У Старој Пазови одржан први фестивал савремене поезије и перформанса

Поводом обележавања Дана младих, у Старој Пазови је од 12.  до 15.  августа уорганиазцији Канцеларије за младе,    Центра за кутуру  (културу низашта) и неформалне групе „Пазова позива“,  а под покровитељством општине, одражан  Први фестивал  савремене   поезије  и перформанса  „Пазова позива /Pazova Calling”  чији је идејни творац,  главни органозатор и селектор учесника био београдски песник Бојан Савић Остојић, уредник листа за поезију  Agon,  оснивач удружења грађана Књижурак око којег је окупљено десетак песника који су  сви учесници у програму  Фествала.

Идеју уредника Agona  је свестрано подржала старопазавачка песникиња  Слађана Шимрак  која предводи  локално удружењ младих песника које делује већ неклолико година под називом „џБујање“,   како гласи и наслов песничког  зборника  у којему објављују своје радове. 

У  петом броју „џБујања“,    својеврсног песничког аламанаха изашлом уочи фестивала,    објављена је  по једна песма свих двадесет песника,  иначе генерацијски сродних, учесника Фестивала,  као и песма  најугледнијег фестивалског  учесника, Слободана Тишме „Књига,  свећњак,  кров“  који је својим перформасмо „интеркултуларне  шутње“  ефектно завришио ову  естрадну манифестацију србског песништва, новог авангардног надреализма данас и овде. 

По једна песма свих двадсет песника,   девет локалних и једанаест   гостујућих,  објављених у петом броју алманаха „џБујања“  као фестивалском водичу,  превдена је и на словачки језик,  што је за сваку похвалу имајући у виду да је  скоро половина Старе Пазове насељена  словачком националном мањином,  па ће љубитељи из редова Словака моћи да читају  одабране песме учесника Фестивала и на свом матерњем језику. 

Главни организатор Фестивала,  Бојан Савић  Остојић,  доследнми следбеник „лидера и барда утицаја“  Томажа Шаламуна

Главном организатору   и селектору Првог фестивала савремене поезије  Pazova Calling, песнику Бојану Савићу Остојићу,  иначе  доследном следбенику  поетике недавно преминулог великог словеначког  песника,  „лидера и барда утицаја“,  Томажа Шаламуна,  као капитену,  није  било тешко да састави комлетан  тим  с којим ће наступати у Старој Пазови која од  пре неколико сезона  дичи  „својим белим двором србског фудбала“. 

Како је објаснио „капитен“   Савић-Остојић,   у својој пропагандној поруци,  са чиме се у потпуности сагласила и Слађана Шимрак, (и не само ради родне песничке равноправности):
 
„У центру пажње овог фестивала  савремне поезије и перформанса  налази се поезија која се не заснива толико на песничким колико и на извођачким вредностима песника интерпретатора својих стихова. 

Дајући  предност наступу,  фестивал уступа простор  савременим ауторима, који су се остварили не само као песници,  него и као  аутентични  извођачи своје поезије“,  огласио се капитен најављујући  наступ свог песничког тима  и закључивши:

„Фестивал ће тако на концетрисан начин  скренути пажњу на оно што се назива савремним песничким праксама.“

Пазова је позивала (и на  енглеском),  а одазвали се само песници,  а публика,  богами,  не.
 
Први  фестивала  савремене поезије и перформанса  одржан у Старој Пазови,  коју краси Бели двор србског фудбала,  једина је манифестација овог „жанра“  одржана без присуства публике!

Тако је  бар било на официјелном месту догађаја,  на платоу  испред Градског пзоришта којим управља Центар  за културу,  један од органзатора ове песничке манифестације, где су песници наступали  у четири термина: у среду, 12.  августа (у  18.  сати кад је Фестивал званично отоврен  и у 20.  сати), у четвртак,  13.  и у суботу,  15. агуста кад је  „интрекултуралном петоминутном  шутњом“   Слободаана Тишме и пројекцијом филмова о песницима,  фестивал завршен.

