Идеали женске лепоте кроз векове

Лепота тих лица која су потресала савременике  и покоравала срца љубавника,  као да нам данас излгеда сумњива,  неуверљива. Нису усамљени они наши   тихи суседи за чији укус  некада прелепа  Јеленеа Скавронска изгледа,  није грех рећи,  просто као чудовиште.

Али би зато мадам де Ментенон  данас могла некако проћи,  само тек након што би посећивала неке финтес клубове и поседела мало у салонима за мршављење.

Све до XIX  века мршава жена се није могла сматрати лепом, пошто би то змачило оксерморон, јер је сам реч „добри” означавала дебео, „подобрио се”,  значило је удебелиео се,   а смрашао  и „ослабио“ били су синоними.

Заједничка особина негдашњих лепотица: дебљина или најблаже речено - попуњеност

И поред свих разлика у њиховом заслепљујући прелепом изгледу,  лепотице некадашњих времена имају и једну (незаобилазну), може се рећи заједничку  тактичко-техничку карактеристику: све су оне дебеле,  или у некој мањој мери попуњене. 

Све до XIX века мршава жена се  није могла сматрати лепом

Све до XIX века мршава жена се по дефиницији није могла сматрати  лепом,  јер би то био оксеморон. Јер сама реч „добри“  означавала је „дебели“ („подобрио се“,  то јесте „постао је дебљи,  удебелио се“),  док  придев „мршав,  мршава мршаво“ био синоним за реч „слаб, слаба, слабо“.

То потиче вероватно из пвобитних времена  кад се оскудевало у храни,  па је корпулентна животна сапутница  могла постати мршава као резултат нередовне и оскудне  исхране.

На цени су биле широка бедра и снажна биста

Крвожедна верзија претпоставља  да се  са дебелом женом/љубавницом у слабо загрејаним средњовековним одајама пријатније спавало.

Али репродуктивна функција је такође била важна за особе од којих се очекивало да рађају,  па  су  широка бедра  и снажна биста   изгледала перспективније за ту фунцију  и била су  пресудна за  негдашњи добар  укус.  (Тако је и сада: роман кинеског нобеловца за књижевнот (2012) Мо Јана преведен   је недавно на србски језик „Велика недра и  широка бедра“.)

Остали делови тела  нису били од неког посебног значаја,  па ни криве ноге никако нису могле  наудити рејтингу чаробнице  због недоступности истих деловању очињег вида!

На сликама шпанских краљева,  као што је познато,  ногу уопште није било,  бар се нису виделе ни на једном платну.

Кад је утврђен савремени канон женске лепоте?

И збиља,  кад се то и где утврдио канон савремне женске лепоте и ко је то урадио?

Од када су то буцмасте  и подебеле лепотице престале да буду краљице лепоте  уступајући трон мршавицама и неуредним замазанкама?

Париз место радње где је Пуноћу смождила Мршавост

Место радње где је Пуноћу смождила Мршавсот   је Париз.

Време историјског преврата: педесете и шездесете године XIX века.

Вођа преварата: царица Евгенија,  супруга Наполеона III.  Та дама  је извршила огроман,  пресудан утицај  на наше садашње предсатве о лепом и то у најразличитијим сферама.

Ми и данас,  а да тога нисмо ни свесни,  у многоме  настављамо да следимо естестке пристрасности „Шпањолке“, како су је сви редом поданици називали.

Царица Евгенија вратила Паризу  статус светске престонице

Главно историјско постигнуће царице Евгеније састоји се у томе што је  поново вратила Паризу  статус светске престонице и то након  вишегодишњиге таворења у стању  обичног репродуцента паланачког духа.

Париз каквим га данас позњемо: булевари,  знамените грађевине, фасаде, блештатост Лувра, опера Гарње, - у значајној мери је формирао савремене критеријуме „шика“  и гламура, и сва та елеганција је настала као израз укуса жене коју су пријатељи звали Еугенија  Монтињо (1853-1871) и која је током пуних 17 година била царица свих Француза.

И за време царице  Жозефине и мадам Помпидур Париз је био центар свестке моде

Париз је и раније успевао да буде центар светске моде - у време царице Жосефине и мадам де Помпадур  или мадам де Ментенон. 

Средином XIX века благодарећи дамским журналима,  телеграфу, светским изложбама, парабродима и железничким пругама, и  до тада незамисливој   брзини путовања,  распрострањеност информација о свеукпном културном животу у свету је многструкло повећана.

У Петерсбургу и Њујорку помодарке светског  ранга су малтене  већ сутрадан сазнавале  о томе како је на последњем балу била обучена царица Евгенија, како јој изгледла  нова фризура, да ли треба носити кронмолин или  га пак  с презрењем одбацити, до које обима треба да изгледа ширина сукње...

Како створити ефекте од дефекта?

А пошто је царица Евгеија по природној конститиуцији и онако била мршава, али  врло умна жена, руководила се принципом „створи ефекте од дефеката“,   намерно хаљинама истицла свој телесни изглед па је чак око себе имала цео ружичњак дворских дама у истом стилу.

Данас нам изгледа да су те девојке припадале  средње попуњеним, али у то време позната слика Винтерхалтера би вероватно изгледала као парада скелета. 

Ана Карењина као образац природне лепоте,  оличење принципа вечне женствености 

Са те тачке гледишта, занимљив споменик променљивим погледима на женску лепоту је роман „Ана Карењина“  у којему је Лав Никољевич,   бескомпромисни противник штетног  помодраства сваке врсте,    супроставио праву, припoдну лепотицу Ану,  на чију пуноћу аутор непрестано скреће нашу пажњу,  вештачкој, скроз евопеизираној Бетси Твесркој,  са  њеним „дугим белим лицем“  и непријатној  сувопарношћу.

Али то већ преалзи у плач за несталим  каноном лепоте.

Одсада ће у западном свету царовати протвприродна лепота књегиње Тверске.

Мушкарци се никад ни за што нису питали у царству  лепоте

Мушкарце, као и обично, нико није низашта питао  о идеалу женске лепоте.

Већина од њих  још дуго време је наставила као и пре да пуначке жене доживјава као олицотворење женске лепоте, али се нико од њих није осмело да то и јавно  каже. 

Стандарни секс - компромис мушакарца  из горњих слојева друштва с караја XIX  и почетка XX века  изгледао је овако:

у кући   по модном тренду обликована, складно грађена жена која преалзи на мршавост, а у борделу, чије посећивање он крије као змија ноге,  чека га савим супротан тип,  дебедљушка са позамашним  грудима,  заносна Зизи.

Касније, с појавом кинематографа,  тај техничко-уметнички проналазак је нанео коначан ударац дебељушкастим  женама  као обрасцима и идеалими жеснке лепоте и узвишености.

Холивуд  је завршио испиранмје мозгова мушакара  и они су се помирили с тим да су мршавије жене пожељние од дебелих.


Бранко Ракочевић