.

Цртежи који се чувају у Швајцарској потичу из донације  коју је својевремено даривала музеју  Маргарита  Арп-Хегенбах,  удовица сликара Ханса Арпа.

Она  је употпунила   збирку  у Њујоршкој галерији од  галериста Шалет фон Мадлејн и Артура Лејва  у замену за скулптури свога мужа.

Сами,  пак,  галеристи  цртеже су добили од удовице Мохој-Нађе која је прешла у Америку.

Године 2012.  г.  звничнци  Базела и Маљевичеви наследници су склопили споразума на основу кога су  Швајцарци  добили  гваш „Пејзаж с цревеним кућама“  купљен средином 1960. -их година у једној лондонској галерији.

У свом власништву базелски  музеј има још  један гваш,  и  сада изложени  цртежи  говоре  какве вредности у беспредметном свету могу данас имати   многи листови хартије.

Зашто је Маљевич изненада отишао  из Немачке?

На дан 5.  јула 1927. Казимир Маљевич изненада,   на брзу руку,  напушта  Немачку  и враћа се у Лењинград.

Очевици тог догађаја су причали  различите верзије тог мистериозног позива  сликару који је стигао  из Совјетског Савеза,  попут епизоде  да је он  прочитавши писмо побледео у лицу и из истих стопа  појурио на железничку станицу.

Шта је у том писму било написано, још увек  спада у сферу нагађања пошто његов веродостајан садржај никда није обелодањен. Према неким верзијама,  сликар  је опоменут да хитно напусти Немачку  у којој  му прети смртна  опасност од агената НКВД.

Чак и кад ова и слична верзија  не би имале никаквог покрића у стварности,  остаје непобитна чињеница, да Маљевич није успео  да понесе  са собом из Немачке своје слике,  као ни цртеже ни књиге  које је  објавио Баухаузен,  код кога су,  узгред буди речено, остали ти цртежи заједно са сликама    враћеним  са   његовбих изложби оранизованим у то време широм Европе.

Сасвим је сигурно да ниједан од својих радова аутор није ником поклонио, нити је пак било кога овластио да  их прода.

Судбина тих слика и цртежа постала је  дугогодишњи узрок сукоба између Маљевичевих наследника и  музеја где су се ти материјали нашли,  а  посебно су активрали  и заоштрили у сфери финансијских потраживања  после распада СССР-а.

Подсећамо да су Маљевичеве кћерка и унука још 1975. г. преко совјетске амбасаде у Амстердаму.   тражиле обештећење од холандских   музеја који су располагали његовим сликама.

Слични конфликти  и захтеви за материјлано обештећење постоје између Маљевичевих наследника и других светских музеја и галерија:  Базелским  музејом,  Музејом савремене  уметности у Њујорку, Музејом Харврдског  универзитета (од кога су успеле да добију неколико радова),  итд.


Бранко Ракочевић