Без публике,  као што је и почео.

Уколико неког пензионер из оближњег парка попут „гледаоца репортера“   нје  туда навео почетак или крај вечерње  му шетње. 

У волонтерском међународном,  а интеркултуралном кампу у расаднику „Брест  и  клубу „Пустолов“  на Дунаву

Песници  су трагању за неким ко ће чути њихове стихове на овом  пресахлом песничком фестивалу  походили „интеркултурални“,  а међунарoдни  волонетрски камп „Брест“  постављен у другом крају Пазове,  а претпоследње фестивалске вечери наступали  су  у клубу „Пустолов“  у Старим Бановцима,  на дунавској обали „  где их је,  како рече главни организатор,  Бојан Савић, уз „песак,  песму,  пиво,  поново походила песничка патња,  а причињела им се и публика,  пуна полета,  позната пометња пазовачког покајничког покрета, прави песнички пожар,  први овог лета, по причању Пере портира  из  пропагандног, писца пропагадних  порука из пододјела песничке пророчке прогнотистике...“  (Тако је говорио  Бојан Савић у својој завршној речи на Фестивалу поезије,  у суботу,  15.  августа у 21. 00 )

Квалитетна и поетична разноврсност поезије учесника Фестивала

Избор песника који је извршио селектор Деајн Савић Остојић одсликава квалитетну и  поетичну  различитост поезије  коју ствара осам  учесниак његовог песничког круга и две песникиње.

Колико је избор песничког тима био одиста квалитетан,  сведочи и податак да је на Првом пазовачком фестивалу поезије  наступило чак осам песника од укупно 54 заступљених  у релевантној антологији савременог   србског песништва  „Рестарт“ Горана Лазичића  (2014) у издању Дома културе Срудентски град  у којему је антологичар дуго година био уредник песничког програма.

У тој  антологији нису  заступљена  само три песника из екипе Богдана Савића која су уечствовала на фестивалу Pazova Colling: два

Слободана (Николић и  Ивановић) и један Виктор (Радоњић).

У екипи је био такође и један антологичар младог песништва,  избора из савремене поезије у Србији  Владислав Стојнић (Земун, 1980): „Простори и фигуре“  (2012),  иначе аутор  четири песничке збирке: „Време се завршило“  (2008),  „Фотоалбум“  (2010);  „Позив на саучесништво“ (2011) и „Кутија“ (2013). 

Уз Стојнића најпозантији учесник фестиавла је био  Николла Живановић (Крагујевац,  1979),  добитник овогодишње награде „Бранко Миљковић“  за књигу поезије   „Carmina Galli“,  аутор још три песничке  збирке „Алеја часовника“ (с Александром
 Шаренцем,  1998), „Нарцисове љубавне песме“  (1999. ) и „Астоново“  (2009). 

Најатрактвнији наступ имала је Ана Марија  Грбић (1987,  Беогард) која је казивала песме из своје најновије збирке  „Венерини и остали брегови“  (2015)  која је већ постала хит на друштеним мрежама,  а о  самој поетеси и мотивима неких песама из те збирке Данило Лучић је снимио и видео рад,  емитован на завршнокј вечери фестивала.

Прелиставање херабаријума метафора

Ана Марија Грбић изазвала је одушевљење оно мало љубитеља  савремене   поезије својим заједничким наступом са   најмлађим учесником  Слободаном Јовановићем (Никшић,  1988)  који је већ успео да објави две песичке збирке: „Адреса сна“  (2010) и „Особине“ (2014. )

Његови  лирски наративи,  веристички стихови,  пре свега интимистичко-исповеденог типа  које је писао заједно са Аном  Маријом Грбић,  настали на песничком похохду по Истри,  својом искреошћу,  топлином и  вечним младалачиким дахом, старије познаваоце поезије подсетили су на заједнички  поход по Карпатима   седамдесетих година прошлог века  легендарне југословенске поетесе,  „песникиње земље старинске“   Загребчанке Весне Парун и младог,  разбарушеног србског Јесењина,  Крушевљанина, Радомира Андрића.

