405 година од смрти Каравађа

Прошло је 405  година од кад је умро генијални сликар Ренесансе Микеланђело Меризи  познат као Каравађо (1571-1610). 

Уметнику  сазданом од страсти,  бујног нерва  и сумњивог понашања,  генију  и убици,  вундеркинду  и бестиднику,  који је с ногу на главу преврнуо италијанку уметност  свога времена,  оставивши за собом дубок траг  који се препознавао у сликарству многих покољења,   поводм  обележавања  годишњице смрти било  је приређено  неколико изложби.

У Риму је тако био приказан crem dе lа crеm, оно чему  је несумњиво припадало дело Каравађа,  у Лондону су скупили „Пријатеље и душмане Каравађа“,  док су у Фиренци,, граду у којему јубилар као да није никад ни био, покушали да  испричају о непознатим везама сликара и његових следбеника са престоницом Медичија.

Избор  толико чудан колико и закономеран: сликар  као звезда која се гаси и  сликар нестао  у бесконачности,  то су заправо и најпроходнији путеви за изучавање Каравађа. 

Нема сумње да   би  све то самог Каравађа итекако забављало.

Он је знао своју цену и увек је био спреман да код других,  свеједно да ли су му то  били пријтељи или душмани, препозна  знаке подражавања,  на овај или на онај начин.

Причало  се да  у замену за информацију   о подругљивцима, „шпијун“  није тражио од сликара  новац или неку привилегију,, него да је захтевао да научи  да слка „засенчену фигуру у стилу Каравађо“.

Ефектни слиакрски поступак који има конкретну цену  ретка је појава   у историји уметности.

А тек звање „генијалног чудовишта“  које је италијанском уметнику „доделио“  шпански живописац и теоретичар уметности Виченцо Кардучи  1663. г.,  нажалост из области сликатрства је прешло у етички  сектор.  Кардучи је говорио о насиљу ниског натурализма   над узвишеном замисли сижеја, док су  се романтичари посебно лаки на сузе и уздахе у XVII и XIX веку више интерсовали о генију и злочињењу.

Показало се,  било то неком право или не,  да је победила друга тема.

Премда се изложбе, ни   једна  ни  друга,   ипак не постављају да би се те дилеме расветлиле.

Каравађо - геније,  али не и злочинац,  него најобичнија олош

У суштини је Микелнађело Меризи био геније,  али не и зочинац, него просто најобичнија олош.

Рођен је 1517. у Милану у пристојној породици зидара и кћерке земљовласника из града Каравађа  која је била под патронатом удовице маркиза од Сфорца, био је необично обдарен,  али совјеглав  и непредвидив. Брижно неговану мајчину жељу о свештеничкој каријери исувише брзо су покопали,  па се већ у 12.  години будући маестро Каравађо нашао у мајсторској радионици Тицијановог ученика  и месног   угледног   сликара Симона Петерцана. Ту је он усвојио основе ломбардијске школе, експресивне и не сувише бруталне, са учитељем путовао у Венецију  што је било веома значајно за његов  професионални развој, свуда доспевао,  страћио сав новац који му је мајка слала, свађао се  и тукао и први пут официјелно био  оптужен у вези са  једним  убиством. Да ли је он био учесник или само сведок тог злочина,  није до краја разјашњено,  али је ипак морао напустити Милано. Било како било, тек се око 1591.  г.  (неки истраживачи тврде да је то било знатно раније )   он се обрео у Риму.

Одједном се осиромашен обрео у Риму где ће,  што милом,  што силом,  остати 15 година

Осиромашио, без  гроша у џепу, без слика  које је оставио  у Милану, али још увек под покровитељством,  живео  је час у једној, час у другој кући,  час радећи по наруџбини, час „производећи“ и на својеврсној сликарској покретној траци,  крпарећи по три „главе “ на дан и још приде диринчећи  да отплати смештај и храну својим газдама. У Риму ће Каравађо,  што силом,  што милом, остати пунх 15 година.  Брзо је постао познат,  и то пре свега по скандалима,  који су наилазили на одобравање у истој мери као и на згражавањне.