Сва власт сонетима

Заједничко прелставање  хербаријума метафора,  на малом платоу испред Градског позоришта у Старој Пазови,  у четвртак вече, 13.  августа 2015. г, прелиставање стихова које су попут цвећа сакупали по Истри   два биљобера поезије,  Ана Марија Грбић и Слободан   Ивановић и њихова  визуелизација  на филмском екрану исијавали су звездане тренутке  уметничког узлета овог Фестивала   кад човек спонтано  изусти „Сва власт сонетима“.

У београдској постави  актера Првог фестивала савремеме поезије и перформса „Пазова зове“  значајна места су заузели  и следећи учесници: Бојан Марковић (1985. ,  Ужице),  један од уредника књижевног програма  Дома културе Студенстког града,  аутор песничке збирке  „Риба која је прогутала свет“ (2013. ,  емитован и видео рад).

Друга песникиња на Фестивалу,  Београђанка Јелица   Кисо, ауторка две песничке збирке: „Црна срећа“ (2010) и „Гвоздени тањир“  (2015); 

Пријепољац Илхан  Пачариз (1983. ), такође аутор две књиге поезије „Собни номад“  (2011) и „Ониричке песме“  (2015), уређује књижевни часопис „Пусто острво“.

Саша Туцић,  (1978. ),  син једог од утемељивача српске нове поезије,  покојног  Вујице Решина Туцића.  Синиша,  који стално живи у Новом Саду аутор је четири поетске књиге: „Бетонска кома“  (1996. ), „Крвава сиса“  (2001), „Нове домовине“ (2007 9. и „Метак“ (2012), бавио се сценским извођењем у Камерном позоришту музике, „Огледало“, један је од приређивача зборника „Нешто је у игри“ (2008),  а припадао је   перформансној групи   „Магнет“.

Jeданаести  учесник Фестивала савремене поезије „Пазова  зове“  из беогрдског пеничкпг круга био је Слободан Јанковић (Панчево, 1980),  који поред поезије   објављује и прозу, а уз то се  интезивно бавио тумачењем снова,  што чине многи писци,  ако не и сви.  Поред осталог, дуго је заокупљен тумачењем једног сна који наговештава да ће му роман који је завршио 2011. коначно бити штампан.

Основна обележја поезије која је говорена на Фестивалу

Поезија  свих ових песника је  у мањој или већој мери обележена утицјем нових технологија,  мас-медија и поп-културе,  настоји да се што више удаљи од традиционалних усмерења који  су се надовезивали на  препознатљиво наслеђе српске поезије.

У поезији ове једанаесторице   све су уочљивији     експериментални,  фрагментарни стихови,  ослоњени на токове (нео)  авангардног покрета. 

Карактеристична особина овог новог песништва,  младе  песничке праксе и песничког мишљења испољена у мањем или већем интезитету на јавном читању поезије на  Првом  песничком фестиалу одржаном од 12-15 августа  у Старој    Пазови,  је  усрдесређеност поезија  на сам језик,  па је као поетска пракса на трагу  структуралистичке интерпретације. 

У њој се може  чути и понеки  звекет,  истина пригушен и свесно утишан,   социјалног и политичког бунта,  прошивен феминситичким и ЛГБТ активизмом,  као у песмама  Ане Марије Грбић и Слободана Ивановћа,  на пример. 

Интелектуани и креативни активизам, виталност и духовна енергија младе поезије

Нову,  младу  српску поезију, презентовану на јавном читању у интерпретацији самих аутора на Првом фестивалу поезије Pazova Calling, средином августа 2015.  одликује интелектуални   креативни  активизам, виталнпст и духовна енергија,   те је одређују  као претежно  рационалну уметност коју творе  различите песничке индивиудалности генерацијског  календарског језгра 70-их и 80-их година прошлог столећа.