Престижне наружбе су стизале једна другу,  али је успевао  да уради  за све наручиоце за које је у то  време и требало радити – за најкрупније колекционаре, за наутицајније католичке свештенике и братсва, за неколико кардинала,  чак и за једног папу.

Од слика цвећа до религиозних тема

У почетку су  му  славу донели  рани радови –подбули млади људи  у цвећу и воћу на које  и  име Каравађа превасходно асоцира.  Затим долазе велике наруџбе на религипозне теме. 

Оне  нису,  онако  како их их  је урадио ломбардијски вундеркинд,  биле мање провокативне од младих  одрпанаца који се стално туку по крчмама, са прљавим ноктима на рукама,  пожутелим листовима на венцима или црвљивим воћем на столу.

Оптужен да је у високе сижеје унео огледала која су одражавала  ниски живот

Главна оптужба на адресу Каравађа се односила на то што је он унео у виоске сижеје огледала  која су одражавала  ниски живот. И ту се  поређење са Антихристом од сликарства није показало одвећ ефектним.

Његова Мајка Божја је подигла сукњу попут праље, његова Света Ана личила је на неку не баш пристојну старицу, Христос је био исти крчмар,   сликарев пријатељ, у првом плану на његовом платну  су светитеји показивали своје прљаве босе ноге, док је изузетно „Успеће  Богородице” ошамућивало гледаоце болесним натеклим ногама Мајке Божје.

Било је могуће,  зашто да не,  побунити се против таквог „натурализма“,  спречити  га да  постане члан „Академије свети Лука“,  али бити  уздржан пред мајсторством  Каравађа   и њгевим чудесним светим егзерсизмима,  ретко је ко успевао.

„Каравађизам” је постао препознатљив у Риму, али преко сталних посетилаца папске престонице његова слава се убрзо  преносила   по Европи попут заразе.

Рубенс  и Ластман су се срели са Каравађом у Риму,  док је Велаксеза и Рембранта његова слава  допрла  околним путевима,  али већ средином XVII века „каравађизам” је постао један од најраспротрањенијих „акцената“ у европском живопису. Сам Каравађо је то предсосећао,  али није имао прилике да се и лично осведочи. Од времена миланских скитњи није одступио ни за јоту.

„Након што б иданоноћно радио током   две недеље,  он се препушато месечном  ленствовању.  Са конопцем  о појасу  прелази из једне у другу коцкарницу,  увек спреман да се освађа,  и да неког ухвати за гушу,  тако да  бити у његовом друштву  није безопасно“,  каже се у  запису из 1601.  г. који  оставио  један  његов савременик.

Године 1603. Каравађа и неколико његових пријатеља су тужили суду њихови бивши пријатељи,   због увредјивих песмица,  затим  су тужбе учестале, да би  у мају 1606. г.  након што је  у тучи убио једног младог Римљанина, славни сликар  је моро бежати главом без обзира.

Следиле су: Малта,  Напуљ,  наруџбе слика,  тамница, бежање и смрт од маларије  у 38. години   и то само неколико дана пре помиловања које је му  био папа припремио.

Узбудљива и романтична биографија

Његова биографија је романтична и узбудљива до крајности.

Таква је настала одмах после његове смрти и њен основни,  срцепарајући ток се досада ни у у чему није изменио.

Једно време је било у моди  позивавати се на Каравађа као на певача,  заштитника понижених  и увређених сиромаха,  другом приликом је узиман као пример слаткогласног  тумача мушке љубави, али ипак стереотип „геније-убица“ се најдуже здржао,  тим пре што је тим историјским тумачењем  тако пријатно прикривати сопствене грешке.

И то све на опште разочарање младих поборника уметности који од ње траже искључиво лепоту, а од уметника малте не светост.

„Генију   и злочину се  прашта“,  истичу неки монструми савремене уметности.

И једнима  и другима упутно би било препоручити да пажљивои  прочитају историју умтности,  и то читање да буде поучно. 

Рембрант је био шпекулант  и смутљивац,  Челини - убица, Рафаел је умро од сексуалне презасићености,  Дега – антисемиста…

Али ми их не волимо због тих њихових особина и карактеристика...


Бранко Ракочевић