Аутори ове  нове поезије определили су се као  ставароци   превасходно  песничке генерације  која је, иако всоко књижевно  и уопште естетски образована,  усвојила песничку  дневну заповест из футуристичког манифеста Влдимира Мајаковског: „Професоре,  скините наочари! Ја ћу сам говорити о  времемену и о себи!“

И говоре. У клубовима, на трибинама,  објвљују песме у нпвинама и часосиама,  у  издавачким предузећима,  својим и алтернативним, на интетрнету.

И сада у Строј Пазови, на Првом  фестивалу савремене поезије  наступали су  и на сав глас обзнинили ко је имао очи да види, уши да  чује (под условом,  да је  био присутан):

Aвангардни надреализам  младе српске поезије  је толико јак и пожељан,  да је утро себи пут као најрпродорнији и најдинамичнији ток  савремене српске књижевности и уметности уопште!

џБујање – екипа од  осам  песникиња и понеког песника.
    
У тиму који је на  помоћни терен  Фестивала поезије  у башти клуба „Пустолов „  у Старим Бановцима  извела капитенка екипе „џБујање“ Слађана Шимрак,  половину,  и то ону бољу (зар је потребно посебно истицати) чине песникиње.

Група је на окупу још од 2010.   и њени чланови  своје радове објављују у годишњем аламнаху  „џБујање“  како гласи и офијелни назив  удружења младих  књижевнх стваралаца, потеклих претежно из   гласовите Старопазовачке гимназије. 

Предводи их Слађана Шимрак (1980, Стара Пазова),  главна уредница зборника „ЏБујање“ ауторка две песничке књиге: „У десетом селу“ (2010., награда Десанка Максимивић)  и „Нормале“,  (2013. , награда  Аладин Лукић. Аудио издање ове збироке изашло је Бањалуци  2014.

Маја Королија (1990,  Стара Пазова),  ауторка електронске књиге „Лепотице не читају Буквског“  (2011).

Затим следе Бојана Антонић,  најмлађа учесница Фестивала поезије (1991.  Крњешевци),  па  Милица Остојић,   сликарка и индустријска  дизајнерака, графичка уредница претходних издаља зборника „џБујање“. 

Мушку екипу предводи  најстарији и најпознатији песник   у тиму  Мирко Јовановић (1985,  Бијело Поље),  некадашњи најбољи математичар Старопазовачке гиманзије који је  зарад љубави према поезији напустио студије грађевине и  прешао да студира србски језик и књижевност,  добитник награде „Ристо  Ратковић“за  младе ствараоце,  аутор песничке књиге „Каменолом (2012, награда „Млади Дис“  и „Аладин Лукач“) Један је од оснивача и уредника чсописа ИТТ. 

Стефан Илић (1987,  Стара Пазова), магистар енглеског језика,  пповремено објављује  кратку прозу у периодици; Кристијан Хекељ (1982,  Панчево),  учитељ,  и Ђорђе  Вучковић (1987,  Стара Пазова), математичар,  тренутно на докторским студијама на  универзитету у Генту.

Преводиоци на словачки језик

Свих двадесет песама из зборника „џБујање“  број пет које су говорене на Фестивалу,  штампане су и на словачкм језику   у преводу: Марине Кукучке,  Јанка Бака, Марине Бако,  Ане Мрине Валент, Јана Домпњија, Андреје и Анете Ломен.

Почасни гост Првог фестивала поезије и перформанса Пазова зове био је  свестрани,  мултимедијални имултидисциплинарни старалац, уметник великог угледа и утицаја Слобдан Тишма (1946)који је рођен у Старој Пазови, али одмах по рођењу његови родитељи се пресељавају у суседсно село Голубнце где Тишма   завршава  прва два   разреда основне  школе после чега му се породица сели  у Нови Сад где се трајно  насељава.

Редакција алманаха „џБујање“  је у част Слободана Тишме  издала плакат-билтен „Зидне новине„  у којима је објављено  седам песама из његових песничких књига.
 

Написао и снимио: Бранко Ракочевић